Ciklus priča Mihajla Pantića na korzoportalu. Vikend priča – „Tišma“. Foto: Manja Holodkov, „Prozori“
Ne znam kako, i ne sećam se više zašto, jednom sam, u sred bela dana, na Trgu, ostao sam sa Aleksandrom Tišmom. Pretpostavljam da se to desilo sasvim slučajno, posle nekog od onih književnih zbivanja (promocija, uručenja nagrada i slično) koje zaboravite čas pošto se završe. (Da nešto vredi već bih ga bio zapamtio, to zbivanje, ali, eto, nisam.) Društvo se razišlo, svako na svoju stranu, zaustih da se i ja pozdravim i odem nekud, svojim poslom, kad mi pisac Škole bezbožništva, preduhitrivši me, predloži da malo prošetamo. Ukoliko imate vremena, reče. I taj me poziv začudi. Tišmu sam poznavao relativno dugo, negde od početka 80-ih, viđao sam ga mahom u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali sa njim sam razgovarao srazmerno malo i retko, najviše u nekoliko navrata kada sam pripremao knjigu Pisci i kritičari o Todoru Manojloviću (Tišma je znao Manojlovića i napisao je o njemu zanimljiv tekst, docnije objavljen u zbirci eseja Pre mita), ali gotovo nikada nasamo, i gotovo nikada više od nekoliko rečenica.
– Znate, autobus mi ide za jedan sat, a ja ne volim da sedim po kafanama niti drugde – odmah je objasnio zašto me poziva, da prekrati vreme. Nije njemu bilo do razgovora sa mnom, koliko do ubijanja tog sata, malo iza podneva, kada svet ima pametnijeg posla od šetnje. Ali, eto.
Pristao sam, bez premišljanja.
– Dobro, rekoh, na koju ćemo stranu?
– Svejedno – odgovori Tišma – samo bih najpre negde svratio da kupim kiflu, da malo zavaram glad, do ručka je daleko, dok se dokotrljam do Novog Sada to će pre biti ručak-večera.
Pa smo svratili u neku pekaru i Tišma je kupio kiflu, u stvari dve, da bi mogao da me ponudi, bilo je besmisleno da žvaće sam. Odbio sam i on je onda, polako, sasvim polako, toliko da se to odužilo, pojeo svoju kiflu (setio sam se opklade iz osnovne škole da je nemoguće pojesti kiflu u sto koraka, probajte!), a onu drugu smotao u papir, da bi je tokom našeg zaludnog merenja beogradskih ulica svako malo štrpkao, gutajući je neprimetno, diskretno.
Više se ne mogu setiti o čemu smo sve, tokom tog dugog sata razgovarali, svakako najviše o književnosti, a o čemu bismo drugo. Pitao sam ga kako je napisao priču „Najveći znalac na svetu“, koju smatram jednom od njegovih najboljih priča, a on ih ima pregršt. (I tu je negde mera. Ko napiše samo jednu sjajnu priču, uradio je nešto. Ko ih napiše više, ispunio je sudbinu.)
– Lako – odgovorio mi je – vrlo lako. Sve sam to manje-više video. Ne baš onako kao što sam opisao, ali, u priči se, znate, mora nešto promeniti i dometnuti, ne ide bez toga.
Otpratio sam ga do hotela „Moskva“, gde je pre skoro sto godina sedeo Todoš sa mladim modernistima. Kroz izlog kafane su nas posmatrale neke standardne face, Tišma je dokrajčio onu drugu kiflu, meni namenjenu. Tu smo se negde pozdravili, on se kroz park zaputio prema Zelenom vencu i posle, naniže, prema autobuskoj stanici, a ja već negde drugde.
Posle toga, čuli smo se telefonom nekim drugim povodom, i taj razgovor, koji pamtim od reči do reči, ispao je mučan i sasvim neprijatan.
Sticajem okolnosti, ona slučajna, jednosatna popodnevna šetnja koja je, sa sve kiflom, stala u ovaj kroki, bila je naš poslednji susret.
Ne mogu da se setim jedne rečenice, Stubovi kulture, Beograd
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica