Pre desetak godina objavljivala sam tekstove-eseje u nedeljnom broju novosadskog lista „Dnevnik“ u rubrici koju sam nazvala „Žensko oko“. Neznatno prepravljen je tekst „Džepovi mog badića“ iz tog serijala. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal
Ne znam kada je šlafrok naših baka i mama zamenjen bade mantilom, intimnim odevnim predmetom za telo posle kupanja, koji smo na našem terenu prvi put videli u holivudskim filmovima poput „Bal na vodi“. Mamu sam prvi put videla u bade mantilu kada je bila u bolnici.
Moj prvi tirkiz-belo karirani badić od vazdušastog frotira debelog dva prsta kupila sam sedamdesetih godina prošlog veka u najlepšoj novosadskoj prodavnici (više ne postoji), preteči unificiranih šoping molova, u kojoj su se na tri sprata prodavala slovenačka garderoba, veš za decu i odrasle, kožna galanterija, nakit i kozmetika. U prizemlju je bio postavljen raskošan kristalni luster koga se ne bi stidela ni jedna svetska modna kuća. Ko li ga je maznuo u vremenu kada je počela tranzicija i kupovina „za šaku ribe“ društvenih firmi? Pod je bio prekriven finim tapisonom, te se nije čulo tabananje mušterija, lift je bio bešuman. Vladao je odmereni kupoholičarski duh, a vladala su i super pravila kupovine na kredit, pa su se porodice sezonski snabdevale. Mir i sklad kupovine samo je ponekad remetila rasprava roditelja i dece o željama i potrebama.
Moj prvi badić sam toliko obožavala, pa nisam htela da ga „trošim“u kući tek tako, recimo dok doručkujem kiflu namazanu medom ili pekmezom od kajsija. Taman posla da mi lepljivi namaz kapne na mekanu tkaninu . Oblačila sam ga kada ne jedem, ne pišem (da ga ne dotakne mastilo loše hemijske olovke), ne kuvam, kad ne brišem prašinu ili lakiram nokte. Badić bih aktivirala samo kada u pozi koja imitira glumačke, pruženih nogu na taburetu, zavaljena u fotelji čitam.
Ne sećam se kada sam prestala da fetišizujem taj tirkiz-belo karirani odevni predmet. Neke stvari se dogode tek tako, nebitne su za promenu toka istorije, a ipak ostaju zabeležene na periferiji sive moždane mase, u nekoj od moždanih vijuga do sada neistraženih.
Tek, počela sam zdušno da ga rabim u vikend prepodnevima, zadovoljna što mogu da tumaram po stanu zaogrnuta tkaninom koja ne steže telo. Prala sam sudove dok su se široki rukavi badića umakali u vodu, kapi crnog čaja bile su vidljive u visini grudi, ali to nije remetilo moj osećaj za estetiku. Badić je postao običan, upotrebljiv odevni predmet i morao je da ponese tokove i teret života jedne žene u najboljim godinama (ma šta to značilo, ali su bile takve) koja ne samo da ima odgovorno radno mesto, već i rinta u kući, sklanja i presklanja donji veš ukućana i uparuje čarape, pere froncle na tepihu, presipa korpu sa papirima u kantu za đubre („Hoće li iko ikada to uraditi u ovoj kući osim mene?!“, galamim značajno gledajući u pravcu kao gluvonemih ukućana), nervozno grabim dve iscurele baterije i trpam ih u džep badića, pronalazim pored šporeta otpalo dugme i to ide u džep, odnekud iskrsava ključ od nepoznate brave ispod zbrke žica dok se saginjem usisavajući, u džep s njim, sa visoke police ormana gde trpam vuneno ćebe pada mi na glavu čep sa davne potrošene parfemske bočice (čitala sam da on dugo zadržava miris koji tera moljce) i on pronalazi utočište u džepu badića.
Od kada postoji mobilni telefon sa koga očekujem poziv koji će mi, ah, ta nada, promeniti život, on postaje još mobilniji u badić džepu dok kružim kućnim nivoima, od podruma preko dvorišta do tavana. U polućelavom travnjaku pronalazim zaboravljene makaze za cveće, potez ruke i već su u džepu. Vidim da se u poštanskom sandučetu nešto beli, idem po ključić, vadim sadržaj, pa s njim u džep. Ekspediciju završavam kačenjem badića na kupatilsku vešalicu, tuširanjem i uskakanjem u garderobu namenjenu „za grad“.
Tirkiz-belo karirani badić iskrzane kragne i rukava čeka me malko olinjao okačen na vešalici u kupatilu, sa blagim mirisom zaprške. Ipak nije tako. Prati me i kad nisam kod kuće! U kancelariji me pronalazi muž i pita kroz telefonsku slušalicu fiksnog telefona – „Gde je ključ od poštanskog sandučeta?“, ili „Gde su makaze za cveće?“, ili „Zvoni ti mobilni, ne vidim ga.“, „Ona iscurela baterija je isčezla, to mi je model da kupim novu,nisi je valjda bacila…“. Kakva glupa pitanja, mislim u sebi, kad se kućnim sitnicama zna mesto – džepovi mog badića.
Odavno ne postoje ni najlepši tirkizbeli zaštitnik mog tela, niti zamišljam da sam filmska diva u bademantilu tek izašla iz kade pune mirisave pene. Život me je samleo i pretvorio u kućnu babarogu čiji rad i kretanje po kući može da se otkrije kada se pretrese sadržaj džepova badića. Ako su prazni, znači da sam onemoćala od borbe sa ukućanima i stvarima, da noćima gledam filmove čije naslove zaboravljam.
PROČITAJTE I: foto-esej-kada-je-bila-nevina-i-tanaka/, aktuelno-slobodan-bubnjevic-nauka-i-kovid-19/, intervju-minja-mikic-pronasla-sam-svoj-likovni-izraz/, mile-davidovic-i-njegov-fantasticni-svet/, vikend-prica-sreconosa/