Vikend priča „Simon i Pola“ Čedomira Janičića koji priče i pesme objavljuje u književnim časopisima. Objavio je e-knjigu priča „Et in Arcadia Ego“, Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. Istoričar umetnosti, kustos u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor. Sarađivao sa korzoportalom.
Simon i Pola
1.
Ulazeći odnekud u svoju porodičnu kuću, Simon uoči vitke, železne makaze u dovratku, zabodene gotovo do polovine jednim svojim krakom. Drugi je kruto i zlokobno visio kao lornjon tajanstvenog posetioca koji ga je, ko zna u kakvoj žurbi, zaboravio na tako čudnom mestu.
2.
Simon, u svojoj inače tromoj uobrazilji, ovu neobičnu pojavu smesta poveza sa nečim sudbinskim, nečim od čega bi mnoga njegova životna pitanja mogla da se reše samo ako pažljivo i bez one uzbuđene brzopletosti, kojoj je ponekad bio sklon kao i svi površni ljudi, rastumači njen zagonetni smisao.
3.
Simon nije imao baš najbolju spremu za tako nešto: njegov oštar pogled nisu pratile takve misli, njegovi spori i oprezni pokreti nisu imali vođstvo u odlučnoj nameri, njegovo ispupčeno čelo manje je govorilo o skladištu izuzetnih misli, a više o zamalo izbegnutoj maloumnosti, tako da je sav svoj imetak u reputaciji mudra čoveka imao samo kod onih koji ga nikada nisu čuli da govori, pogotovu da naglas razmišlja ili daje predloge skopčane sa bilo kakvim oblikom dubljeg razumevanja. Takvih je odista bilo malo, ali su bili dobro raspoređeni, te se Simonu malo-pomalo smešilo mesto u Akademiji!
4.
Međutim, bili bismo nepošteni kada bi Simona odbacili kao sasvim nedostojna u poslovima gde se traži umna sprema. On je tako dobro znao, na primer, da svemu očiglednom dâ pravi, očigledan naziv. Nažalost nije umeo tu i da se zaustavi pa je uz tačno zapažanje da se, konkretno u ovom slučaju, radi o makazama nastavljao tumačenjem koje s njima, to jest sa samim predmetom nije imalo neke vidljive veze, te je morao svoje tumačenje još i dodatno tumačiti i, na kraju, sasvim zbunjivao onoga koji se ne bi uplašio plovidbe po njegovom hermeneutičkom okeanu gde su počešće duvali unakrsni i protivurečni vetrovi.
5.
Otkud makaze u dovratku? Simonova draga supruga Poleksija, Pola, bila je izrazito nesklona šivenju i, pošteno govoreći, svim drugim oblicima ručnog rada gde su nôžice bile neophodan alat. Pola je, da budemo sasvim otvoreni, bila nesklona bilo kakvom radu, pa je mirne duše u svojim čestim zanesenostima i opravdanim duševnim odsustvima mogla biti poređena, na svoju korist razume se, sa svim Martama ovoga sveta čije se vreme meri kipućim loncima i drugim ženskim kulukom, a koje navodno gospodare u zagušljivim carstvima svojih sitnih domaćinstava.
6.
Pola je počesto razmišljala tako da se odvajala od ovog običnog sveta, toliko da se i telesno izdizala od majčice zemlje te je lebdela, levitirala tek tako u svom malom salonu naočigled svoga supruga koji se gušio od ushićenja držeći za ruku svoju nevestu da sasvim ne odleti kroz prozor ili kroz kamin i odžak da se više nikada ne vrati.
7.
Trenuci Polinog tihog, običnog lebdenja, Simonu behu naročito dragi za dugih zimskih noći kada se inače nije imalo bogzna šta pametnije raditi, te bi on, kradomice kroz naočare i otvorenu knjigu na nekom nasumičnom mestu, mirnog i ispunjenog srca, gledao na taj čipkani oblak golih nogu i raspuštene kose, njemu tako drag i tako važan.
8.
Ovaj put, Simon osim makaza i svoje lebdeće supruge pribeleži u svom ne baš gladnom umu i hladnoću, kao da je neko malopre provetrio sobu, sasvim malo mirisa duvana, konjaka i neobičnog toplog, lepljivog mirisa koji muški i žesnski pol ostavljaju za sobom posle ljubavne igre.
9.
Deca su bila kod Simonovih roditelja u poseti i noćenju. Goste nisu primali od Polinog drugog, vrlo teškog porođaja, već su povremeno odlazili u goste čuvajući svoj dom samo za sebe. Nekadašnja skromna Simonova plata nižeg činovnika u opštini bila je dovoljna i Pola se nikada nije žalila. Uvek je bilo dovoljno. Pred kraj meseca, kada bi se Simonu pojavio apetit za kobasice i pivo, Pola bi udesila da i toga ima na trpezi. Nisu oskudevali. Kako, ni sami nisu znali, a Pola je sve objašnjavala ljubavlju i poverenjem među supružnicima. I tako, Simon se peo prema Akademiji nošen ljubavlju svoje drage supruge koja je, rekosmo, i sama lebdela.
10.
I, na kraju, one makaze… Neka ih tamo, neka love svoj nečastivi ulov i tumače ono što se ne da tumačiti bez štete po samu temu. Nije sve za priču, niti je na nama da se dosećamo šta je u mraku pozadine ove lepe scene. Zastanimo i mi za trenutak, oduševljeni prizorom u kom Pola lebdi u svom salonu kao anđeo, dok Simon sa suznim očima punim ljubavi nežno prihavata njenu ruku, kandilo dok pucketa u zelenkastoj svetlosti lampe kanelurisanog abažura, a zidni sat, ljupkim otkucajima zdravog pulsa njihovog srećnog doma, daje smisao prolaznosti svemu na svetu toga spokojnog kasnog popodneva, negde između Božića i Bogojavljanja, u nekom tihom domu zavejanom zaboravom davno prošlog vremena.
Letopis Matice srpske, knjiga 498, sv.3, septembar 2016.
PROČITAJTE I VIKEND PRIČE: portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo