Ovo je prva od četiri priče u ciklusu posvećenom pripovetkama koje je objavila „Partizanska knjiga“. Beri Kalahan (Toronto, 1937) pesnik i pripovedač. Uvršten je u sve vodeće antologije kanadske književnosti. Prevođen na brojne jezike. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka osnovao je časopis Egzajl. Nagrađivan. Profesor emeritus na Univerzitetu Jork u Torontu. Vikend priča „Uhode“ (Šunjači) je iz njegove zbirke „Svi ti usamljeni ljudi“ (Partizanska knjiga, 2016). Preveo sa engleskog Vladimir Arsenić. Foto: Izložba „Endi Vorhol“, Muzej grada Novog Sada.
Majka Slaverna Tatla želela je devojčicu. Sviđalo joj je ime Lavern, ali kad se rodio dečak pristala je na Slavern i duge uvojke sve dok nije napunio sedam kad su mu deca iz ulice u ružičnjaku odsekla kosu makazama za orezivanje voća. Njegova majka je plakala, ali je dečak šišanje prihvatio mirno. Otac mu je poginuo u ratu, skočio je padobranom iza neprijateljskih linija. Imao je tek nejasno sećanje na sitnog čoveka s naočarima čeličnog okvira, a majka je bila visoka, oštrog nosa, sveštenička ćerka koja je postala potištena od sedenja u samoći i osluškivanja koraka svog supruga. „Hramao je malo“, rekla je. Slavern je odrastao u sažaljenju prema majci, a jedne noći kad je došao kući zatekao je pijanu kraj kamina, obučenu u belu venčanicu, prišao je i rekao joj: „Ja sam jedini muškarac u tvom životu, majko.“ Udarila ga je u lice i plakala, a on je pokušavao da je zagrli dok je krv iz njegovog nosa prljala njenu haljinu.
Tek nakon što je umrla počeo je da nosi njenu odeću. Tokom dana radio je kao daktilograf u sudu i voleo svoj posao, sedeo je za sopstvenim ovalnim stolom, njegovi dugi prsti su se poput paukova nečujno kretali po tipkama. Ponekad bi ga sudija zamolio da naglas pročita dokazni materijal. Uvek bi poravnao svoju kratko ošišanu kosu i tiho odsecao reči. Jedan sudija mu je rekao nestrpljivo da njegov tanak monotoni glas izjednačava svako svedočenje. „Svet je pun strastvenih molbi“, rekao je sudija. „I niko od nas nije isti. Nemoj to da zaboraviš nikada.“ Sudija je skupio svoju crnu togu i požurio u odaje klimajući glavom ćutljivim advokatima s belim perikama. „To je deo suđenja“, Slavern je rekao svom prijatelju Čarliju koji je bio vozač autobusa na dugim linijama. „Gledaš u te ljude i znaš da je čitava mudrost u tome ko nosi patike sa štiklom. Panduri se motaju unaokolo u svojim šlemovima kao neki svemirski banditi, kurve se prave da su smerne device. Sve je to da pukneš od smeha. Bez obzira kako gledaš na stvari, život je takmičenje u kostimiranju, Čarli, nemoj to da zaboraviš nikada.Mi nismo čudaci.“
U streljani je upoznao Čarlija koji je imao dugačak i tanak nos i spuštene oči koje bi postajale mlitave i senzualne posle samo blagog dodira senke. Delili su ljubav prema pištoljima velikog kalibra i uljanom sjaju šaržera dok su stajali jedan pored drugog, izolovani od odjeka hitaca velikim mekim štitnicima za uši. Čarli je bio dobar i u orezivanju ruža.
Složili su se da će on živeti sa Slavernom kad se vraća s puta i uskoro je imao sopstveni orman u poslednjoj drvenoj kućici u nizu u jednoj od slepih ulica u centru. Kuhinja i muzička soba gledale su na vrt pun ruža, orlovih noktiju i drena. Slavern je voleo baštu jer je delovala izolovano. „Tamo iza su neprijateljske linije“, govorio bi Čarliju, iako bi ponekad skitnice zalazile u slepu ulicu i hvatale korak s njim kasno noću. Često je mislio da ga prate i jedne noći je potrčao, besan na ljude koji neće da ga ostave na miru. Kad je stigao do kuće i pogledao unatrag prema slabo osvetljenoj ulici, tamo nije bilo nikoga. Uznemiren, pošao je okolo, tražeći pokrete u grmlju. Znao je da se tamo uvek nalaze uhode koje posmatraju i proviruju iz žbunja iza kuće jer bi tokom vrelih letnjih večeri pored otvorenog prozora čuo lomljenje grana ili prigušeni kašalj.
Čarli je bio opušten i hodao vrlo senzualno i sporo. Čim bi se našao u kući izleteo bi iz svoje uniforme i oblačio čipkani donji veš i stavljao malo nakita. Najčešće je spremao večeru obučen u grudnjak, podsuknju i papuče s providnom štiklom. Znao je da ima duge i zgodne noge. Retko je navlačio zavese u kuhinji, a Slavern bi, osetivši da ima nekog u mraku, video pokret senki. Oštro bi prigovarao Čarliju što hoda po kući polugo, kao da su sami i da imaju svu slobodu ovog sveta. „Nemamo je, samo da znaš“, rekao bi gorko. „Danas su svi kriminalci.“
Čarli bi uvek rekao da mu je žao i navukao bi zavese i draperiju u muzičkoj sobi, a zatim bi se sklupčao kraj Slaverna na maloj sofi. Slavern bi poljubio njegove sklopljene oči, ali su postajali grublji jedan prema drugom. Slavern je mislio da se Čarli pretvara u hvalisavca jer je jedne večeri na zabavi nosio kožno odelo i padobranski ruksak na leđima. U njemu se nalazilo nekoliko malih flaša šampanjca i Čarli je bio u centru pažnja iako je bio nizak, niži od Slaverna koji je bio visok i savitljiv. „Pogledaj me“, rekao je osorno. „U poznim tridesetim izgledam i dalje kao atletska zvezda.“ Više nije osećao žar u njihovoj vezi i za to je krivio Čarlija.
„Možda je problem u tome što me više ne voliš“, rekao je Čarli jedne večeri.
„Ne budi blesav“, kazao je Slavern. „Prelep si.“
„Ko je blesav? Skinem se, a ti deluješ kao da gledaš kroz mene.“
„Šta da ti kažem?“
„Reci bilo šta.“
„Možda se poznajemo predugo, možda odeća čini čoveka“, rekao je i prekrstio noge.
„Otkad je dve godine predugo?“
„Mislio sam da smo možda navikli jedan na drugog, to je sve. Ljudi se navikavaju jedno na drugo.“
„Da, ali ne ja. Nikad ne znam šta radiš.“
„Možda je problem u tome“, rekao je Slavern. „Više me ne iznenađuješ.“
„Pa šta treba da radim, da repujem s dildom u ruci?“
„Gledaj, samo ti kažem da se osećam skučeno. Možda bi trebalo da bolje osmotrimo jedan drugog. Šta ja znam zbog čega se ovako osećam?“
„Ako ti ne znaš, ko zna?“
Slavern je čuo neki zvuk spolja. Razgrnuo je zavese i pogledao u tamu osluškujući korake. Neke druge večeri ugledao je na tren čoveka koji hramlje uz padinu vrta. Pozvao je policiju i čekao skoro dva sata da stignu, ali oni se nisu pojavili, pa je otišao u krevet s Čarlijem s osećanjem ljutnje i izdaje, jer policija nije ozbiljno shvatila napad na njegovu privatnost.
Znao je da se svake večeri u bašti šunjaju uhode, sede na dupetima u grmlju. U blizini se nalazilo nekoliko malih stambenih zgrada, a oni su tražili žene koje bi se zaboravile i ostavile otvoren i osvetljen prozor spavaće sobe dok se skidaju. Slavern i Čarli su sada vodili ljubav u mraku.
Zatim je jednog dana Čarli u poštanskom sandučetu našao nepotpisanu poruku od čoveka koji je rekao da je video kroz kuhinjski prozor: „jer bila si tamo u donjem vešu i činilo se da te baš briga, pa bih voleo da se upoznamo. Bilo bi sjajno ako bi nazvala priložen broj u tri popodne u utorak. U pitanju je govornica i ja ću biti tamo i znaću da si ti, a ne moraš da se osećaš smeteno jer nećemo moći da vidimo jedno drugo.“
Čarli je obećao da će držati navučene zavese, ali je Slavern sedeo besan jer je neko stajao mirno u mraku i posmatrao Čarlija. „Ja se ne računam. Mislim, ako te je video, video je i mene, zna da sam ovde. Ja sam muškarac u kući, a ti bi trebalo da pozoveš neku govornicu kao da ja na postojim.“ Besno je raskrilio zavesu u dnevnoj sobi i stao u prozor pogledom češljajući tamu.
Nekoliko noći kasnije, Slavern je začuo lagane korake u visokoj travi. Bilo je kasno i on i Čarli su se oblačili za prolećni bal. Trebalo je da se pojave neke od važnijih ličnosti i Slavern je rekao uzbuđeno: „Večeras ćemo se šunjati u veštičiji sat.“ Nosio je haljina sa srebrnim nitima, raskošnu periku brinete, majčine bisere i crvene cipele od lakovane kože. Čarli, koji je uvek pomalo kasnio, bio je i dalje u svom čipkanom donjem vešu. Slavern je razmaknuo zavese i kraj kuhinjskog prozora ugledao bledog mladića neodređenih crta lica sa malim okruglim naočarima. „To je to“, rekao je Slavern. „Sad mi je dosta“. Gledao je mladića kako se penje uz padinu vrta vodeći malog crno-belog terijera.
Čarli, koji je oprao kosu u kuhinjskom lavabou i hodao s peškirom oko glave, rekao je Slavernu da pozove policiju. Slavern je opsovao i otišao do ormana u spavaćoj sobi da uzme futrolu s pištoljem. Vratio se u kuhinju i rekao: „Ne brini, nije napunjen.“ Čarli se nasmejao. „Trebalo bi da se vidiš“, rekao je. Slavern je stajao i odmeravao težinu pištolja rukom, kao da mu je odjednom bitna njegova izbalansiranost, zatim je rekao: „Ima da uplašim tu propalicu na smrt, to je sve.“ Pošao je hodnikom sitnim koracima na visokim štiklama, nadao se da ga niko neće videti, pa se sagnuo kad je izlazio na zadnja vrata u zaklon žbunja.
Presekao je uz padinu ali se držao senke velikog javorovog drveta dok su njegove potpetice tonule u žitku zemlju, bio je siguran da ga niko ne vidi. Držao je pištolj uz nogu kad je začuo korake i njuškanje psa u travi, a zatim je ugledao senku na drugoj strani drveta. Istupio je i rekao tankim i piskavim glasom: „Stani gde si, kurvin sine.“ Iznenadio se kad je mladić hodajući unazad pred pištoljem rekao: „Vi ste ludi.“ Slavern je zurio u njega pod slabom svetlošću i rekao: „Nisam.“ Pokušavao je da zvuči razumno, ali se odjednom uplašio da bi mladić mogao da ga napadne. Prazan pištolj bio je beskoristan i on se zbunio, ali zatim se dečak sagnuo i podigao psića: „Vi ste ludi, gospođo“, rekao je, „a ja odoh kući.“
„Ne ideš ti nikuda“, kazao je Slavern podižući glas.
„O, da“, dečak se okrenuo. Držao je psa na grudima. Uplašeni pas mlatarao je nožicama u vazduhu. „Možete da se kladite da idem kući“, rekao je. „Nema šanse da će neka luda gospoja da me upuca. Vi jeste ludi, ali ne baš toliko.“ Oklevao je, a potom iznenada požurio i krenuo oko kuće ka ulici. Slavern, koji se trudio da ne zakači štiklama neki busen trave, hodao je za njim i govorio: „Moguće je, ali ako pokušaš da pobegneš, udariću te u glavu ovom stvarčicom.“ Mladić je hodao. Dok su prolazili ispod prozora muzičke sobe, u kvadratu bledožute svetlosti koja je iznutra osvetljavala prozor pojavio se Čarli obučen u grudnjak i podsuknju. Očešljao je svoju dugu smeđu periku i bio je lepši nego što ga je Slavern ikada video, toliko lep da je poželeo da se zaustavi tu u mraku i da ga posmatra. Nikada nije ranije video Čarlija u tom svetlu, ali mladić ga je vodio stazom do ulice i Slavern se odjednom razbesneo na Čarlija zato što uvek paradira na prozoru, pa je viknuo: „Za boga miloga, navuci zavesu. To je kraj. Navuci zavesu i izlazi.“ Pokušao je da obujmi pištolj nehajno savijenom šakom.
„Kuda idemo, gospođo?“, upitao je mladić kad su stigli do ulice.
„Kako to misliš, kuda idemo?“, uzvratio je Slavern.
„Kuda idemo?“, rekao je mladić, ubrzavajući preko puta.
„Do pandura“, odvratio je Slavern, požurujući za njim.
„Ne vidim nikakve pandure.“
„Panduri su svuda unaokolo“, rekao je Slavern, jer su svake noći policajci u žutim patrolnim kolima dolazili do slepe ulice i kačili kazne za parkiranje na sve automobile. „Svakako, panduri“, rekao je Slavern, obazirući se oko sebe na praznoj ulici.
Mladić je hodao između žive ograde u malom parku i kretao se ka ulicama u centru punim ljudi. Slavern je primetio da je gradsko zelenilo orezalo živicu. Hodao je obilazeći grmlje da ne bi pocepao haljinu. Bila je subota i znao je da će svi krenuti u restorane posle večernjih predstava.
„Zbog čega si, dovraga, virio?“, obratio mu se Slavern. Zaostajao je nekoliko koraka za mladićem.
„Ja ne virim.“
„Naravno, ti samo šetaš psa.“
„Tako je“, rekao je mladić, „a nijedan zakon to ne zabranjuje, ali sam siguran da neki zabranjuje da vi uperite pištolj u mene.“
„Ti si gledao u moj prozor“, rekao je Slavern, premešajući pištolj u drugu ruku. „Međutim, ako želiš da gledaš sise, barovi su prepuni golih kurvica.“
„Ne pijem“, rekao je mladić, „osim toga, nemam dovoljno godina. Kršio bih zakon.“
„I lud si“, povikao je Slavern. „Voliš da viriš, uhvatio sam te.“
„Ne volim.“
„Pa možda“, rekao je Slavern i odjednom se zapitao šta će da radi ako momak može da dokaže policiji da nije voajer, pa je upitao: „Kako se zoveš?“
„Vi ste ludi“, rekao je momak preko ramena. „Mislite da ću vam reći kako se zovem?“
„Zašto da ne?“
„Otkačili ste“, rekao je momak, a zatim se zaustavio i okrenuo da zaobiđe Slaverna u mraku, osmotrio ga zainteresovano, pa iznenađeno izustio: „Isuse Hriste, pa ti si jebeni muškarac. Ti si jebeni muškarac u jebenoj haljini.“
„Ti si jebeno u pravu i ja mogu da radim šta god želim, ti mala ništavna propalice“, povikao je Slavern, dok je momak pohitao ka ulici Bliker i brojnim kineskim restoranima. Slavern ga je pratio. Kad su stigli do trepćućih neonskih reklama, Slavern je začuo svoje ime, okrenuo se i ugledao Čarlija koji je žurio uzbrdo bos, držeći svoju dugu suknju jednom, a cipele na štiklu drugom rukom. Slevern i momak, na tren rame uz rame na trotoaru, zurili su u bleštavo crvene i žute kineske ideograme i treperave reflektore. Slavern je odjednom sagnuo glavu kao da su svi uprti ka njemu, a ruku s pištoljem opustio je kraj tela. Momak je potpuno osvetljen odjednom počeo da se smeje i stupio na put, a Slaverna zamalo da udari taksi kad je požurio za njim, pa odskočio u stranu.
Ljudi su gledali. Slavern je trčao preko ulice za momkom, ali pre nego što je mogao da mu zapreti, ovaj se okrenuo. Skinuo je naočare s metalnim okvirom. Imao je mutne sitne oči i, nasmejavši se, rekao: „Ti prokleti glupi trandžo. Idemo do proklete policijske stanice, a? Misliš da će panduri pustiti da luda nakaza poput tebe hoda ulicama s pištoljem u rukama?“ Čarli, koji je obuo cipele na štiklu s druge strane ulice, delovao je moderno i elegantno. Hodao je između automobila i mahao čipkanom maramicom da bi zaustavio saobraćaj. Momak je spustio svog psića i krenuo ka policijskoj stanici.
Slavern ga je pratio u stopu neko vreme, ali muškarci i žene su počeli da mu se sklanjaju s puta kad bi ugledali sjajni pištolj, a jedan od njih je viknuo: „Jeste li poludeli, gospoja?“ On je uzvratio: „Gledaj svoja jebena posla.“ Zatim se momak okrenuo i vrisnuo: „On je prokleta nakaza, on je prokleti muškarac u haljini.“ Stariji par se zapanjio videvši Čarlija koji je, obučen u crnu somotsku haljinu sa širokim izrezom, uhvatio Slaverna pod ruku. Momak je odmakao daleko i sad se osvrtao preko ramena, a zatim je uleteo u gužvu dok je terijer trčkarao za njim. Slavern se odjednom uplašio pa opsovao jer je video sebe kako hoda, a haljina mu se vuče prašnjavim podom sudnice dok se advokat s belom perikom obraća sudiji: „Niko od nas nije isti, časni sudijo.“ Podigao je svoju usku suknju i zadenuo pištolj za podvezicu s unutrašnje strane butine. Čarli se zacerekao. Preko puta, kineski konobari obučeni u unforme boje vina poređali su se uz ivičnjak mašući i smejući se.
„Ti si prokleto kriv za sve“, Slavern je dreknuo na Čarlija.
„Ja kriv? Izleteo si iz kuće kao ludak s pištoljem i za to sam ja kriv?“
„Rekao sam ti da se nosiš. Nosi se iz mog života. Ponižavaš me.“
Zgrabio je Čarlija za ramena i gurnuo ga u mračno predvorje samoposluge. U izlogu su se nalazile sjajne čelične kuke i pod njima dve presovane patke (pečena patka pripremljena i presovana na poseban način. Jelo je specijalitet francuske kuhinje, prim.prevodioca) na belim pločicama. „Kamenjarko“, povikao je Čarli. „Ti prokleta pretenciozna kamenjarko.“
Slavern je, s neonskim svetlom koje je osvetljavalo njegovu haljinu sa srebrnim nitima, ošamario Čarlija i ovaj je viknuo, uputivši kroše levom rukom. Promašio je, a zatim su se našli u rvačkom zahvatu do ivičnjaka. Raskrvavljenog nosa, Čarli se zateturao na visokim štiklama i iskrenuo skočni zglob. Slavern ga je oborio. Konobari su navijali s druge strane ulice. Jedan je viknuo: „Idite kući, američki imperijalisti.“
Neki čovek u ritama, lutalica, koji se teturao pokraj njih zaustavio se iznad Čarlija, koji se upetljao u svoju dugu somotsku haljinu. Rekao je: „O, hajde sad.“ Slavern je i njega udario u lice, te se pijanac srušio i zaplakao. Slavern je izleteo nazad na ulicu, prešao put ka konobarima, usput popravljajući haljinu i kosu drhtavim rukama. Na haljini je bilo tragova krvi. Iznenada je zabacio ramena. Znao je da ima dobre noge.
„Pa, ovo je muški svet“, dobacio je konobarima zadihano, gutajući vazduh. Začuo se kikotav smeh. Video je automobil kako prilazi, namestio je periku i ispravio se na štiklama, podižući suknju i pozivajući vozača podignutim palcem. Vozač se sagnuo preko volana i zaustavio se; nagnuo se preko suvozačkog sedišta i otvorio vrata, zadovoljno se osmehujući konobarima. Slavern je ugledao Čarlija kako puzi uz ivičnjak sa somotskom haljinom pocepanom na ramenu. Potom je skliznuo na suvozačko sedište i lica uokvirenog bočnim prozorom poslao konobarima pravi poljubac u stilu Hedi Lamar. Dok je automobil povećavao brzinu, konobari su počeli da aplaudiraju.
https://www.partizanskaknjiga.com
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica