Ovaj tekst napisan je 2007. godine u julu, kada se održavao 94. Tour de France. Sa promenom imena i datuma, osećanje autorke koje se odnosi na državu u kojoj živi, ostaje isto u julu 2022. kada je počeo 109. francuski/svetski praznik biciklizma. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Mesecima već, ponovo bežim iz stvarnosti kao u doba poslednjeg srpskog Diktator (Slobodan Milošević, prim B.K). Mislila sam, neće se ponoviti devedesete i mentalna bežanija u vidu kućnog gledanja filmova sa video kaseta čak i kada su kopije negledljive. Prevarila sam se. Stvarnost u obličju raznih likova i njihovih dela ponovo poprima oblike nesvarljivosti, pa, dok se ne raščisti tranziciono đubre sa korenima u ćiriličnom komunizmu „a la Dobrica“, udubljujem se u živopisne slike sa TV ekrana na kojima teče život utabavan vekovima, da bi na kraju nastala Država.
Ovih dana kao omađijana gledam 94. Tour de France, najpoznatiju biciklističku trku na svetu. Pretvaram se u voajera posmatrajući građane nasmejanih lica koji mašu letećim biciklistima, na licima im ni traga od grča zbog neizvesne budućnosti. Kuće u mestima kroz koje se kreće Tour de France blistavih su krovova, prozori i balkoni okićeni su cvećem, pored improvizovanih kampova nema razbacanih plastičnih kesa i flaša, zastavice i baloni se vijore, svako živo biće ponosno je što Tour de France ima putanju baš kroz njihovo „malo misto“. Ne mislim da su oni bez problema – i tamo postoji šef koji štipne saradnicu na projektu, i tamo te nervira komšija čiji pas laje u ponoć, i tamo neko baci đubre gde mu nije mesto…, ali njihova država ima zakone koji regulišu nepravilnosti i ti zakoni se primenjuju na svim nivoima. Tako je smenjen direktor Svetske banke, jer je isplaćivao ljubavnicu! Zakon se primenjuje ako se namešta javna nabavka, ako se ugrožava baština proglašena za kulturno dobro, ako muzika sa razglasa „upada“ u stanove, ako se u reku ispuštaju otrovne materije, da kanalizacija utiče u reku je nezamislivo, ali zakon i za to postoji.
Zbog toga gledam Tour de France iako ne znam pravila igre. Gledam slike.
Ukazuju mi se lepi pejsaži bez deponija sa kojih se vije lagani dim raspadanja, u vidokrugu nema „letećih kesa“, trava nije ugažena novonastalim poprečnim stazicama… I najvažnije, sa TV ekrana smeše se osobe koje se r-a-d-u-j-u.
Biciklisti predano vrte pedale sve savršenijih bicikala i iste takve prateće opreme, a na tronedeljnom putu kroz predele okolnih zemalja sa poentom na francuskim, sačekuju ih i prate hiljade navijača, turista, meštana mesta kroz koje prolazi jedna od etapa na ukupno oko 3.500 kilometara. Svaki gradić, selo, priprema se mesecima za nekoliko sekundi slave, možda i dragoceni minut zuma kamere, a kao da će trajati večnost, jer će ih vidi svet, ali pre svega jer žele da se r-a-d-u-j-u, da budu zajedno sa onim koji žele isto, što su na biciklističkoj ruti na kojoj se rađaju slavna imena.
Ove godine (2007, prim B.K) start je bio u Londonu. Dve staze su bile posvećene žrtvama terorističkog napada na London 7. jula 2005. Gradonačelnik Ken Livingston je poručio da „biciklistički Veliki Odlazak koji prenose sve glavne TV stanice pokazuje svetu da terorizam nije uzdrmao naš grad“. Za to vreme nas napajaju floskulama kako su Englezi i Francuzi neprijatelji do danas. Posle gradonačelnikovih reči cvilim kao beba-psić, isprekidano, tiho, da me muž ne čuje, jer ne znam ni koji je „naš grad“, ni gde su granice „naše države“, ni koja je „partija građana“ (iako godinama glasam za „moje“ koji me lažu i prevode žednu preko vode, pa me je sramota od neistomišljenika).
Buljim u ekran na kome promiču biciklisti u neobičnoj odeći kako bi trenje vazduha sveli na minimum, gledam maketu Ajfelovog tornja na krovu kuće oko koga kruži biciklista van konkurencije. Smeje se i maše u kameru koja svetom širi sliku r-a-d-o-s-t-i.
Šćućurila sam se u fotelji, u o petrovaradionskom Gradiću koga zapišavaju i ljudi i životininje i tužna, šmrcam što ne stanujem u nekom od evropskih gradića kroz koji će kad tad proći Tour de France.