Ciklus mađarskih priča u martu. Druga Vikend priča iz Zbirke Autoportret s novelom – Savremene vojvođanske mađarske novele. Kalman Jodal (Novi Sad, 1967), prozaista, esejista, književni prevodilac. Objavljene novele “Bakandža i zid”, kratka proza “Agresiva”, novele “Die Liebe”. Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko. Fotografija: Igor Bartolec
Prostran, pust trg, sa protivavinskim baterijama, alarmnim uređaji- ma, složenim radarskim sistemima. Anika. Naga se šeta praznim ulicama, obavijena samo svetlošću refektora i elektromagnetnim talasi- ma. Na nebu lepljivog sutona nadzvučnim brzinama jezde mlazni avi- oni, a dole, na nemi, nepomični ambijent svom težinom naleže gusta senka kamene sfinge koja sa uzdiže na severnoj strani trga. Zaobišavši tehnička postrojenja i prepreke od bodljikave žice, Anika se zaustavlja pred kovčegom položenim između sfinginih prednjih nogu. Njen po- gled se natmuri, ima osećaj da je ispipavaju prljave, grube ruke. Iznad nje bolesni Mesec, u ruci drži voštanu vudu-lutku. energičnim pokreti- ma zabada u nju tanke pleteće igle, Tetovirani zaurla u kovčegu i širom otvori oči. Anika se nagnu iznad njega.
„Šta si sanjao?”
„Sivu peščanu pustinju sa ljudima-šišmišima.”
Anika se kiselo osmehnu i uputi se prema suprotnoj strani trga. Ne- sigurnim koracima, spotičući se svaki čas, Tetovirani pođe za njom.
Samousluga, odmah pored nje uski pasaž, neonska reklama, na de- belo staklo izloga pritisnuto lice, da, jedno lice. Mladić. Skijaška jakna, farmerice, Doc Martens cipele. Tapka u mestu na granitnim kockama, s napola već iščezlim mislima, pod neonskom reklamom, s rukama u džepovima. Tetovirani. Psihopata obrijane glave, ruke sklopljene na te- menu, suzavcem izmamljene suze. Šeta se, gore-dole, s automatskom puškom AK-47 o ramenu; unutra, iza zatamnjenog stakla izloga Anika vezana za ružičasti koncertni klavir. Vazdušni prostor pasaža ispunja- vaju karcinogeni rentgenski zraci, kombinovani sa suzavcem. Mladić se okrenu i pogleda pravo u kontaktno sočivo Tetoviranog.
„Jebem ti majku. Ubiću te.”
Jednim dugim rafalom Tetovirani raznese izlog, bubuljičavi Mladić plače među kontejnerima za smeće i grafitima nagrđenim zidovima. Ani- ka. Anika ostaje nema, tone u nemoći, smatra da nije ni pomena vredno, meko, bezglasno promiče stazama dalekih lavirinata. Na kolenima, veza- nu za nogu klavira, Tetovirani je poji šampanjcem; sala je mračna, tinjaju samo ultraljubičaste sijalice. Anika šapnu na uho Tetoviranom:
„Zombi-party”, a potom i ovo: „Vrati mi moje tablete.”
Mladić stoji pred zidom, teško diše, zatim baci automatsku pušku u kontejner i dade se trkom u bekstvo.
Mračna dvorana, težak vazduh, katedrala knjiga. U haotično nasla- ganim blokovima hartije podmuklo se kriju mutirani paukovi i prislušni uređaji. Anika proučava stare pergamente, s jorikovom lobanjom u le- voj ruci. Pod miškom Tetoviranog pozamašni kodeks ispisan goticom. Anika dignu pogled.
„Imaj na umu da je pisan otrovnim mastilom.”
Kodeks bučno padne na parket izbledelog sjaja. U prašumi knjiga, dajući se u misli o prozirnosti greha, Tetovirani dugo razgleda svoj odraz u čarobnom ogledalu pored srednjovekovnog triptiha s prizorom flagelanata, a onda se okrene.
„Poželeo sam nešto.” U čarobnom ogledalu se promoli Valhalova dvodimenzionalna slika. Anika, uzbuđena, uzviknu.
„Vidiš?”
Tetovirani se, bezizražajna lica, okrenu prema njoj.
„Vidim. Sve je to samo plastika.”
Anika stisnutih usana pljuje reči.
„Reci mi da li ti igraš u mom filmu stvarnosti, ili je obrnuto?”
Tetovirani zaustavi svoj pogled na teškim draperijama uokvirenom prozoru. Iza prozorskog stakla pružaju se, u nedogled, s inertnom jednoličnošću, istraživački centri genetskog inženjeringa, masovne grobnice, betonski spomenici.
„Ne znam. Nije ni važno.”
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica