Nastavljamo seriju priča iz zbirki koje je objavila „Partizanska knjiga“. Miroslav Ćurčić (Beograd, 1966). Vikend priča „Žena Koja Uvek Lako Nađe Put“ iz zbirke „Smrt u Bašaidu“ njegova je prva knjiga (2017), a njegov rukopis bez obzira na eksperimente, jeste klasična priča. Objavljuje u književnim časopisima i zbornicima kratkih priča. Živi u Zemunu. Fotografija: Lazar Marković „Srem“
Volim kada zadam čist i jak udarac u telo protivnika. Napravila sam mali korak levom nogom, blago spustila kolena i svom snagom uputila bombu, iz kuka. Ruka mi je zašla duboko u mešinu ispod njegovih rebara; topla i meka zona. Razrogačio je oči, pokušavajući da dođe do vazduha. Iznenadila ga je brzina udarca. Da sam rođena kao Indijanka, zvali bi me Žena Koja Uvek Lako Nađe Put. Pružam mu priliku da se sabere. Sada ga prvi put pažljivo gledam u oči. Prepoznajem seme nesigurnosti iz kog nezaustavljivo raste strah. Ne plaši se batina koje mu sleduju, već slutnje da će ga prebiti obična devojka. Lakovernost i seksizam doći će mu glave.
Kao ćerka neporaženog šampiona u uličnom boksu, imam urođeni dar za borbu. U ringu sam debitovala pre tri godine. Prva protivnica mi je bila neprikosnovena, legendarna šibadžijka Krvava Meri. Zvali su je još i Razbijačica lobanja. Besna i frustrirana žena, kovrdžave crvene kose, tukla je sve od reda. Trema i odgovornost da ne obrukam tatu su me paralisale; Meri je to znala da iskoristi. Sećam se da me je dobro opaučila po nosu, polomila ga i tako zauvek ostavila trag na mom licu. Tim udarcem kao da je razbila nevidljivi kavez i oslobodila silu koja će je ubrzo sahraniti. Patosirala sam je nakon dva minuta. Otac je posmatrao iz prikrajka. Posle je tvrdio da se više radovao tada nego kad sam se rodila. Pune dve godine radila sam ženske mečeve. Kada više niko nije hteo da mi izađe na crtu, dozvolili su da stanem nasuprot muškog roda.
Moja veština, osim solidnog udarca, sastoji se i u čitanju protivnika. Muškarci su mnogo predvidljiviji od žena. Ulazim u njihov mozak i uvek čitam dva koraka unapred. Moja nadmoćnost se, takođe, ogleda u brzini koju posedujem. Pokreti suparnika mi izgledaju kao usporeni snimci i borba se zaista svodi na igru mačke i miša; igru u kojoj moje protivnike na kraju teše kako nisu prvi muškarci koji gube od mene.
Borac koji večeras stoji preko puta mene došao je iz daleka. Toliko me je potcenio da se nije ni zagrevao pred meč. Mislio je da će ga dobiti s dva-tri šamara. U glavi mu je bila samo suma koju bi trebalo da osvoji ako me pobedi.
Posle prvobitnog šoka zbog primljenog udarca, vratilo mu se poljuljano samopouzdanje. Rešen je da mi očita lekciju. Podsvesno drži spušten levi lakat, štiteći bolno mesto koje sam pogodila pre nekoliko trenutaka. Snažno zamahuje desnicom čije sporo napredovanje pratim s jedva vidljivim smeškom u uglu usana. Opet savijam kolena i glavu, izbegavam udarac i udaram ga pravolinijski i brzo, dva puta u mesto gde se spajaju donja rebra; malo niže od dijafragme.
„PAM, BAM!“
Uzvikujem i gledam kako mu klecaju noge. Grimasa na njegovom licu mi kazuje da ga je dobro zabolelo. Razulareno gledalište zahteva brzu egzekuciju. Zaslepljuju me farovi kola koji osvetljavaju improvizovani ring oivičen debelim kanapom.
Sećam se detinjstva, otac je svima pričao da sam rođena šampionka. Pamtim odlaske u poslastičarnicu, na limunadu i baklave. Posle bi me nosio na leđima kroz ceo grad. Držao me je za noge koje su visile preko njegovih ramena. Gibala bih se, eskivirala i zadavala udarce zamišljenom protivniku. Diktirao bi tempo:
„Desna, desna-leva. Idemo, sagni se. Kroše-patos.“
Protivnikovo krkljanje vraća me u realnost. Vreme je da privedem meč kraju. Stežem bandažirane šake u pesnicu i merkam gde će najviše da ga boli.Poskakujem oko njega. Ne može više da me prati. Oboje znamo kako će se ovo završiti. Jedna varka telom i hilti ga pogađa u slepoočnicu.
„Gud baj, Čarli“, šapućem mu umesto poljupca za laku noć.
Iako mu se sve pomračilo, još uvek stoji na nogama. Opustio je ruke otkrivajući mi bradu. U deliću sekunde odlučujem da nema potrebe za dodatnim udarcem. Okrećem mu leđa i osluškujem kako se stropoštava na zemlju. Dobijam ovacije namenjene pobedniku.
Sekundant mi iz gledališta dobacuje peškir kojim brišem lice i trljam vrat. Prilazi mi dežurni kladioničar. Broji pare koje sam zaradila.
„Gde ti je tata?“, pita, pružajući mi novac.
„U banji, s penzionerima.“
„Pozdravi ga i ne zaboravi, sledeće nedelje imaš meč u staroj ciglani.“
Otvorila sam konzervu piva. Dok je natežem, posmatram kako na drugoj strani vodom polivaju nesrećnika ne bi li mu vratili svest. Tiho podrigujem i nabacujem torbu preko ramena. Publika se razmiče da bih prošla. Stavljam slušalice u uši i puštam muziku s telefona. Razmišljam o sutrašnjem danu i silnim obavezama koje imam na poslu. Popis robe, nivelacija cena i večito nadrkani šef prodavnice u kojoj radim, moje su noćne more.
„Smrt u Bašaidu“, Patrizanska knjiga, 2017
Oprema teksta korzoportal
https://www.partizanskaknjiga.com
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica