O tome kako radikalni stavovi ugrožavaju ideje različitosti i ravnopravnosti. Žensko oko „Bez radikalnog, molim“. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Štrecnula sam se kada mi je drug uputio kritiku na tekst u kome sam negativno opisala muškarce iz političko-partijsko-biznis miljea. Poslao je SMS – „Osvrni se malo na svoj pol “. „Hoću“, odgovorila sam.
U vizuri su mi devojake i žene među kojima prepoznajem draga lica drugarica koje su u iskrenoj borbi protiv autoritarne vlasti devedesetih godina prošlog veka učestvovale u pokretanju građanskih pokreta i akcija postale preglasne u komunikaciji, neparlamentarne, nepotrebno logoreične, neosetljive za one koji drugačije misle. Njihova neporeciva pamet u takvom naletu iščezavala bi kao mehur od sapunice, te se o njima u muškim, ali i ženskim krugovima, govorilo „ samo im metla fali“. Autfit je prepoznatljiv – džombaste cipele, pantalone neizbežne ili helanke, suknje do gležnjeva, tek poneka diskretno našminkana … Želele bi da budu Klara Cetkin, ili makar Barbra Strejsend u filmu „Devojka koju sam voleo“.
Moja pančevačka kuma je feministkinja u srećnom braku, majka dvojice sinova, mesi hleb od četiri vrste brašna i zrnevlja, ali kad ga zatupi… Jednom prilikom je u nastupu forsiranju rodne ravnopravnosti pitala mog muža da li pere sudove. Mudri čovek je odvalio – „Ne pada mi na pamet“. Gledam ga – „nemoj z…“ i čekam rafalnu kuminu paljbu. Ona po difoltu zapeni, nas dvoje se smejemo naglas, ja joj kažem da on oblači haljinu na bretele kada idemo na plažu, ja gaće sa šlicem kada imam zakazano kod ginekološkinje, eto, delimo sve, pa i kućne poslove. Smejemo se u troje.
Ne želim da mi dopuste dolazak na Svetu goru kako bih iskazala žensku samobitnost. Smatram da moj identitet nije ugrožen ako poštujem pravila oblačenja u verskim objektima, u državama koje imaju drugačije norme od evropskih. Moj omiljeni reditelj pušta kosu do pola leđa, moja jedva pokriva vrat. Kunst je da poštujemo različitost! Kunst je da uvažavamo jedni druge u različitosti. Kunst je da nam niko ništa ne naređuje!!! Ravnopravnost da, ali ne po merilime jednih. Ali, znam zbog čega se nikada ne bih odrekla mojih drugarica feminističkih aktivistkinja i njihovog pogleda na svet. One kada se zaljube postaju mekane angorske rukavice, nejake kao pile, blažene kao majka kad doji bebu. Tada su oslobođene od agresivnosti. Nikada neću zaboraviti moju poznanicu feministkinju, koja se decenijama neumorno bori za ravnopravnost polova. U godinama kada je saobraćao voz Subotica – Beograd, delile smo kupe. Jednom mi je zaljubljena, blagotelećeg izraza pričala o novoj, velikoj i večnoj ljubavi. Ona je osvojila naučne prostore, profesorka je koja u plastičnim kesama, autobusom donosi knjige studentima, njen autfit zasniva se na bezobličnim haljinama u koje je umotana, jedva hoda natovarena kilažom, do danas ne prestaje da agituje za apsolutnu rodnu ravnopravnost po cenu da bude „veštica bez metle“. Sve je zaboravila i sat ipo mi je u vozu pričala isključivo o zaljubljenosti. To je feminizam koji isključuje radikalizam!
Odgovor upućujem mom drugu kritičaru, nemam kredita da ga pošaljem mobilnim telefonom.