Jedna od 12 pripovedaka Somerseta Moma koje je prevela Dragana Simeonović. Zbirka najvećim delom do sada neprevedenih Momovih pripovedaka kod nas, još je u potrazi za izdavačem. Vikend priča „Obećanje“. Instalacija/slika: Dragan Medenica, kofer u maslinjaku/ulje na kartonu
Znajući da je moja žena veoma netačna osoba, došao sam na zakazani sastanak za ručak u Karidžu sa deset minuta zakašnjenja i nimalo se nisam iznenadio kad je tamo nisam zatekao. Poručio sam piće. Sezona je bila u jeku i u salonu je bilo tek dva-tri slobodna stola. Jedni su posle ranog ručka pili kafu, drugi su se, pak, kao i ja, zanimali svojim martinijem. Žene u letnjim haljinama su izgledale veselo i šarmantno, a muškarci prijatno. Nisam, medjutim, video nikoga čija pojava bi mogla da zaokupi moju pažnju, u četvrt sata koliko sam očekivao da bih mogao čekati. Onako vitki bili su prijatni za posmatranje, ali su, uglavnom pripadali istoj šemi, tako da sam ih gledao više s tolerancijom nego znatiželjom.
Bilo je dva sata i bio sam gladan! Moja žena, medjutim, mi je rekla da ona ne može da nosi ni tirkize ni sat jer tirkizi mogu da pozelene, a sat da stane, što je ona verovala da donosi nesreću. Ništa ne znam o tirkizima, ali mi se čini da sat može da radi ako bi ga povremeno navila. Dok sam o ovome razmišljao pridje mi hotelski službenik i sa onom poverljivom važnošću koju hotelski službenici vole (kao da njihova poruka sadrži više zla nego što njene reči sugerišu) reče mi da je gospodja upraravo telefonirala da se zadržala i da neće moći da mi se pridruži za ručak.
Oklevao sam.Nije baš bilo previše zabavno ručati sam u prepunom restoranu, a za Klub je bilo prekasno. Odlučio sam da ostanem tu gde sam. Ušao sam u restoran. Nikada mi nije bilo osobito zadovoljstvo (što se pokazalo da jeste mnogim otmenim osobama) da glavnom šefu sale, restorana u modi, budem poznat po imenu. Ovoga puta, medjutim, bio bih, svakako, zadovoljan da sam bio pozdravljen s manje ledenim pogledom. Šef sale ukočenog i neprijateljskog lica reče mi da su svi stolovi zauzeti. Bespomoćno sam gledao po velikoj i otmenoj sali, kad iznenada, na moje zadovoljstvo, ugledah nekoga koga sam poznavao. To je bila ledi Elizabet Vermont, stara prijateljica. Nasmešila mi se se i pošto sam video da je sama, ja joj priđoh.
„Da li bi se sažalila na gladnog čoveka i primila me za svoj sto?“
„O naravno, ali sam već pri kraju.“
Sedela je za malim stolom pored masivnog stuba i kad sam zauzeo svoje mesto video sam da smo i pored velike gužve, sasvim izdvojeni.
„Imao sam sreće, rekao sam, bio sam se skoro onesvestio od gladi.“
Imala je veoma prijatan osmeh koji nije iznenada bljesnuo širom njenog lica, već ga je postepeno i sa šarmom obasjavao. Za momenat bi zastao na njenim usnama, a onda se polako peo prema njenim sjajnim očima gde bi se meko zadržao.
Niko ne bi mogao reći da je Elizabet Vermont bila hitac prirode ka običnom kalupu. Nisam je poznavao kao devojku, ali su mi mnogi pričali da je bila toliko lepa da je izazivala suze u očima ljudi. U to sam mogao lako poverovati, jer je i sada u svojim pedesetim bila neuporediva. Njena razarajuća lepota je činila da sveža, rascvetavajuća lepota mladosti izgleda tričavo i bezbojno. Ja ne volim ona našminkana lica koja su sva nalik jedna drugom i mislim da su žene lude kad pojednostavnjuju svoju izražajnost i skrivaju svoju ličnost puderom, ružom i karminom. Elizabet Vermont, medjutim, nije šminkom podržavala prirodu, već ju je naglašavala tako da čoveka nije zanimalo način, već bi aplaudirao rezultatu. Naglašena hrabrost kojom je ona upotrabljavala kozmetiku uvećavala je pre nego umanjivala karakter tog savršenog lica. Pretpostavljam da joj je kosa bila obojena u crno, meka i sjajna. Držala se uspravno kao da nikada nije naučila da se opusti. Bila je vitka. Nosila je haljinu od crnog satena izvrsnog kroja i jednostavnosti, a oko vrata dugu nisku bisera. Jedini drugi nakit na njoj bio je ogroman smaragd koji je čuvao njenu burmu i čija je zagasita vatra isticala belinu njenih ruku. Ali, na njenim rukama, sa crvrno lakiranim noktima, su se otkrivale njene godine. Nisu imale onu meku zaobljenost devojačkih ruku i čovek se nije mogao otrgnuti osećanju poraženosti dok ih je gledao jer neće proći mnogo vremena kada će podsćati na kandže neke ptice grabljivice.
Elizabez Vermont je bila jedna izuzetna žena, visokog roda jer je bila ćerka sedmog Vojvode od St. Erta. Udala se kad joj je bilo osamnaest godina za veoma bogatog čoveka i odmah započela karijeru zaprepašćujuće ekstravagancije, raskalašnosti i rasipništva. Previše je bila gorda da bi bila obazriva, a previše lakomislena da bi razmišljala o posledicama, tako da je posle dve godine i jednog užasnog skandala, njen muž zatražio razvod. Udala se za onoga koji je pominjan u tom slučaju, ali je od njega pobegla posle osamnaest meseci. Posle toga je usledio niz ljubavnika. Bila je na zlu glasu zbog svoje razuzdanost. Njena nesvakidašnja lepota i skandalozno ponašanje uvek je izazivalo interesovanje i zgodna tema za ogovaranje. Njeno ime je iritiralo uši pristojnog sveta.
Neverna svojim ljubavnicima bila je odana svojim prijateljima i šta god da je činila, uvek je bilo nekolicina onih koji nikada ne bi dozvolili da se za nju ma šta drugo kaže osim da je fina žena. Ona je bila neposredna, duhovita i iskrena.
U tom periodu njenog života sam je upoznao jer su dame iz visokog društva počele da pokazuju laskavo interesovanje za umetnost, budući da religija više nije bila u modi. Kada ih je sopstvena klasa stavila na led one bi se, kadkad, udostojile da se spuste u društvo pisaca, slikara i muzičara.
Meni je ona bila prijatno društvo, od onih blagoslovenih osoba koje bi bez straha rekle šta misle (što štedi dragoceno vreme) uvek spremne visprenosti. Rado je govorila o svojoj mračnoj prošlosti s dozom zabavnog humora. Konverzacija joj je bila dobra, mada laička jer je, uprkos svemu, bila poštena.
A onda je učinila nešto veoma iznenadjujuće. U svojoj četrdesetoj se udala za mladića od dvadest jedne godine. Njeni prijatelji su govorili da je to bio najludji čin u čitavom njenom životu, a neki od njih koji su bili uz nju u dobru i zlu, sada su odbili da imaju ma šta s njom zbog mladića koji je bio dobar i čije neiskustvo je, činilo se, bilo sramotno koristiti. Predvidjali su katastrofu jer Elizabet nije bila u stanju da ostane uz bilo kog muškarca duže od šest meseci, ali su se nadali, kao jedinoj šansi za nesrećnog mladića, da će zbog njenog ponašanja morati da je napusti.
Svi su, medjutim, pogrešili. Ne znam da li je vreme učinilo da su se dogodile promene u njenom srcu ili ju je čednost i jednostavna ljubav Pitera Vermonta ganula. Činjenica je da mu je bila savršena supruga. Bili su siromašni, a ona ekstravagantna, medjutim, postala je štedljiva domaćica. Iznenada je počela da vodi računa o svojoj reputaciji tako da su priče o skandalima utihnule. Izgledalo je da je njegova sreća jedino što je zanima. Niko nije mogao da sumnja da ga predano voli. Posle dugog perioda u kome je bila glavna tema ogovaranja, o Elizabet Vermmont je su prestali da pričaju. Činilo se da je njena priča završena. Bila je druga žena. Mene je zabavljalo da zamišljam da bi kad ostari, s mnogo godina savršenog poštovanja za sobom, prošlost, tamna prošlost, izgledala da ne pripada njoj već nekome ko je odavno umro i koga je ona jedva poznavala jer žene imaju jednu zavidnu osobinu – zaboravljanje.
Ali, ko može da predvidi šta sve sudbina ima u svom spremištu. U tren oka se sve promenilo. Posle deset godina idealnog braka Piter Vermont se ludo zaljubio u devojku po imenu Barbara Kanton. Bila je fina devojka, najmladja ćerka lorda Roberta Kantona, bivšeg podsekretara za inostrane poslove. Bila je lepa na čist i nežan način, ali se, naravno, ni za trenutak, nije mogla porediti sa ledi Elizabet.
Mnogi su znali šta se dogodilo, ali niko nije mogao reći da li je Elizabet išta slutila i pitali su se kako bi se ona suočila s ovom situacijom koja je bila toliko različita od njenih iskustava. Uvek je ona bila ta koja je odbacivala svoje ljubavnike, nju niko nikad nije napustio. Ja, poznajući njenu hrabrost i umešnost i mislio sam da će se ona pozabaviti malom gospodjicom Kanton.
Sve ovo mi je bilo na pameti dok smo ćaskali uz ručak. U njenom ponašanju šarmantnom, veselom i otvorenom kao i uvek, nije bilo ničeg što bi ukazivalo da je nešto uznemirava. Razgovarala je kao i uvek lako, lucidno i sa dobrim osećajem za glupost u različitim temama na koje nas je razgovor navodio. Ja sam uživao.
Zaključio sam da, nekim čudom, ona nije imala pojma o Piterovoj promeni osećanja. Sebi sam to objasnio predpostavkom da je njena ljubav prema njemu bila toliko velika da nije mogla pojmiti da je njegova prema njoj mogla biti manja.
Popili smo kafu, popušili po par cigareta i ona me upita za vreme.
„Petnaest do tri“
„Moraću da zatražim svoj račun“.
„Zar mi nećeš dozvoliti da te častim ručkom?“
„Naravno da hoću,“ nasmešila se.
„Je l’ žuriš?“
„Treba da se nadjem s Piterom u tri.“
„O, kakao je on?“
„Vrlo dobro“.
Nasmešila se onim svojim uzdržanim i božanstvanim osmehom. Učinilo mi se da sam u njemu primetio izvesnu ironiju. Za trenutak je oklevala, a onda me je pogledala kao da se predomislila.
„Ti voliš neobične situacije zar ne? Nikada ne bi pogodio kakvom sam se dužnošću obavezala. Telefonirala sam Piteru jutros i zamolila ga da se nadjemo u tri. Hoću da ga zamolim da zatraži razvod od mene.“
„Nisi valjda!, uzviknuo sam. Osetio sam da sam pocrveneo i nisam znao šta da dodam. „Mislio sam da vam zajedno baš ide dobro.“
„Misliš li da ja ne znam što sav drugi svet zna? Ja zaista nisam takva budala!“
Ona nije bila žena kojoj se moglo reći da ja u to ne verujem i nisam se mogao pretvarati da nisam razumeo šta je mislila. Ćutao sam sekundu dve.
„Zašto bi sebi dozvolila da budeš razvedena?“
„Robert Kanton je tvrd matorac. Veoma sumnjam da bi dozvolio Barbari da se uda za Pitera ako bih ja zatražila razvod, a meni to nije ni najmanje važno, jedan razvod više…“
„Kako znaš da on hoće njom da se oženi?“
„On je do ušiju u nju zaljubljen.“
„Je li ti on to rekao?“
„Ne, on čak i ne zna, siroti dragi da ja znam. Trudio se iz sve snage da ne povredi moja osećanja.“
„Možda je to samo prolazna očaranost“, reskirao sam, „možda će ga to proći,“
„Zašto bi? Barbara je mlada i lepa i stvarno dobra. Njih dvoje stvarno pristaju jedno uz drugo, a pored toga kakvo dobro bi donelo ako to prodje. Oni se sada vole, a u ljubavi jedino sadašnjost ima značaja. Ja san devetnaest godina starija od Pitera. Ako čovek prestane da voli ženu dovoljno staru da mu bude majka, misliš li da bi ikada mogao ponovo da je voli? Ti si pisac i morao bi znati više o ljudskoj prirodi.“
„Zašto bi ti trebalo da podneseš tu žrtvu?“
„Kad me je zaprosio pre deset godina, obećala sam mu, kad bude želeo svoju slobodu da će je imati. Vidiš u toj tako velikoj disproporiciji u našim godinama mislila sam da će to jedino biti fer.“
„I hoćeš li održati to obećanje koje on nije tražio da održiš?“
Njene duge tanke šake su malo zadrhtale i tada sam osetio nešto kobno u tamnom odsjaju smaragda.
„O, pa ja to moram, znaš. Čovek mora da se ponaša kao džentlmen. Da ti kažem iskreno zato sam danas ručala ovde. Za ovim stolom me je zaprosio. Zajedno smo ručali i sedela sam baš ovde gde sad sedim. Nevolja je što sam isto toliko u njega zaljubljena sada koliko sam bila tada.“
Zastala je za trenutak i mogao sam primetiti da je stegla zube.
„Mislim da sad moram da podjem, Piter mrzi kad ga ljudi ostave da čeka.“
Pogledala me je pomalo bespomoćno i u trenutku sam shvatio da ne može da ustane sa stolice. Ona se, medjutim, nasmeši i jednim naglim pokretom stade na noge.
„Da li hoćeš da pođem s tobom?“
„Do hotelskih vrata“, nasmešila se.
Prošli smo kroz restoran i kad smo došli do ulaza portir ih je širom otvorio. Upitao sam je da li želi taksi.
„Ne prošetaću tako je lep dan.“ Pružila mi je ruku. „Radujem se da sam te videla, sutra putujem u inostranstvo, ali ću celu jesen biti u Londonu, pa mi se svakako javi.“ Klimnula je glavom s osmehom i okrenula se. Posmatrao sam je kako odlazi ulicom Dejvis.
Vazduh je i nadalje bio blag kao prolećni, a iznad krovova beli mali oblaci plovili su lagano po plavom nebu.
Držala se uspravno, hrabro uzdignute glave. Bila je vitka, lepe figure tako da su je ljudi gledali prolazeći pored nje. Video sam kako se graciozno naklonila nekom poznaniku koji je podigao šešir u znak pozdrava i koji u hiljadu godina ne bi primetio da joj se srce slamalo.
Ponavljam bila je veoma poštena žena.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica