Ciklus priča Mihajla Pantića. On u zbirci priča „Kada me ugleda ono što tražim“ na sugestivan način kazuje priče o ljubavi i potrebi za drugim, priče o iskupljenju i ispunjenju. Pantićevi junaci su muškarci i žene slični nama, ispunjeni našim nadama i zebnjama, složeni od naših emocija i iskustava. Otuda u njima i njihovim životnim i ljudskim izborima prepoznajemo neke od najuzbudljivijih trenutaka naših životnih iskustava. Vikend priča „Šta se zbiva u Bloku 21“ je priča o susretu i šta je potom bilo. Foto: Manja Holodkov “Crveni gavranovi”
Odavno tamo ne odlazim. Previše je prošlosti u meni. Taj gradski kvart izgrađen u peščanoj pustinji sa druge strane reke bio sam potisnuo na rub svesti. Tu je godinama treperio kao bleda slika, bleđa od najbleđe senke, nadomak zaborava. Gomila zgradurina izniklih preko noći iz zemlje po kojoj nikada pre nisu hodali ljudi. Slepa mrlja u dajmonionovom svevidećem oku. Krasta od solitera i lamela, u sterilnoj simetriji kubusa i pravih uglova, na crnoj misi inicijacije krštena prokletim, hromim brojem 21. Novopristigli stanovnici omamljeni pejotlom svakodnevice, zaključani u svojoj kolektivnoj samoći. Da, da, svakodnevica je tamnica, sa devet nevidljivih brava. Tu sam odrastao i potom, iskoristivši prvu priliku, ubegao u beli svet, dva bloka dalje, kraj Dunava, sa željom da se više nikada ne vratim. Ne samo sa željom nego i sa jakom rešenošću i još čvršćim obećanjem. Samom sebi. Ta su obećanja najteža, na kraj sa drugima se već nekako, posle svih muka, ipak izađe.
Sa sobom, nikada.
Ponekad bih, u prolazu, iz autobusa ili automobila, okrznuo pogledom Blok 21. Tako i toliko. I ponekad bih, naravno, pomislio gde li su sada ljudi sa kojima sam nekada delio vreme, oni zbog čijeg nehata sam trpeo bol, kao što sam im ga i nanosio, iz istih ili sličnih, uglavnom besmislenih razloga. Tek onako, živiš da bi primao bol, postojiš tako što ga nanosiš drugima…
Duga priča. Ova nije o tome. Ili jeste, zavisi kako se uzme, i odakle se gleda. Jer, sve su priče različite. Da nisu, ne bi ni postojale. I sve su, na neki način, makar one o ljubavi ili o bolu, iste. Uvek o trajnom manjku ljubavi, uvek o stalnom višku bola. Da nisu takve, ne bi znale o čemu su, a kada su ni o čemu, onda su ništa. Bezvredne reči uprazno…
To sa Petrom se desilo iznenada. Dok sam se prošlog petka vraćao iz šetnje po Dunavskom keju mimoišao sam se sa starijim čovekom mojih godina. U kolicima je gurao blizance, već odrasle bebe, od dve, dve i po godine, nisam baš umeo dobro da procenim, davno sam igrao u sličnom filmu. Petkom se priče ne pričaju, priče od petka loše su kao i automobili sklopljeni tog dana, jer svet žuri na vikend, da se obloče i usvinji do kome, da barem na kratko zaboravi svakodnevnu robiju. Tako je kako je, osim po izuzetku. Evo ga. Prolaznik i ja okrznuli smo se pogledima. I nastavili dalje. Onda sam se, posle korak-dva, okrenuo, sinulo mi je: „Hej, ja znam ovog čoveka.“
Nimalo čudno, okrenuo se i on. I on je mene znao. Odnekud.
Odnekad.
– Mi se poznajemo… – više sam izustio nego što sam pitao.
– I ja bih rekao.
– Odavno?
– Biće da je tako.
– Baš-baš odavno.
– Pre sto godina?
– Otprilike toliko. U stvari, nešto malo manje.
– Čekajte, čekajte, vi mora da ste išli u gimnaziju, u Bloku 21.
– Naravno. I vi ste sigurno.
– Dabome. Predavala mi je Džambasovićka, pa Bekrilovićka, Mašanović i Duduković. Kolundžija nam je bio razredni…
– Ej, Petre, to si ti?
– Ja sam, a ti si Mihajlović.
– Upravo taj. Pa gde si ti, Petre? Lepi ti unuci.
– Pa tu sam, moj Mihajloviću, nisam nikuda ni išao. Samo…
– ?!…
– Ovo mi nisu unuci. To su moja deca.
– Au, baš lepo. Slatki su. I vidi kako su mirni, bumbari mali.
– Miloš i Ivana, blizanci. Jesu, dobri su…
– Ti se nisu plašio one „u starog oca sirota deca“ – pokušao sam da budem duhovit.
– Ma, nisam o tome ni mislio. Jednostavno, desilo se. Pod stare dane. Da ti kažem, kad se već razmećeš tim mudrostima, „rodili se, valja ih ljuljati“. Sve ispočetka.
– Kako to misliš, ispočetka?
– Pa tako, po drugi put. Imam ja dve odrasle kćeri iz prvog braka. Obe su udate, jedna živi u Kanadi, druga u Budimpešti. Ona u Kanadi je arhitekta, a druga je predavač na ženskim studijama u Mađarskoj.
Zapričali smo se. I savim neosetno, korak na korak, nastavili šetnju. Dunav je radio ono što radi svaki dan, tekao, nekako svečan, u prvi sumrak, i setio sam se reči one babe iz Banovaca: „Ako ne odem u raj, nek odem u Dunav.“
– Znaš, prva žena mi je umrla. Ostao sam samac, još u relativno dobrom zdravlju. Deca su se odselila, život mi se sveo na odumiranje na poslu. Ekipa iz bloka se odavno osula, neki su poumirali, neki nestali, na četrdesetogodišnjici mature skupilo nas se deset-dvanaest, svi okepavili. Jedva smo se poznali. I posle opet ništa. A kod tebe?
– Šta da ti kažem. Roman u nastavcima. Sve video, sve čuo. Beskonačne reprize. Živim sam.
– Imaš li dece?
– Da, samo što to nisu deca, nego ljudi. Svako za svojim životom. Nego, kako se snalaziš po drugi put?
– Kako moram. A što moram, to i umem.
Baba iz Banovaca bi rekla: „To i hoću.“
– Gde ti je supruga? – pitao sam, ne posebno znatiželjan. Ali, kad smo već počeli priču, hajde da je dovršimo.
– Otišla je.
– Gde, u kupovinu?
– Ma ne, otišla je. Ostavila me je sa decom, trajno.
– Daj, šta pričaš. Kako to, ostavila?
– Lepo. Našla je, kaže, veru. I hoće tome da se posveti. Trenutno je iskušenica u manastiru, dole na jugu. Bili smo jednom da je obiđemo. Umal’ da se nisam ugušio od plača, čoveče, a ona nas gleda mirno i samo ponavlja: „Božja volja, božja volja“.
– Niste se razveli?
– Nismo se ni venčali. Ona je prijateljica te moje ćerke iz Budimpešte, bile su koleginice. I jednom kad mi je ta kći dolazila u posetu upoznala me s njom. Ne mogu ni da ti kažem kako se to desilo. Jednostavno, desilo se. Kao u nekom filmu, stariji muškarac i mlada žena. Glavobolno zamršen, a tako jednostavan odnos, slepa privlačnost, pre svega. Pa onda sve drugo. Nismo ni živeli zajedno. Prvih meseci sam ja putovao u Budimpeštu ili bi ona o vikendima dolazila kod mene. Ostala je noseća.
– I?
– I ni punu godinu pošto se porodila, a nije htela da prekida trudnoću, rekla mi je da nas napušta. Nisam znao šta da činim. Ali sam se s vremenom navikao. Plaćam dve žene da brinu o njima, i sada ih ne dam od sebe, nipošto. Dolazili su iz Centra za socijalno staranje, rekao sam: „Odbij!“ Znam da ne stojim najbolje sa budućnošću, ali ovo osećanje ne bih menjao ni za šta na svetu. Starim, a oni su mi radost.
Jedno dete se okrenulo, kao da je znalo da govorimo o njima. Petar mu je dodao flašicu sa vodom. Drugo je spavalo, anđeoskim snom.
– Pa, Petre, drago mi je da sam te video. Posle dva milenijuma.
– I meni, Mihajloviću, i meni. Javi se ponekad.
– Ti si u starom bloku?
– Nisam se pomerio pedeset godina. Sve se promenilo. Ne poznajem više ni ljude koji stanuju u mom ulazu. Stari su poumirali, naslednici prodali ili iznajmili stanove. Srećem samo nova lica, nigde poznatog. U hodniku ako kažemo jednom drugom „dobar dan“, nekad ni to. A ti, gde si?
– Tu, na keju, gledam na Dunav.
Devojčicu sam štipnuo za bucmasti obraščić, pomilovao dečaka po kosi.
Razmenili smo brojeve telefona.
Zazvonio je već sledećeg jutra. U doba dana kada sam, po običaju, pun očaja. Onog bezrazložnog, subotnjeg. Takav je najteži, jer mu nije moguće doznati uzrok, ako to nije već i sam život. U osvit je misao najgušća, kad osećaš i besmisao, i stid, i prazninu, i puko, izlišno samoprisustvo. Još samo ujutru imam u sebi neke rečenice, dan ih razvodni i izbledi. Posle nađem sebi neki posao, nešto što jede vreme. Pišem. Rad, znam po sebi, smanjuje očaj, tada tonemo u samozaborav. „A radišan čovek se ne može zaustaviti“, što bi, razume se, rekla baba iz Banovaca. Tja, do svih mudrosti se na neki način dolazi iz nehata, kao da padaju s neba, mahom skudoumnim bićima, onima što u neznanju govore velike istine.
Podigao sam slušalicu posle trećeg oglašavanja.
– Da!
– Da li sam te probudio? Dobro jutro, ovde Petar.
– Nisi, Petre, nisi. Rano se budim, i što prikupim od onoga što se preko noći nakupilo, toliko mi je… Grebem po dnu.
– Ha, dobro si to rekao, tako biva sa godinama. Nego, znaš zašto te zovem?
– Reci.
– Kao da smo prizvali moju suđenicu. Banula je sinoć, nenajavljeno, kao neka crna ptica. Zamonašila se. Izljubila je decu, malo smo porazgovarali. I onda sam joj u priči, tako je naletelo, uzgredno rekao da sam tog popodneva sreo nekog koga nisam odavno video. Pomenuo tvoje ime. Znaš, dodao sam, to mi je drug iz škole, sreli smo se slučajno, posle sto godina, uh, kako se ljudi promene, ali smo se ipak prepoznali. Na to je ona prebledela. Šta ti je, pitao sam. Onda mi je ona rekla da čita tvoje knjige.
– Pa, to je baš onako, tras, u srce.
– Da, da. A ja uopšte nisam znao da si ti pisac. Inženjerska pamet, nikada baš nešto i nisam čitao. Osim onoga što sam morao. Knjige su za mene nekakav višak. A ona, vidiš, tako. Kaže da bi volela da te upozna, pomogao si joj, tim tvojim pisanjem, tako je rekla, kad joj je bilo teško.
Očaj nije prelazan. Očaj je najgušća moguća sebičnost, unutrašnji mrak u mraku. Deveta soba, sa sedam brava. To mi je, u tom jutarnjem času, prvo palo na pamet.
– Znaš, putuje sutra. Prespavala je tu, u konaku nove crkve, htela bi da se vidi s tobom. Ako možeš, bio bih ti zahvalan. Razumeš?
– Dobro, hoću. Samo reci kad i gde.
– Pa danas, negde oko podne. Idi tamo i traži sestru Angelinu…
Otišao sam. Na rubu Bloka 21 pre nekoliko godina podignuta je crkva, sa pratećim zgradama. Na mestu gde sam nekada, kao dečak, tumarao po šipražju i u barama lovio ribe. A sada se tu ljudi, potomci nevernika, okupljaju na službu božju…
Potražio sam sestru Angelinu. Kada je izašla u portu, prepoznao sam je već iz daljine, sedeo sam na klupi pod lipom. Vrlo perspektivna mlada teoretičarka, znao sam je sa televizije, sa javnih tribina, mislim da sam pročitao i dva-tri njena rada u časopisima.
Kada je prišla, ustao sam da je pozdravim.
– Dobar dan, Ana – rekao sam.
– Angelina. Dobar dan, Bog vam pomogao. Sada sam Angelina.
– Drago mi je da vas vidim.
– I meni. Htela sam da vas upoznam. Iznenadila sam se kada mi je Petar rekao da se poznajete i da ste se juče sreli. Sada, kada sam prihvatila sva tri zaveta, i kada odlazim da služim, samo sam poželela da vam kažem hvala. Ne morate me pitati zašto, a ja ću vam sama reći da ste mi pomogli da upoznam sebe. I ništa više od toga. Sve kasnije odluke su, uz milost božju, moje, i samo moje.
– Ipak ću vas pitati zašto to činite. U najboljim ste godinama, ostavljate decu na staranje starom čoveku.
– To je božja promisao. Osećam da tako treba da uradim, i da će me višnji podržati u toj rešenosti. Obećala sam sebi.
– Ne protivrečim. Samo kažem da za svako osećanje postoji uzrok. A za odluku postoji razlog.
– Svakako. I to sam sebi objasnila. Sve čemu sam se prepuštala, sve čemu sam se posvećivala, uvek cela, uvek do dna, svi pojmovi, svi ljudi, čak i predmeti, izgubili su suštinu. Svet oko mene pretvorio se u maglu i dim, rasplinuo, izgubio ivice. Počela sam da očajavam. Prestala sam da verujem u reči, i rekla sam sebi: „Sada ćeš ćutati, nema se šta više reći. Moli se bezglasno.“ Skolila me je sumnja, takvom snagom da sam pomišljala na omču. Ne ona zdrava sumnja koju sam u svojoj struci ispovedala i koja prati svako razumno biće. Ne takva, nego ona duboka, crna, koja ništi sve na šta naiđe. Sve čega se dodirne. I tada sam razumela. Ili mislim da sam razumela. Ili samo uobražavam da jesam. Potrebno mi je tihovanje da bih nekako podnela život, njegovu stihiju. Znate, bez istinitosti verovanja nema života…
– Mislite na istinu?
– Ne, mislim na istinitost. To su različite stvari.
– Kako?
– Jednostavno. Istina hoće da važi za svakoga i zato se, jednom, kad-tad, pretvori u agresiju, u nasilje, u isključivost.
– A, tako… Razumem.
– A istinitost je lična istina. Najdublje uverenje.
– I pripada samo onom ko ga nosi u sebi.
– Ne nužno, može i drugome. Ali bez mene ne može. Ne postoji. I za put do nje je potrebna vera. A vera traži neko učenje, neku figuru, neki obred. I bezuslovna je. Verujem, i tačka.
– Za to je trebalo hrabrosti.
– Kako to mislite?
– Promeniti život. Otići. Zaboraviti na mnogo šta.
– Tako sam i ja mislila, sve dok mi se u molitvi nije ukazalo da je hrabrost samo izgovor za strah. Ne, ne, treba se bojati, dabome da treba, ali ne profanih stvari i odluka. U stvari, sada znam da sam se plašila samo nesigurnosti i praznine, strast i ljubav nisu ni u kakvoj vezi, ljubav je obeljena strast, njeno prevazilaženje.
„O ovome ću napisati priču“, pomislio sam. „Ovo je priča o tome šta se sve zbiva u Bloku 21.“
Ustala je.
– Praštajte – rekla je na rastanku. – Poželela sam da nekom sve ovo kažem, ali ne da se ispovedim, nego da zatvorim knjigu.
Pružili smo ruku jedno drugome. Zadržao sam njen dlan u svom sekund-dva duže nego što je uobičajeno. Nekakva smirenost, ako je to dobra reč, isijavala je iz tog dodira.
Ušla je u crkvu. A ja sam se okrenuo i napustio Blok 21. Mislio sam, ovoga puta zauvek.
Nema zauvek. Narednog dana u novinama sam pročitao vest da se u mom starom kraju obesio inženjer Petar M. Iza njega su ostali blizanci… O njima će, pisalo je, brigu preuzeti ustanova za nezbrinutu decu.
(…)
Posle sahrane zaputio sam se u dugu šetnju po keju, posmatrao zgrade i mlade mame kako u kolicama guraju svoje bebirone. Okrenuo sam se na Ušću i pošao obrnutim pravcem. Kasna podnevna svetlost obasjavala je solitere i lamele Bloka 21. Korak na korak, misleći o tome kako priče ne treba izmišljati, jer ih sâm život izmišlja, popeo sam se do stana, otključao ulazna vrata i stupio u sobu. Ustajali vazduh vukao je na iskušenje. Počeo sam da buncam, bilo mi je potrebno zvezdano nebo i čamac iz kojeg ga posmatram, bila mi je potrebna nekakva mantra, plač prvorođenog, ponjava od kostreti… makar neki grleni zvuk iza uma. Ništa od toga. U redu, pomislio sam, kako je pisano, tako će i biti, osamljivanje nije rđav izbor (zavet tada nije neophodan), samo ponekad, upravo kao u taj čas, ume da bude naporno, nesavladivo. Otvorio sam prozor i, gušeći se od kivnosti na sebe i na sva nebeska tela, poželeo da vičem u još bledu, mladu noć, prema Dunavu. U gluv i ravnodušan mrak koji je prekrivao vidljivi svet.
Za nevidljivi ću se pobrinuti sam.
Tako mora. Ukoliko hoću da izađem na kraj sa samim sobom. Mislim da bi to mogla biti moja istinitost.
Kada me ugleda ono što tražim, Arhipelag, Beograd
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica