U Vranju se od 23-29. marta održava „Borina nedelja“, po 50. put. Tada će biti uručena i „Borina nagrada“ ovogodišnjem dobitniku Milisavu Saviću. O tome ima li Borisav Stanković, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma naslednike, piše za korzoportal Zoran S. Nikolić.
Vranje je svoj prvi roman dobilo pre Beograda, i taj vranjski gradski roman napisao je Vranjanac. Istovremeno je to i prvi moderni roman u istoriji srpske književnosti.
Borisav Stanković je blagonaklono i pokroviteljski gledao na eventulne književne naslednike. U beogradskoj sredini bili su to Crnjanski, Rastko, Tin, Drainac, Vinaver, ali je najbolji primer Vuka Pop-Mladenova, tinejdžerka oduševljena njegovim delom, presrećna zbog prvog susreta sa svojim idolom. Njoj je Bora govorio o zanatu pisanja, o metodologiji umetničkog opserviranja stvarnosti i tajni kreativne sublimacije. Vuka je bila dobra učenica i ostvarila se kao pisac vranjskog gradskog života onoliko koliko joj su talenat i okolnosti omogućili. Dakle, Stanković bi smatrao da ima smisla pisati posle Stankovića, ali šta se desilo nakon Nečiste krvi i Stankovića? Da li je već u prvom romanu sve rečeno? Da li je genije postavio pretešku metu za naslednike? Da li je uopšte bilo literarnih pokušaja?
Kuća B. Stankovića
Poslednje od ovih pitanja vodi nas do anegdote iz šezdesetih godina prošlog veka kada je mladi profesor književnosti obelodanio da namerava da objavi svoje literarne pokušaje. Međutim, sagovornici, a svi su iz reda učenih ljudi, kolege, direktori kulturnih institucija, naročito politički funkcioneri, bili su jednoglasni i jednoumni – Šta ti ima da pišeš posle našeg Bore? Literata u pokušaju nije imao suvisli odgovor, pa se prekvalifikovao na nauku (na sreću, tamo nije naišao na posthumni autoritet Borisava Stankovića), a gradska kulturna elita (da kažemo – malograđanska elita, bio bi to oksimoron) dobila je geslo kojeg se uporno držala, pritom stavljajući sebe u kordon koji štiti lik i delo velikog pisca.
Od tog trenutka kao da je zavladala atmosfera potpunog kulturnog čistunstva, uz veštu upotrebu posmrtnih ostataka u lokalno-političke svrhe i u lično promovisanje i kraduckanje. Samo oni koji su otišli mogli su mirno da otpočnu književničku karijeru, pa su je neki i ostvarili, ali rodni grad nije bio njihova književna tema. Zabran je bio potpuno bezbedan, što bi trebalo da znači i da je Borino delo bezbedno, da se neguje, izučava, da se čita neprestano. Nikome nije padalo na pamet i da je Džojs pisao prvi (ili među prvima, ko će to sad da proverava) o Dablinu, pa onda svi neprestano pišu o Dablinu, čak i festivalski tradicionalno rekonstruišu piščevu fikciju.
Nama ostaje opet anegdota za ilustraciju. Naime, početkom osamdesetih novinarka Radio Beograda, sprovodeći anketu, pitala je predstavnika ovdašnjeg establišmenta šta misli o Bori Stankoviću. Odgovor je bio jednostavan (sve u smislu: Bora najveći Vranjanac, on je proslavio Vranje, svi smo mi Borina deca…), ali ga je novinarka prekinula i zamolila da navede glavni ženski lik u romanu Nečista krv, što je malo poremetilo sagovornika – Pa to su već detalji… odgovorio je. Topli južnjači nazal bio je toliko upečatljiv da se našao na špici nekada čuvene Minimaksove emisije Tup-tup.
Poslednjih godina Vranje je dobilo četiri romana, jedan je sa postapokaliptičnom temom, naučno-fantastični, drugi i treći tretiraju ratne teme iz nedavne istorije (u njihovoj osnovi je odnos pojednica prema kolektivu u opštoj nacionalnoj pomami i satirični pristup istorijskoj temi), četvrti obrađuje kriminalni, asocijalni sloj vranjske čaršije, sa izvesnim paralelama prema prošlosti. Ovi romani, uprkos skučenim provincijskim uslovima doživeli su kakav-takav uspeh kod čitalaca, a naročito su im naklonjeni profesionalni ocenjivači. Ali, ni jedan od njih nije propustio priliku da pomene Boru Stankovića u svom razmatranju, iako se na prvi pogled čini da je svaka asocijativna veza udaljena i beznadežno nategnuta. Iako su jezik, teme i karakteri daleko od onih iz Nečiste krvi, opet nam se čini da je poređenje neizbežno i to zbog identiteta, čiji je tvorac upravo Stanković, bar dobrog dela tog imidža. Gledanje na Vranjance odredio je on u značajnoj meri, ali i Vranjanci na sebe gledaju kroz njegovu optiku. Paradoksalo je da su ti pogledi potpuno različiti, ali to su već detalji, a pitanje iz naslova nije pomaknuto ka odgovoru, jer ga temelji iskustvo udaljeno od kulturnog centra i geografski, i jezički, i socijalno, i ekonomski, mada je često pogled sa provincijskog brda bistriji i neposredniji.
Pisanje je mera nadmoći pisca prema pojavama, stanju, događajima i jeziku, pa je samim tim uvek smisleno, pre i posle kako Šekspira tako i Stankovića, i to oni, pisci, znaju, ali je uvek problem u tome što to ne znaju, ili neće da znaju oni kojima su pisci podređeni, svojom voljom, pomanjkanjem kreativne snage ili prisilom, svejedno.
Zoran S. Nikolić
PROČITAJTE I: sabacka-biblioteka-u-novoj-zgradi, srpske-ikone-izlozene-u-perudi, mermer-i-zvuci-pola-veka-trajanja