Mart je mesec mađarske savremene priče na korzoportalu. Sledi pet Vikend priča koje ćemo objavljivati petkom, odabrane su iz antologije „Autoportret s novelom – panorama savremene vojvođanske mađarske novele“ (Izdavački zavod Forum/ Forum Könyvkiadó Intézet, 2017, Novi Sad). Prvi autor je Aron Blum (Aaron Blumm, Gabor Virag ml, Senta, 1973). Diplomirao je na Katedri za mađarski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dela: Bogobojažljiva kuća, Čast tera kola… Dobitnik Nagrade Šinko Ervin (1996), Sirmai Karolj (2005)… Član Društva književnika Vojvodine. Prevod sa mađarskog Arpad Vicko. Foto: Izložba skulptura i objekata Mirjane Blagojev u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novi Sad
Mirjana Blagojev, Kako muka napravi junaka, 2018
Zato što je meni Joži najbolji drug. I Joži se svakoga dana kad idemo u zabavište, rano ujutru, ponekad već i u pola sedam pojavi kod nas, i sa bakom, dok se ja ne probudim, ljubazno razgovara. I moja baka u tim prilikama nudi jožiku svakojakim đakonijama, jer ga i ona jako voli, kao što ga i ja volim, pa ga mazi i tetoši, isto kao što i ja činim. Hajde, pa uzdravlje ti bilo, jožika moj, kaže baka, lek je to, ako se ne pre- tera. To je Jožikina i bakina omiljena uzrečica, lek je to, ako se ne pretera, pa se smejulje. jer moja baka ima o tome i jednu priču koju u ovakvim zgodama uvek i ispriča. jer moja baka, u doba kada još nije bila moja baka, radila je kao švalja u zabrežnoj krojačnici, a doktor Kiš, koji joj se dugo udvarao, svaki čas bi svraćao u krojačnicu i on je imao običaj da kaže, dok joj je nežno milovao ruku, Terčika, lek je to, ako se ne pretera. I moja baka ima još jako mnogo zanimljivih priča, ona zna sve što se u svetu dešava, priča nam o ratu, o svom devojaštvu, pa o tome kako su došli i kako su ih pregazili Rusi, ali nas dvoje, joži i ja, onih dana kada idemo u zabavište, nemamo baš vremena da saslušamo sve priče. A joži je meni već odavno moj najbolji drug, jer je joži veoma jak, ima ruke kao lopate, jer se on dugo, možda čak i deset punih godina bavio karateom, a odnedavno ponekad ide i na bodibilding. I onda, kada se zabrežni kuraj- beri navade da me maltretiraju, onda se ja samo okrenem i kažem, joži, bre, i tada se joži smesta pojavi i redom im rasturi jaja. I tako, ujutro, kad se probudim i popijem bakin lekoviti čaj, Joži mi kaže, ´ajde, dobro, treba već da se krene, i ja tada lepo uzmem svoju torbicu, stavim u nju peškirić, sapunčić, i kondome, lekove, poljubimo baku i krenemo u zabavište.
Mirjana Blagojev, Muke po Sizifu, 2018
Ja mislim da je to najlepše doba mog života. Kada Joži i ja idemo u zabavište, jer u tim trenucima se sve promeni, sve je načisto drugačije, na primer i naša odeća, i ona je mnogo lepša nego inače. I uopšte, sve, ama sve se razlikuje. I ljudi u našoj ulici koji me, kada sama prolazim ulicom, samo mrko gledaju, i svašta pričaju iza mojih leđa, sad nam se osmehuju, i unapred nam se javljaju, i sve tako. Naša ulica je, inače, prepuna bolesnika i duševnih ruina, vlasti su ih namerno ovde nastanile, sve sami ludaci, kažemo joži i ja, jedino smo joži i ja normalni, ali to kažemo samo njima iza leđa, kad već odmaknemo iza ćoška. Na primer tetka Mancika koja po čitav dan sedi i gleda televiziju, vesti, i razne dokumentarne filmove, ne propušta da me upita, kada ponekad izađe ispred kuće na ulicu, reci mi, kćeri Juliška, kako stoje stvari, kad misliš da mi se udaš, i sve takve stvari, mada bi i sama morala znati da je to još ihaj daleko. Međutim, kad nas dvoje, Joži i ja idemo zajedno, i ona se pravi kao da smo bog zna kako dobre, kao da se jednim osmehom može sve ono zabašuriti. Mada, a to ne bi i ona morala da zna, ne mogu. Ne može se zabašuriti. A tu je i tetka Gizika, a o čika Gergu da i ne govorimo.
Inače, ne stanujemo daleko od zabavišta, samo što nas dvoje uvek idemo malčice zaobilazno, jer usput radimo još i neke važne stvari, pa nam jedva uspeva da prestanemo. Postoji na primer i jedna kuća, u čijem podrumu stanuju duhovi, to mi je Joži rekao, ali njih veoma, veoma retko možeš videti, a i tada samo na trenutak-dva. ja sam samo jednom videla jednog, ali Joži misli da taj nije bio pravi. Svaki put silazimo u taj podrum i pričamo jedno drugome duhovite viceve.
A zanimljivo je i to da, ne znam kako, ali koliko god kasno krenuli od kuće u zabavište, Joži i ja uvek stižemo prvi, ne bude tamo još niko. E, pa, ali to je već posebna priča. jer, šta sve nas dvoje tada tamo radimo, ne bih sad smela ni da ispričam. jer se ponašamo nedolično, dajemo loš primer, što bi rekli milicajci. jer kada Joži i ja stupimo u dvorište zabavišta, mi onda počnemo tamo da se vijamo, da jurcamo gore-dole, ili se spuštamo s tobogana, ili se ljuljamo, kao ludi, pa tu je i klackalica, vrtimo se, skačemo s vrteške, guramo se i natežemo, desilo se već u par navrata da se ljuljaška otkine pod nama. Ali Joži ipak najviše voli, posle kakaoa i štrudle s makom, koje u zabavištu dobijemo za užinu, onaj čas kada i ostali polako pristižu u dvorište, jer se tada Joži uspali pa juri za devojkama, naročito za onima koje imaju dobre noge. Joži ne može da odoli a da ne zavuče ruku nekoj devojci pod suknju, i sve to, pa je čak i upita, da li se to njoj dopada. da li ti se ovo dopada, da li ti se ovo dopada, pita. I, ja bar tako mislim, sve bi to ovako išlo sve do večeri, ukoliko se posle nekog vremena na vratima ne bi pojavila vaspitačica i dreknula, u red, dvoje po dvoje. I tada, kada treba stati u red, svako lepo stane u red, svako ima svoga para, drže se za ruke, i onda i nas dvoje stanemo u red, sasvim pozadi, jer nas dvoje smo ipak najveći, i tada Joži uhvati mene za ruku. Etuška, vrisne onda vaspitačica okrenuvši se spremačici, zovite miliciju, evo ih opet.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica