Milan Belegišanin (Novi Sad, 1956), pozorišni/filmski režiser i književnik. Objavio je pet knjiga proze. Knjigu „Kamen u žitu“ napisao je na osnovu vlastite televizijske serije „Zamkovi Vojvodine“. Кnjiga „Okamenjene molitve“ bila je u širem izboru za NIN-ov roman godine 2001. Radi u Dokumentarno-obrazovnom programu TV Vojvodina. Vikend priča je iz zbirke „Soba na obali“ (Akademska knjiga, 2019). Foto: Manja Holodkov
Baba Marija i njen sad već pokojni suprug kupili su sat s kukavicom još pre dvadeset godina. Bio je u obliku kućice za ptice. Smešten u drvenom kućištu, visio je na zidu iznad slike na kojoj se nalazio neki prnjavor, verovatno fruškogorski. Dekorisan lišćem, sat je imao ugrađenu muzičku kutijicu koja je svirala neposredno pre no što počnu da se odbrojavaju puni sati. Pokretao se pomoću tegova, a ptica se pojavljivala kroz vratanca dok sat otkucava i nestajala iza vrata kada se odbrojavanje završi. Kukavica je bila napravljena tako da se mogla pokretati dok sat otkucava.
Marijin muž je trideset godina radio u kamenolomu, sve dok se nije razboleo. Njegov odlazak u invalidsku penziju, sa plućima uništenim od kamene prašine, nekako se poklopio sa zatvaranjem kamenoloma. Ostao je s Marijom da živi na obodu u radničkog naselja. Naselja koje se osipalo.
Jednog od mnogih dana svog bolovanja, poželeo je da prefarba kukavicu zlatnom bojom, i to je i učinio. Znao je dugo da posmatra sat, osluškujući muziku iz njega i čekajući ptičicu da se pojavi. U momentu kad je umro, kukavica se oglasila pet puta.
Marija je nastavila da posmatra i osluškuje sat. Nakon izvesnog vremena, počela je da pozdravlja pticu svaki put kada bi ova izašla iz kućišta. Bilo joj je žao što ptica na opruzi ostaje napolju tako kratko. Želela je da razgovara s njom. Odlučila je da joj ponudi mrvice hleba, nadajući se da će je tako duže zadržati van kućišta. I kao da se kukavici dopao staričin hleb, to se i desilo. U prvo vreme svoj boravak van kućice kukavica je produžavala tek za nekoliko sekundi, ali je kasnije ostajala sve duže i duže.
Naposletku se opruga s pticom više nije ni vraćala u kućište, a baba Marija je napokon imala nekoga s kim će moći da se ispriča do mile volje.
Marija je umrla početkom novembra. Kukavica je u tom trenutku stajala na opruzi i čekala svoje mrvice. Kada joj je glad postala nesnosna, prvo se oglasila pet puta, a zatim se odvojila od opruge i odletela u potrazi za hranom.
Baba Mariju su odneli a da niko nije obratio pažnju na pokvareni zidni sat.
Nekoliko dana kasnije pozlaćena kukavica se pojavila. Nakon što je više puta preletela kamenolom, nastavila je da kruži iznad opustelog radničkog naselja. Kada je sletela na polupane crepove krova nekadašnje škole, ugledala su je dva dečaka što su se igrala tu, u zapuštenom školskom dvorištu. Piljili su u pticu sve dok ova nije nastavila let, a zatim su požurili da o događaju obaveste svoje majke i nekolicinu preostalih meštana u selu. Niko im nije poverovao. Čak ni majke. Pažljivo ih je saslušao samo Ranko, bivši miner bez leve noge. Ranko je bio jedini preostali radnik iz vremena dok je kamenolom još radio. Kada je izgubio nogu, penzionisao se i, evo, već godinama, pijući meku rakiju, svira na svojoj usnoj harmonici nekoliko melodija. Kada je od dečaka čuo priču o zlatnoj ptici, seo je u podnožje jedne ogromne naslage šuta u centru naselja i zamišljeno zasvirao na usnoj harmonici. Zvučalo je kao da nekoga doziva.
Ptica je drugi put viđena sredinom tog novembra i upravo ju je Ranko video. Sletela je na zarđalu tablu gde je nekad stajao naziv prodavnice nameštaja. Dok je mamuran mokrio na kameni zid nekadašnje prodavnice, Ranko je začuo cvrkut, koji je lagano prerastao u melodiju što ju je on najradije svirao na usnoj harmonici. Podigao je glavu i ugledao zlatnu kukavicu. Posmatrajući njeno sjajno perje, od sreće je zaplakao. Naslonio se leđima na kameni zid i mašući obema štakama iznad glave počeo da doziva onih desetak preostalih meštana u naselju. No pre nego što je i prvi pozvani pristigao, ptica je odletela. Ranka su ismejali.
Oba Božanina sina otišla su za poslom u Nemačku pre deset godina, kada je kamenolom prestao da radi. Stariji sin je ubrzo završio s metkom u glavi negde u predgrađu Minhena. Mlađi se samo tada oglasio, da bi javio za smrt brata. Od tada Božana od njega nije čula ni glasa. Njen muž, iskusni bagerista, umro je od raka pluća nekoliko meseci pre zatvaranja kamenoloma. Pojava zlatne ptice donela je Božani veru da će joj se mlađi sin napokon javiti. Jednog novembarskog sumraka krenula je ka ulazu u naselje, da bi već po navici iščekivala. Dok je prolazila pored zgrade nekadašnje ambulante, na kojoj su svi prozori bili polupani, začula je lepet krila. Pogledala je ka prostoriji koja je nekad predstavljala čekaonicu, odakle je u tom trenutku izletela zlatna ptica. Izvesno vreme je nadletala tužnu ženu, a zatim je sa svojih krila stresla malo zlatnog praha na krst, znak ambulante. Potom je odletela iz naselja.
Stvar je postajala ozbiljna. Sada je bezmalo polovina preostalih stanovnika na obodu kamenoloma videla pticu. Ona polovina koja pticu još nije videla verovala je da je zlatna kukavica posledica dečije mašte, Rankove meke rakije ili Božanine tuge. Ali i oni su sve češće dizali glave k nebu.
Neko iščekivanje je, zajedno s kamenom prašinom, padalo po naselju. Takva napeta tišina nije vladala još od vremena pre deset godina, kada se očekivala odluka o tome da li će kamenolom biti zatvoren. Ipak je između te dve tišine bilo razlike. Onu nekadašnju stvaralo je šest stotina radnika kamenoloma sa svojim porodicama. I ta tišina je bila mučna. Iščekivanje je snažno udaralo u stomak i oduzimalo dah. Ova skorija je takođe oduzimala dah, ali se, umesto mučnine, osećala neka suluda nada. Drugu tišinu zidalo je preostalih desetak žitelja naselja. Svi su oni iščekivali zlatnu pticu.
Do kraja tog novembra ništa se nije dogodilo. Stanovnici su isprva bili na oprezu, a zatim su počeli da zaboravljaju priču o zlatnoj kukavici. Nad kamenolomom su brundali vetrovi kasne jeseni. Ranko, koji je počeo da gubi vid, ušao je u nekadašnju bioskopsku salu. Lomio je preostala drvena sedišta ne bi li ih odneo svojoj kući da ih naloži. Začuo je lepet krila i pogledao u pravcu zvuka – zlatna kukavica je letala ispred muzgavog i iskidanog bioskopskog platna. Ranko je dozvao ostale i ubrzo su se svi žitelji našli u starom bioskopu. Posedali su u donekle očuvane drvene stolice i kao hipnotisani posmatrali pticu. Kukavica je prvo letela po širini, a zatim po visini iskidanog platna, kao da pravi krst. Zlatni prah sa ptičijih krila padao je po svima.
Mladić koji je svake srede iz najbližeg sela preostalim stanovnicima na obodu kamenoloma kamionetom dovozio nedeljno sledovanje hleba te novembarske srede u naselju nije zatekao nikoga. Skromno pokućstvo je bilo nedirnuto. U naselju je vladao mir i ništa nije govorilo o naglom i paničnom odlasku. Sve što je ostalo za žiteljima imalo je malu ili skoro nikakvu vrednost. Pretpostavljalo se da su svi odjednom, po dogovoru, napustili taj jalovi prostor. Na kamenim fasadama naziralo se nešto nalik na svetlucavi prah, no vrlo brzo kamena prašina je sve to pokrila.
Poslednjeg dana tog novembra, na ulazu u opustelo radničko naselje pojavio se starac bez leve šake. Lakim korakom je prošao između nastambi i zastao na obodu kamenoloma. Negde iz dubine te rane u zemlji kao da su dopirali zvuci Rankove usne harmonike. Ili su to bile pričine koje je stvarao vetar. Pri povratku, starac je ušao u memljivu prostoriju koja je nekad služila kao radnička kantina. Sagnuo se i iz kamene prašine podigao jedno zlatno pero. Osmehnuo se.
Kada je ušao u kućerak pokojne baba Marije, skinuo je sa zida pokvareni sat iz kog je virila opruga bez kukavice i poneo ga sa sobom.
Dok je napuštao naselje, magla je bila toliko gusta da je progutala i naselje i kamenolom.
U smiraj dana, starac je izbio na staru obalu, noseći sat u desnoj ruci. Prišao je čiviluku koji je donekle utonuo u plićak. Okačio je sat na njega, tako da je pokvareni mehanizam na čiviluku podsećao na džinovsku minđušu, stavljenu u probušeno uvo mršavog i visokog mandarina. Zatim je izvadio ono zlatno pero i protrljao ga palcem i kažiprstom desne ruke. Začuo se cvrkut i uskoro se iz novembarskog sumraka pojavila zlatna kukavica. Kljucnula je nekoliko zrna peska sa obale, da bi zatim sletela na oprugu, koja se vratila u kućište.
Palo je veče i kukavica se oglasila. Pet puta.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica