Somerset Mom po drugi put na korzoportalu plete priču dinamičnog zapleta, dramatičnosti u ljudskim odnosima, duhovitih, a često i duboko sarkastičnih obrta u kojima se pored ličnih i psiholoških ogledaju i društvene protivrečnosti. Nova Vikend priča. Prevela: Dragana Simeonović. Fotografija: Dragana Kojić
Nisam mnogo zainteresovan za proslavljene ljude i nikada nisam imao strpljenja za strast koju vole mnogi da se rukuju sa velikanima na kugli zemaljskoj. Kada mi je predlagano da se sretnem s nekim ko je iznad svoje okoline rangom ili postignućem, tražim neko pristojno izvinjenje koje će mi omogućiti da izbegnem tu čast. I, kada mi je moj prijatelj Dijego Tore predložio da me predstavi Santa Anji, odbio sam. Ali, bar jednom, moje izvinjenje je bilo iskreno. Santa Anja nije bio samo veliki pesnik, već i romantična figura, čije avanture su bile (bar u Španiji) legendarne i zanimalo bi me da ga vidim u njegovom opadanju, ali, znao sam da je bio star i bolestan i nisam mogao da ne verujem da bi za njega bila samo dosada da se sretne sa neznancem i to strancem. Kalisto Santa Anja je bio poslednji potomak Velike škole. U svetu nerazumevanja za Bajronizam on je predvodio Bajronsko postojanje i pripovedao je svoj opasni život u seriji pesama koje su mu donele slavu, koju njegovi savremenici nisu poznavali. Ne mogu suditi o njihovoj vrednosti jer sam ih prvi put pročitao kad sam imao dvadeset i tri godine i one su me oduševile. Posedovale su strast, herojsku aroganciju, koloritnu vitalnost koja me je oborila s nogu i do dana današnjeg tako izmešani, ti zvučni redovi s očaravajućim kadencama i šarmantnim sećanjima na moju mladost da ih ne mogu čitati, a da mi srce ne zalupa. Sklon sam da mislim da Kalisto de Santa Anja zaslužuje reputaciju koju uživa među španski govorećim ljudima. U ta vremena njegovi stihovi bili su na usnama svih mladih ljudi i moji prijatelji bi mi beskrajno pričali o njegovom divljem ponašanju i njegovim žestokim govorima (jer je on bio istovremeno i političar i pesnik), njegovoj oštroumnosti i njegovim ljubavima. On je bio pobunjenik, pa ponekad i van zakona, smeo i avanturista, ali iznad svega ljubavnik. Svi smo znali o njegovoj strasti za tu i tu veliku glumicu ili božanstvenu pevačicu – zar ih nismo čitali dok ih nismo naučili napamet – goruće sonete u kojima opisuje svoju ljubav, svoju patnju i svoj gnev. Znali smo da se jedna španska infantkinja, najponosniji potomak Burbona, koja je popustila pred njegovim preklinjanjem, zamonašila kada je prestao da je voli. Kada bi Filip njen kraljevski predak bio sit svoje ljubavnice, ona bi otišla u manastir jer nije bilo moguće da neko koga je voleo kralj voli neko drugi, a zar kalisto de Santa Anja nije bio veći od svih zemaljskih kraljeva? Aplaudirali smo daminom romantičnom gestu, bilo je dostojno nje i laskavo našem pesniku.
Ali sve to se događalo pre mnogo godina i pre četvrt veka se prezrivo povukao iz sveta koji nije imao ništa više da mu ponudi i živeo u usamljenosti u svom rodnom gradu Ekija. Diego Tore mi je ponudio ovo predstavljanje kada sam nameravao da idem tamo (provodio sam nedelju dve u Sevilji) ne zbog njega već zato što je to bio šarmantan andaluzijski gradić sa uspomenama koje su mi bile drage. Pokazalo se da je Don Kalisto povremeno, dopuštao mlađim ljudima da ga posete i ponekad bi im pričao onako vatreno kako je uzbudjivao svoje slušaoce u danima napona svoje snage.
„Kako izgleda sada?“ Upitao sam.
„Veličanstveno“
„Imaš li njegovu fotografiju?“
„Voleo bih da je imam. Odbio je da se slika kad je prešao trideset petu, kaže da ne želi da ga potomstvo zna drugačijeg osim mladog.“
Priznajem da ovu naznaku taštine nalazim ne malo dirljivom. Znao sam da je u mladosti bio izuzetne lepote i da njegov ganutljivi sonet, koji je napisao kada je počeo da biva svestan da ga je mladost zauvak napustila, ukazuje sa kakvim gorkim i podrugljivim bolom je posmatrao prolaznost tog izgleda, koji je bio tako fantastično obožavan.
Ali, ja sam odbio ponudu mog prijatelja bio sam sasvim zadovoljan da još jednom pročitam pesme koje sam tako dobro znao, više sam voleo da slobodno lutam tihim i osunčanim ulicama Ekije. Bilo je zbog toga, u izvesnoj meri zaprepašćujuće kada sam iste večeri kada sam stigao primio poruku od samog velikog čoveka. Rekao je da mu je Dijego Tore pisao da dolazim i da bi mu činilo veliko zadovoljstvo da ga posetim u jedanaest sati sledećeg prepodneva. U datim okolnostima ništa mi drugo nije preostajalo do da se pojavim kod njega u zakazano vreme.
Moj hotel je bio na Plaza kompleksu i tog prolećnjeg jutra bilo je živo, ali čim sam izašao izgledalo je kao da sam hodao napuštenim gradom. Ulice, krivudave i bele bile su prazne osim žene u crnom koja se, tu i tamo, obazrivim korakom vraćala sa molitve. Ekija je grad crkava i retko možete otići daleko, a da ne vidite oronule fasade ili tornjeve gde su rode svile svoja gnezda. Za trenutak sam se zaustavio da pogledam kolonu malih magaraca koja je prolazila. Njihove crvene odore su izbledele i u svojim samarima su nosili nešto što nisam znao šta. Ali Ekija je bilo važno mesto u svoje vreme i mnoge od tih belih kuća imaju kamene vratnice natkrivene impozantnim grbom, jer su ovo zabačeno mesto preplavili bogataši iz Novog sveta i avanturisti koji su stekli bogatstvo u Americi i provodili ovde godine svog umirovljenja. U jednoj od ovakvih kuća živeo je Don Kalisto i dok sam tu stajao, pošto sam pozvonio, bilo mi je milo što on živi u ovakvom odgovarajućem stilu. Bilo je nečega od orunule veličine u masivnim vratima koje su odgovarale mojoj predstavi o vatrenom pesniku. I pored toga što sam čuo zvono koje se oglasilo kroz kuću niko nije odgovorio, pa sam pozvonio po drugi put, a zatim i treći put. Najzad se pojavila jedna stara žena sa jakim brkovima.
„Šta želite?“ upitala je.
Imala je fine crne oči, ali nabusit izgled i pretpostavio sam da se ona starala o starcu. Dao sam joj svoju posetnicu.
„Imam zakazan sastanak s vašim gazdom.“
Otvorila je gvozdenu kapiju i pozvala me unutra. Zamolila me je da sačekam, ostavila me i otišla gore. Patio (popločano dvorišno predvorje u španskim i latino-američkim kućama, prim.prev) je bio prijatno hladovit posle ambijenta ulice. Njegove dimenzije su bile aristokratske i mogli ste pretpostaviti da su ga izgradili konkvistadori, ali moleraj je bio zaprljan, pločice na podu polomljene i tu i tamo su veliki komadi gipsa pootpadali. U svemu se ogledalo siromaštvo, ali ne i nečistoća. Znao sam da je Don Kalisto bio siromašan. Nekada mu je novac dolazio lako, ali on tome nije pridavao nikakvu važnost i trošio ga je rasipno. Bilo je jasno da je sada živeo u nemaštini koju je on prezirao da primećuje. U sredini patia je bio sto sa stolicom za ljuljanje sa obe strane, a na stolu novine od pre petnaest dana. Pitao sam se šta je zaokupljalo njegovu fantaziju dok je tu sedeo u toplim letnjim noćima, pušeći cigarete. Na zidovima, ispod kolonade su bile španske slike, tamne i loše, a tu i tamo je stajao prašnjavi bargueno i na njemu zakrpljeni luster. Pored vrata visio je par starih pištolja i ja sam prijatno zamišljao da je to bilo oružje koje je on upotrebio u najslavnijem među mnogim njegovim dvobojima zbog Pepe Montanjez, plesačice (sada, pretpostavljam, krezube oronule starice) u kome je ubio vojvodu od Dos Hermanos.
Scene, sa asocijacijama koje sam zamagljeno nagađao, tako su se zgodno uklapali sa romantičnim pesnikom obuzeo duh ovog mesta. Njegovo plemenito siromaštvo okruživalo ga je slavom onakvom kao što je bila veličanstvenost njegove mladosti. U njemu je, takodje, bio duh staruh konkvistadora i odgovaralo je da bi on trebalo da završi svoj proslavljeni žovot u ovoj ruiniranoj, izvanrednoj kući. Tako bi, za sigurno, tebalo da pesnik živi i umre. Došao sam prilično hladan i čak, na izvestan način, s dosadom prema predstojećem susretu, ali, sada sam se malo unervozio. Upalio sam cigaretu. Došao sam na zakazano vreme i pitao sam se šta je zadržalo starca. Tišina je bila čudnovato uznemirujuća. Duhovi prošlosti su nahrupili u tihi patio i odavno umrli i nestali su pridobili neku vrstu života senki u meni. Ljudi tog vremena su posedovali strast i divljinu duha koji su zauvek napustili svet. Mi više nismo sposobni za njihova bezobzirna dela ili njihova teatralna herojstva.
Čuo sam jedan zvuk i srce mi je brzo zalupalo. Bio sam sada uzbuđen i kada sam ga, najzad ugledao kako polako silazi niz stepenice, zaustavio sam dah. Držao je moju kartu u ruci. Bio je visok starac i vanredno mršav sa kožom boje stare slonovače. Kosa mu je bila proređena i seda, ali su njegove čupave obrve još uvek bile tamne. Činile su da njegove velike oči bacaju tamniju vatru. Bilo je divno da su u njegovim godinama te oči sačuvale svoju blistavost. Nos mu je bio orlovski, njegova usta čvrsto stegnuta. Njegove nenasmejane oči su se zaustavile na meni dok mi je prilazio i u njima je bilo hladnog procenjivanja. Bio je obučen u crno, u jednoj ruci je držao šešir širokog oboda. U njegovom držanju je bilo sigurnosti i dostojanstva. Bio je onakav kako sam želeo da bude i dok sam ga posmatrao shvatio sam kako je pomerao ljudse umove i dodirivao njihova srca. Svakim delićem tela bio je pesnik.
Stigao je u patio i polako krenuo prema meni. Zaista je imao oči orla. Meni je taj trenutak izgledao strahovit jer je tu stajao naslednik velikih španskih pesnika: veličanstvenog Herere, nostalgičnog i dirljivog Fraj Luisa, Huan de la Kruza, mističnog i obskurnog Gongora. On je bio poslednji u tom dugom nizu i išao je njihovim stopama ne bez vrednosti. Neobično u mom srcu se raspevala lepa i nežna pesma koja je najpoznatija među Don Kalistovim stihovima. Bio sam zbunjen. Srećom sam unapred pripremio frazu kojom sam mislio da ga pozdravim.
„Izuzetna čast je Maestro, za stranca kakav sam ja da upozna tako velikog pesnika.“
Titraj zabave prošao je tim prodornim očima i osmeh za momenat promenio linije tvrdih usana.
„Ja nisam pesnik, senjor, već trgovac. Pogrešili ste. Don Kalisto živi u susednoj kući.“
Došao sam u pogrešnu kuću.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica