Elizabet Krejn (1961), američka autorka. Napisala je četiri zbirke pripovedaka, romani – Istorija velikih stvari (The history of great things), Koliko nam je poznato (We only know so much) po kome je snimljen film. Prevođena na nekoliko jezika.Vikend priča koju objavljuje korzoportal preuzeta je iz njene Antologije “Četrdeset priča” za pregled anglofone međužanrovske proze „U šta smo se to pretvorili“ koju je uredio Srđan V. Tešin, za Arhipelag. Prevela: Bojana Gajski. Foto: korzoportal, „Dublin“, Gradić
Volim da gledam slike Gven Stefani. Ne moram ništa drugo da znam o Gven Stefani osim da joj odlično stoji crveni ruž. Kad gledam slike Gven Stefani na kojima ima crveni ruž, bledu kožu, svetlu kosu, belu atlet majicu i drži bebu na kuku, dobijam taman dovoljno informacija o Gven Stefani ne bih li zamislila Gven Stefani onako kako želim da je zamislim. Tek ponekad volim i da slušam Gven Stefani, ali to slušanje ne utiče na to kako posmatram Gven Stefani i na to šta dobijam od gledanja slika Gven Stefani. Kad gledam u Gven Stefani i njen crveni ruž pomislim kako bi trebalo još jednom da isprobam kako mi takav ruž stoji, tek da budem sigurna, iako zapravo znam kako mi stoji i da su mi potrebe za crvenim ružem gotovo potpuno zadovoljene gledanjem slika Gven Stefani. Imajući sve to u vidu, da nikad nisam naletela na slike Gven Stefani, vrlo je verovatno da ne bih imala osećaj da mi nešto nedostaje.
Volim da gledam fotografije Njujorka iz 60-ih i 70-ih godina ne bih li proverila da li me podsećaju na nešto što sam zaboravila. Volim da gledam stare reklame. Volim da gledam filmove B produkcije na kanalima na španskom jeziku. Volim da gledam neke vaše slike na Fejsbuku, čak iako vas ne poznajem. Volim da vam gledam police s knjigama. Volim da gledam sve što je izloženo u gvožđarama i papirnicama. Volim da gledam bakine šivaće mašine kad odem u garažu; izgledaju kao elegantni stari automobili, iako imaju po oko 20 kg, ne znam da li rade, i gledam ih samo kad odem da potražim nešto drugo. Volim da gledam cipele na štiklu od hiljadu dolara. Volim da gledam kako se dva muškarca ljube. Volim onaj pomalo elektronski tresak koji pravi automatska poštanska mašina koju su, pretpostavljam, mogli načiniti bešumnom, ali je napravljena tako da proizvodi taj zvuk ne bi li korisnik imao osećaj da je nešto postigao, da je dostava sigurna, s tim što je u pitanju mogao biti bilo koji drugi zvuk, zvonca ili praporca, ali je naposletku ipak odlučeno da bude tresak. Volim da subotom ujutru u pozadini čujem emisiju Car Talk više nego što mi je redovno potreban njen sadržaj. Volim da gledam stare mape na vašim zidovima. Mnogo volim da vidim stare crnce koji nose šešire. Volim da vidim bodege, mada retko u njih ulazim. Volim da gledam skulpture Džefa Kunsa. Volim da gledam dela ulične umetnosti, ponekad, na primer kad uviju džemperima bandere i tako to. Volim da gledam veb-stranice o ručnom radu. Volim da posmatram svoj materijal za ručni rad. Volim da posmatram i vaš materijal za ručni rad i vidim kako je mnogo zanimljivije i efikasnije raspoređen od mog. Volim da gledam u cifre. Volim da iznova i iznova i iznova posmatram iste stare zgrade od mrkog peščara. Volim da gledam stara skladišta sa razbijenim prozorima, okružena placevima punim korova i zečeva. Volim da gledam Girls Gone Wild reklame usred noći kad ne mogu da spavam, one na kablovskoj televiziji, sa zamućenim prizorima određenih delova tela. Volim da gledam snimke na kojima čudni dvanaestogodišnji dečaci pevaju na plejbek i one na kojima su psi i kučići i mačke i mačići i mravojedi i bebe mravojedi i nesvakidašnji ljubimci.
Neke od svih tih stvari bih volela u svojoj kući, neke ne bih, ali to uglavnom nije ni bitno. Isprva sam mislila da treba da napišem da gledam te stvari umesto da volim da gledam te stvari, no pošto ih gledam tako dugo i tako često, shvatila sam da onda svakako volim da ih gledam jer zašto inače ne bih odvratila pogled? Ne volim da gledam podjednako toliko stvari, ili čak više: žene u haljinama sa samo jednim rukavom, nova naselja bez ijednog drveta, bilo šta što opisuju kao „šokantno”, jezive stvari u filmovima, smeće koje doleti na travnjak, i veliko sivo nebo. Ne volim reč ružno, njen zvuk, prizvuk, sadržaj, iako je ponekad korisna za opisivanje tame u srcu. Ne znam da li postoji ikakav razlog za bilo šta od ovoga. Ponekad pokušam da snagom želje odagnam te stvari koje ne volim, ali one ipak ostaju.
U šta smo se to pretvorili, panorama moderne anglofone međužanrovske književnosti, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2018.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica