Još jedna korzoportal Vikend priča čiji je autor Dragi Bugarčić: „Šinteraj (Schinderwiese)“. Ilustracije:Izložba fotografija Vladimira Markovića „San“, Moderna galerija Stari grad, Budva.
Za Antona Hocka
Mislio je da se nalazi u Vršcu.
Đorđe Lazin je drveni krst stavio u gepek auta i odvezao se do Šinteraja, stočnog i pasjeg, pa i ljudskog, groblja bez obeležja na periferiji Vršca, kod druma prema državnoj granici. Dan ranije vratio se zabrinut iz Nemačke, grada Bad Filbel, varoši lepih izvora kod Frankfurta, podignutog na vrelima lekovite mineralne vode, sa kojim je mlađi Vršac trebalo da se pobratimi, jer su imali približno isti broj stanovnika, i pisaca i slikara, kao i pogled na svet. Nemci rečicu Nidu a Banaćani potok Mesić, tekuće vode, njihov zajednički imenitelj, što odnose turobne misli i tugu, ulepšavaju budućnost, nad čijim tokom su podignuti mostovi, trinaest ćuprija u B. i V., isto. Obe varoši su lepe i skladne kao Mala kutija Vaska Pope. Pesme u pesmi. Protepaće. Nedaleko od jedne jeste Frankfurt a od druge Beograd sa velikim rekama Majnom i Dunavom. Đorđe ih je upoređivao. Bratimljenje njihovo je odloženo za lepša čistija vremena, bistrija, i zato što su veze kvarile i još postojale bitne smetnje da se prijateljstvo ozvaniči u višim političkim pokrajinskim krugovima a ne gradskim, badfilbelovskim i vršačkim, čuo je Đorđe u Bad Filbelu dok je šetao kroz kružnu priču o njoj, varoši zdravih izvora pošto između dve strane nije postignuta saglasnost i podudarnost u mišljenju, o predmetima prividno sitnim i nevažnim, kako su mu govorili u kolima dok su ga vozili na frankfurtski aerodrom.
U Vršcu se nije dobro osećao. Kula varoška bile je nakrivljena. Nazubljena stena. Nije skidala opominjući pogled sa Šinteraja.
Šinteraj, to je slepo mesto posle kojeg više ničeg nema. Kao što u jezgru varoši postoji i jedna slepa ulica. Schinderwiese, groblje bez obeležja. Pustara. Pusta. Ledina. Nepočin-polje.
Na bedemu, pored mutnog plitkog prljavog žabokrečinom prekrivenog potoka što je delio, presecao divlje groblje, počeo je u lepljivoj zemlji malim ašovom da kopa četvrtastu rupu u koju će staviti krst sa tablom na kojoj na nemačkom i srpskom jeziku piše „Ovde počivaju građani Vršca i okoline, Nemci, Srbi, Mađari i ljudi drugih nacija stradali oktobra hiljadu devetsto četrdeset četvrte i kasnijih godina i u neoznačenim masovnim grobnicama pokopani“ kada je ugledao onog biljobera koji je prethodnog dana sa Šinteraja otišao sa ružnim buketom kopriva uvijenim u novinsku hartiju.
Čovek je čupao koprivu i kukutu ne obraćajući pažnju na krst koji je drugi čvek ukopavao u zemlju. Ništa mu nije začilo šta Đorđe radi dok je sam bio obuzet štrkljastim biljem što je na nepočin-polju širilo težak otužan miris što se jače osećao kako se saginjao prema od vetra povijenim, pogrbljenim biljkama koje će ubrati. Đorđe je držao krst obema rukama i s pažnjom posmatrao biljobera zanetog svojim poslom berača kao da je u drugom svetu gde obično ljudsko biće nema pristup, i kao da je u dosluhu sa onima čija su se tela pod zemljom i podivljalim bodljikavim po ledini raštrkanim korovom raspala i u ilovaču pretvorila, ljudi od blata u zemlju usađeni, posejani u toj bašti šarenoj i crnoj. Od njih nekada čovekolikih vidjivi su bila i ostala jedino dugmad na odeći i kopče na obući. Samo to je ostalo od njih. I biljke su na Šinteraju iz tih nesrećnih ljudi isisavale krv, meso i kosti, kao i sumorne priče kako se to desilo kod masovnih grobnica da su tela umela da govore. Priče su ipak ostale. Koprive znaju. Pognuti biljober je znao.
Đorđe je ponovo ugledao biljobera koji je na Šinteraju bio kada su na kozjoj stazi i sasušenom oštrom korovu što je prekrio masovne grobove bili Beatriks Fiksman i on i tražili tragove, bilo koji znak, grobnica, a možda je s tom namerom došao i čovek što je predano brao šinterajsko bilje.
Hteo je da se upozna sa njim. Prišao mu je i rekao.
– I ja sam pomalo bio botaničar. Brao sam šumsko bilje na Vršačkom bregu. Kao dete imao sam herbarijum sa sasušenim, presovanim cvetovima i listovima biljaka. Još ga čuvam.
Biljober nije odizao glavu. Nije pogledao pridošlicu. Bio je povijen, zgrbljen, zagledan u kukutu:
– Još ga imate. Lepo. To se danas retko čuje. Ja skupljam koprive, držim ih u saksiji kao cveće. I u vazama. Mada su skuvane izvrsno, ukusno jelo. Zdrava hrana, da znate. Jača krvnu sliku, da znate.
– Znam, znam. Zovem s Lazin. Đorđe Lazin.
– Moje ime je Vid Vidović.
Đorđe je pomislio da je je biljoberovo ime ime vidovitog čoveka. Zvuči proročki, naznaka je vidovitosti. On kod kuće, u slepoj polumračnoj sobi sigurno ima sjajnu kristalnu kuglu kojom predviđa budućnost. Rekao mu je.
Vid se nasmejao i podigao pogled prema Đorđu. Kazao je da u svakoj priči ima istine, i da svaka pomisao ima dobar osnov i da je blizu realnosti, pa i u romanu koji je pročitao. U njemu su opisani užasni događaja iz četrdeset četvrte na ovoj zapuštenoj skrajnutoj livadi.
– Da li ste vi pročitali tu knjigu o Šinteraju? – Pitao je. – U toj priči ima suve istine.
– Jesam.
Biljober Vidović je rekao da je roman o Šinteraju pročitao u jednom dahu, preko noći, a ujutro nije mogao da zaspi. Do podneva se vukao po stanu i otvorio prozor u spavaćoj sobi da bi došao do vazduha. U knjizi je pomenuto svo bilje što raste na tom polju smrti, kazao je, i kako Vrščani nemaju srca, a on se doselio iz Sarajeva gde je izgubio posao šumskog čuvara, da to malo sveto mesto obeleže bar manjim krstom, ne mnogo većim od onog koji je Đorđe na bedemu postavio, ali da bude kamen, iz jednog komada istesan kao monolit, izrezan spomenik. Govorio je gledajući kao da od njega traži pomoć stabaoce koprive što je sa korenom iščupao sa suvim grudvicama na njoj. Skromno, bar, da to groblje označe. Da se vidi. I pokažu da ipak ima nečega plemenitog, ljudskog u njima, pa i posle sedamdeset godina od prikrivenog zločina o kojem se ćutalo jer bilo zabranjeno da se govori I piše, sve prećutno, bez zapisnika, kao da se ništa nije dogodilo na Šinteraju.
Đorđe je izustio da ga je Vid jedva čuo:
– Ljudsko u njima? Šta je to? Pita se svaki normalan čovek.
Bio je to polušapat. Prigušeni pisak.
Biljober je zapitao da li će i ona stara seda žena koju je sa Đorđem video na nepočin-polju, doći da bi videla drveni krst. Lazin je odgovorio da ne zna. Pokušavala je da nađe mesto gde je njen otac pokopan. To je bilo nemoguće na ovom velikom prostoru obraslom divljom travom, korenjem, koprivom, trnovitim žbunjem, skvrčenim niskim rastinjem i drvećem. Osvrtala se oko sebe kao da je na drugoj planeti i bespomoćno gledala na sve strane, izgubljena na Šinteraju. I svedok zlosrećne očeve sudbine. Uhapšen je i prebijen do smrti i svirepo, kao masivna teška vreća, bačen kroz prozor isledničke sobe u šta je bila pretvorena školska učionica ili nastavnička zbornica. Ispričala mu je. Prvi put ju je video u holu Gradske kuće kada su se pri mimoilaženju u njegovoj senci pogledali bez reči.
Kopriva čudno miriše, rekao je Đ. Odiše telima onih dole, kazao je V. Tamo gde ima mrtvih najbolje uspevaju kopriva i kukuta. Kopriva, kopriva, izustio je Đ. Koprive i čkalj su znak i poruka umrlih, potvrda da leže tu dole, rekao je V. Pisao sam Opštini da se podigne spomen-krst i pokopani na Šinteraju i oni koji su ih nadživeli i sahranjeni na pravom, obeleženom groblju smire i mirno počivaju, ali svako pismo je bilo uzaludno, govorio je Đ. Oni su bezočni, izgovorio je ogorčeno V. Bezočni, bez skrupula i poštovanja čovečnog, složio se Đ. Treba samo malo da se pokrenu, prvo dođu na ovaj ukleti divlji trg na periferiji grada, i malo se zamisle, smatrao je V. Da hoće, da žele, da imaju bar malo dobre volje, mogli bi sada na postamentu postaviti spomen-krst kao sećanje na svoje stradale sugrađane i streljane prisilne goste što su se tragičnih dana zatekli u Vršcu ili iz svojih sela bili uterani u okolne logore, da onemoćali, izgladneli, bespomoćni, obole i okončaju život, kazao je Đ. Mogli bi, gotovo je zavapio Vid Vidović.
Biljober je sve vreme gledao iza sebe svoju tamnu titravu senku koja se izvitoperena po tlu vukla, pružala od njega kao da mu je iz tela isticala na jarkom sunčevom svetlu jasno ocrtana. Kada je polazio sa groblja niski pepeljasti oblaci su se navukli preko neba i ona je nestala kao da se uvukla u zemlju i pretvorila u jedan blatnjavi podzemni plesnivi grumen. Plesan. Priučeni botaničar Vid je opet sa Šinteraja nosio, valjda kao malu gorku uspomenu, pomalo bolnu, buket kopriva uvijen u izgužvane dnevne novine.
Šta smeta vršačkim provincijskim političarima, šta to strašno, neizrecivo, mučno, jako utiče na njih i jede, guta ih, sluzavo i odvratno, gadljivo, da ometaju, sprečavaju da se bečkom društvu rođenih Vrščana izda građevinska dozvola da se na zapuštenoj jalovoj beskorisnoj pustari, divljoj neobrađenoj poljani, divljaki gde je u potaji pokopano dve hiljade ljudi podigne nadgrobni spomenik, pitao se, kada tako malo treba da velika prljava mrlja nadneta nad Vršac i na lepome Vršcu izbledi i izbriše se, nestane. Šta?
Otišao je u Gradsku kuću i na pisarnici predao svojeručno potpisan lični predlog, ne zahtev, molbu da se na Šinteraju, stočnom, pasjem i ljudskom groblju, postavi obeležje, trag nesrećnih ljudi tamo pokopanih bez ikakvog obreda, kao da su psi, stoka. Da bi se znalo šta se na tom ukletom mestu dogodilo. Od šalterskog službenika je dobio overenu potvrdu, s pečatom, da je dopis predao. Izašao je iz Gradske kuće.
Šinteraj nema granica. Iako slep raširio se, rapirio svuda, kao voda i vatra, utkao se u V, razbujao se poput podmukle bolesti svuda, širom, ušao u ljudske glave, zarazio žitelje mesta, i u centar varoši, Gradsku kuću, prodro, zidovi su progledali drugim dubljim senovitim očima, u obliku Kristalne kugle, KK. Šinteraj je bezgraničan, amorfan. Nema nijednu čvrstu, sigurnu stranu. Prostire se posvud. Znao je Đorđe Lazin.
Krst, kameni, tamo, na Šinteraju, tamo, biće i postavljen, verovao je. Verovao je.
Vršac? – 33 priče, Čigoja, 2017, Beograd
http://www.chigoja.co.rs/onama
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica