Za intervju se dogovaramo prekogranično. Moja sagovornica je trenutno u Estoniji, ja u Srbiji. Ljiljana Maletin Vojvodić, Novosađanka, ustvari građanka sveta, napisala je nekoliko knjiga, najnovija je “Skrik” koja se odnosi na norveške vizuelne umetnice –“… Ali, koliko je to roman o drugima, toliko je i o svakom od nas, o potrazi i nepripadanju…”. Boravci na rezidencijama su značajni deo njenog istraživačkog rada. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Arhiva Lj.M.Vojvodić
Korzoportal: U kom ste estonskom gradu?Kakav je program vašeg boravka koji se odvija u Muzeju štampe i papira i kako ste ga ostvarili?
Ljiljana Maletin Vojvodić: Trenutno sam u gradu Tartuu koji je proglašen za Evropsku prestonicu kulture 2024. godine, u umetničkoj rezidenciji TYPA Muzeja štampe i papira. Za muzej sam saznala sasvim slučajno, u Berlinu, zahvaljujući organizaciji iz Tokija preko koje sam boravila u Japanu. Menadžeru TYPE se svideo projekat koji već nekoliko godina radim sa suprugom i pozvani smo u dvomesečnu rezidenciju koja će biti nešto kraća budući da smo jedva i uspeli da doputujemo u Tartu zbog pandemije korone.
Korzoportal: Kako doživljavate Estoniju, Estonce? Nove zemlje mogu biti očaravajuće, naročito one o kojima smo u novijoj istoriji malo saznavali.
Ljiljana Maletin Vojvodić: Interesuju me slojevi skandinavskog i sovjetskog u kulturi i ponašanju Estonaca. Dosta toga mi je poznato jer sam ranije boravila u jednoj Kući pisaca u Letoniji. Tartu je drugi po veličini estonski grad, ima specifičan odnos prema Talinu − preplitanje različitosti i svojevrsna posebnost Tartua u odnosu na ostatak zemlje podseća me na Novi Sad. Koristim svaku priliku da razgovaram sa Estoncima, jer u pitanju je internacionalna rezidencija, koordinatorka je Britanka, druga dva umetnika u rezidenciji su Amerikanci. U muzeju sam naučila kako da pravim papir, sveske od starih recikliranih knjiga, da štampam flajere i plakate na starim mašinama. Pronašla sam “Na Drini ćupriju” u prevodu na estonski! Dopadaju mi se estonske knjižare koje, po pravilu, imaju prostore za čitanje kao i Univerzitetska biblioteka u Tartuu, to što u njoj mogu, iako sam strankinja, da čitam i pišem. U biblioteci se osim čitaonica nalaze i prostorije za individualni rad, restoran, čak i − teretana. Iznađenje je bilo i kada sam saznala da je godišnja članarina manja od dva evra, kao i da je obilazak okoline Tartua autobusom besplatan.
Ručno rađeni papir
Korzoportal: Česti ste „rezidencijalni“ gost. Gde ste do sada boravili? Čime se rukovodite kada konkurišete za rezidenciju?
Ljiljana Maletin Vojvodić: Do sada sam nekoliko puta bila u umetničkim rezidencijama u Norveškoj, Finskoj i na Islandu, kao i u Švedskoj, Francuskoj, Portugaliji, Španiji, Letoniji, Rusiji, Austriji, Japanu. Najneobičnije mesto do kojeg sam stigla je, svakako, najseverniji muzej na svetu u Upernaviku na Grenlandu o kojem sam i napisala knjigu “Oni koji jedu sirovo meso”. Rezidencije odabiram na osnovu toga što me privuče neka kultura, poput recimo Norveške, Finske, Islanda, ili zbog dobrih uslova za rad i stipendije za istraživački projekat kao što je bio slučaj sa rezidencijom Kvarta muzeja u Beču koju sam dobila na konkursu Ministarstva inostranih poslova Austrije.
Korzoportal: Posebno mesto u vašem književnom opusu ima skandinavska kultura. Zbog čega vas je privukla?
Ljiljana Maletin Vojvodić: Skandinaviju sam zavolela zbog književnosti: Ibzena, Strindberga. Crnjanskog i Isidore. Zbog ”melanholije severnih glečera” koja se, kako je to pisao Crnjanski, s vremena na vreme i kod nas “preliva”. Volim skandinavsku jednostavnost, volim njihov dizajn, arhitekturu, svedenost, kulturu ponašanja, to što uvažavaju umetnost, poštuju sagovornika. U osnovi je prisutna formula socijalne jednakosti, koja me, ponekad, podseća, na način na koji su me roditelji vaspitavali, vreme u kojem sam u Novom Sadu odrastala.
Korzoportal: Vaš poslednji roman je „Skrik“. Šta znači naslov? O čemu pripovedate?
Ljiljana Maletin Vojvodić: “Skrik” je, u stvari, norveški naziv Munkovog “Krika”. Naslov sam odabrala zbog dijaloga zvučenja i značenja, podteksta Munkovog dela i potrebe glavne junakinje da iz sebe izbaci egzistencijalni krik. “Skrik” se dešava u Norveškoj, na prvi pogled je to priča o savremenim vizuelnim umetnicama poput Trejsi Emin, Sare Lukas, Sofi Kal… o kojima protagonistkinja piše. Ali, koliko je to roman o “drugima”, toliko je i o svakom od nas, o potrazi i nepripadanju.
Detalj iz Muzeja štampe i papira, Tartu
Korzoportal: Na vašoj vizitkarti piše da ste pisac, istraživač kulture, novinar. Ne piše da ste i profesorka? Takođe ne piše da učestvujete u projektima vašeg supruga, multimedijalnog umetnika Dragana Vojvodića. Ipak, postoji li nešto najvažnije?
Ljiljana Maletin Vojvodić: Mislim da su moja putovanja i različite aktivnosti kojima se bavim – zajedno sa suprugom vodim i rezidencijalni centar i učestvujem u različitim kulturnim projektima u Novom Sadu, a sve je to zapravo moj otpor prema jednom, jedinom, određujućem identitetu. Objavljujem i tekstove u dnevnim novinama, na blogovima. Oni se, najčešće, odnose na savremenu vizuelnu umetnost, na stvaralaštvo žena. U “umetničkoj biografiji” ne pominjem profesuru, iako već dugo predajem književnost. Ali, ni sa učenicima ne pričam o svojim knjigama. Verovatno se mnogi neće složiti sa mnom, ali radije razdvajam uloge nastavnika i pisca. Slična je “priča” i u vezi sa mojim suprugom, Draganom Vojvodićem. Volim da učestvujem u realizaciji njegovih radova i akcija, ali ne prija mi da me svode na suprugu umetnika. Ne funkcionišemo kao umetnički par. Međutim, pošto uvek zajedno putujemo, ponekad rezidenciju dobije Dragan, ponekad ja, počeli smo raditi i neke zajedničke projekte, kakav je upravo ovaj zbog kojeg smo u Estoniji. Zadužena sam za narativnu, on za vizuelnu stranu.
PROČITAJTE I: foto-esej-kalemegdanski-prizori-jutro/, avni-prostori-u-raljama-privatnog-kapitala/, zuta-kuca-secanje-na-zajednistvo-3/, intervju-ante-tomic