Vikend priča Milana Belegišanina (Novi Sad, 1956) „Sto“ , iz zbirke “Soba na obali” (Akademska knjiga, 2019). Foto: Manja Holodkov
Nikad se neće saznati kako je, u noći između Velikog petka i Velike subote, trpezarijski sto gospođe Marije dospeo na obalu Dunava. Načinjen od hrastovine, jednostavno je osvanuo na nekih desetak metara od vode. I još nešto. Budući da se peščana obala spuštala koso prema reci, pod onaj par nogu što je bio bliži vodi stavljeno je nekoliko belutaka kako bi sto mogao pravilno da stoji.
Na ploči stola nalazio se beli stolnjak, mestimično uprljan, a na stolnjaku skoro ispijena boca crnog vina, dve vinske čaše iz kojih se pilo i dva manja plitka tanjira, s mrvicama pojedenih kolača i tragovima šlaga. Prostor u kom se obrela ta drvena tajna nalazio se na većem rečnom ostrvu, prevlakom spojenom s gradom. Sam prostor je predstavljao manji deo peščane obale, koja je s jedne strane bila određena rekom, a sa preostale tri strane šumom, gde su prevladavale žalosne vrbe, breze i žbunje. Bokovima se dotle i nije moglo stići, zbog gustog šiblja, i jedini mogući pristup bio je uzana staza koja je iz srca ostrva izlazila na reku. Bila je toliko uska da bi eventualni posetilac, ukoliko bi želeo da izbije na Dunav, morao koračati postrance kako se ne bi izgrebao o šiblje. Bilo je jasno da do tog skrovitog mesta retko ko dolazi. Za razliku od neurednog i divljeg okoliša, sam prostor na kom je osvanuo sto izgledao je čedno. Pokriveno sitnim, finim belim peskom, tih nekoliko desetina metara obale podsećalo je na zaboravljenu lepotu koju treba zaslužiti.
Osim vikendica, na ostrvu se nalazila i čarda – „Alaska koliba“, gde je uvek bilo sveže ribe i domaćeg vina. Živa muzika iz čarde dopirala je i do peščanog prostora na kom se nalazio hrastov sto, donet volšebno, kao iz neke tajne. Preko železničkog mosta, koji se zbog rastinja jedva nazirao s male peščane oaze, prolazio je tek pokoji automobil i poneki pešak. Oko hrastovog trpezarijskog stola pesak je bio nedirnut. Oni što su ga prineli Dunavu i što su se tokom noći i jutra oko njega gostili nisu za sobom ostavili nikakav trag u pesku.
Gospođa Marija i Aleksandar Saša Vizucki upoznali su se 1985. godine, na desetodnevnom simpozijumu lingvista u Moskvi. Dvadesetosmogodišnja Marija, doktor južnoslovenskih jezika i vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu, već je bila verena i venčanje je bilo zakazano odmah nakon njenog povratka iz Rusije. Doktor Vizucki, poznato ime u svetu lingvistike, bio je petnaest godina stariji od nje. Imao je sinove od četrnaest i osam godina. Njegova žena je radila na Institutu za fizičku hemiju. Iako je bio određen da bude domaćin kolegama iz čitave Evrope, profesor Vizucki je, od početka simpozijuma, sve vreme posvećivao Mariji. Već trećeg dana ušao je u njenu hotelsku sobu, gde su nadalje provodili svaki slobodan trenutak. Za njihovu vezu znao je recepcionar hotela, starac bez leve šake, koji bi se svaki put saučesnički i s mnogo razumevanja osmehnuo profesoru kada bi ovaj prolazio kraj njega, hrleći ka Marijinoj sobi.
Nakon završetka simpozijuma, podmlađeni profesor je s tugom ispratio Mariju na aerodrom. Više se nikad nisu videli. Odmah po povratku, Marija je raskinula veridbu. Profesor je napustio svoju porodicu i iznajmio nameštenu garsonjeru u Podmoskovlju. Marija se nikad nije udala, a profesor se porodici nikad nije vratio.
Zašto Marija i profesor Vizucki nisu pokušali da žive zajedno i zašto se više nikad nisu videli, ne zna se. Ali profesor je svakog petka u jedanaest sati po moskovskom, a u devet po novosadskom vremenu telefonirao Mariji. Svakog petka, punih dvadeset sedam godina, profesor bi sedao u svoju fotelju, palio lulu i okretao Marijin broj. Razgovor bi potrajao dvadesetak minuta.
Marija se petkom budila raspoložena. Nakon održanih predavanja odlazila je frizeru, pa u Dunàvski park, gde bi nahranila par labudova. Pri povratku je svraćala u sajdžinicu Leona Kunca, kako bi ovaj proverio tačnost njenog ručnog sata. Zatim bi kupila dva parčeta torte u poslastičarnici „Nešić“, a u radnji naspram zgrade u kojoj je stanovala snabdela bi se bocom crnog vina. Oko sedam sati bi se istuširala i oblačila haljinu sličnu onoj u kojoj je najčešće bila tokom simpozijuma u Moskvi.
Oko osam, na sto bi rasprostirala uštirkan beli stolnjak, na koji bi brižljivo stavljala telefonski aparat, bocu vina, dve čaše i dva tanjirića za tortu. U deset do devet otvarala bi flašu i sipala vino. S čašom u ruci, sedeći za stolom, pogledala bi u svoj ručni časovnik i telefon.
To je trajalo punih dvadeset sedam godina. Nijedan petak nije prošao a da se profesor nije javio. Uvek u isto vreme.
Nedelju dana pre nego što će se sto naći na obali Dunava, telefon nije zazvonio. Marija je čekala čitavu noć. Provela je kraj telefona i čitav naredni dan. Uveče se javila Galina, profesorova sestra, koja je nekako došla do Marijinog broja, i rekla da je Saša umro u noći s petka na subotu. Umro je u fotelji, s telefonom u krilu.
Neverovatno, ali Marija se nije mnogo uznemirila. Ponašala se kao da se ništa nije dogodilo. Bližila se Uskršnja nedelja. Na Veliki petak je otišla do frizera, a zatim u Dunavski park da se prošeta. Malo se rastužila jer je onaj par labudova iz parka nestao. Stari majstor, sajdžija Leon Kunc pohvalio je tačnost njenog ručnog sata. U poslastičarnici „Nešić“ zapakovali su joj dva parčeta markize. S bocom crnog vina u ruci, popela se u svoj stan.
U subotu pre podne komšije su primetile širom otvorena vrata Marijinog stana. Kad su ušli, ugledali su je kako leži na tepihu, između jedne od trpezarijskih stolica i telefona. U ruci je držala slušalicu, dok je ostatak aparata bio na metar od nje. Deo između brojčanika i viljuške aparata napukao je usled pada, ali se bi-bip i dalje čulo. Trpezarijskog stola nije bilo. Sve ostalo je bilo na svom mestu. Skupoceni nakit i veća svota novca pronađeni su na ne tako skrovitom mestu. Lekari su konstatovali smrt. Uzrok – zastoj u radu srca. Vrata nisu bila provaljena, već otključana. Prve komšije tvrdile su da je u petak uveče, oko devet sati, telefon neprekidno zvonio skoro pola sata.
I eto, to je sve što se zna o stolu koji se na Veliku subotu pojavio na obali Dunava. Taj dan je protekao mirno. Zvona gradskih crkava čekala su nedelju da se oglase. Na ostrvu ništa nije remetilo tišinu. U suton, kroz šiblje, jedinom uskom stazom što je izlazila na obalu pristigao je starac. U ruci je nosio platnenu vreću. Prišao je stolu i ispio ostatak vina iz boce. Potom je u vreću stavio čaše za vino, tanjiriće, praznu bocu i brižljivo presavijen beli stolnjak. Nekako u isto vreme dok je starac pospremao sto, do obale su doplovila dva crvenokljuna labuda (cygnus olor). Starac ih je primetio i prišao obali. Iz gornjeg džepa košulje izvadio je parče hleba i nahranio ih. Sve je to radio desnom rukom. Na levoj nije imao šaku. Zatim je sa svojom vrećom krenuo onom uskom stazom što je vodila ka srcu ostrva.
Ogoleli trpezarijski sto gospođe Marije ostao je na obali i počeo postepeno da uranja u subotnje veče.
Te iste subote, banda Džafera Lepog, koja je svirala u „Alaskoj kolibi“, primila je novog člana. Bio je to Rajko Gorki, stari violinista, koji je svoj nadimak dugovao ljubavi prema pelinkovcu. Oko Nove godine umro je Rajkov brat, koji je s njim svirao skoro dvadeset godina u istoj bandi. Zbog mnoštva uspomena, Rajko je napustio stari orkestar i potražio novi. Iskusnog i valjanog violinistu Džafer je odmah prihvatio. Među muzičarima je bio dogovor da, zbog poštovanja prema raspetom i još uvek nevaskrslom Bogu, te večeri ne sviraju bećarce i previše vesele melodije. Odlučili su da svirku počnu baladama. I, kao za inat, to su bile kompozicije koje su Rajko i njegov pokojni brat najviše voleli i najčešće svirali. Kada je na prvoj pauzi izašao da popuši cigaretu, Rajko je nehotice poneo i violinu. I tada je začuo prve akorde poznate melodije. Bila je to tamburica. Prepoznao je hvat i ritam. Muzika je dolazila sa obale, pa je Rajko, prateći izvor zvuka, ubrzo stigao do uske staze što je vodila ka peščanoj obali. Bio je pun mesec i veliki hrastov sto se jasno video. Rajku se činilo da zvuk sada dolazi od gore – kao da neko stoji na železničkom mostu i svira. Pošto zbog rastinja nije mogao dobro da vidi most, popeo se na sto i ugledao svog umrlog brata. Stajao je na sredini mosta i svirao. Rajko je namestio violinu na rame i prevukao gudalom preko žica, prateći melodiju. Pun mesec je osvetljavao obojicu – jednog na sredini mosta, drugog na ploči velikog stola. Tada je neko zapevao. Sa šlepa ukotvljenog u blizini železničkog mosta, neki mornar je prepoznao melodiju, a znao je i reči stare balade. Kada se pesma završila, Rajko Gorki je sišao sa stola i odložio svoju violinu na njegovu ploču. Zatim se skinuo i zaplivao ka šlepu.
Džafer Lepi je ostao bez iskusnog violiniste.
Osvanulo je sunčano, uskršnje jutro. Sa tornjeva gradskih crkava oglasila su se zvona. Na delu obale gde se nalazio sto pojavio se starac s platnenom vrećom. Sa stola je uzeo violinu a potom i razbacanu Rajkovu odeću. Tada se sa staze, koja je iz središta ostrva izbijala na reku, pojavio dečak. Nosio je neki smotuljak.
„Šta je to?“, upitao je starac.
„Mrtva ptica. Hoću da je sahranim.“
Starac je pažljivo razmotao krpe iz dečakovih ruku. Ukazao se beli golub, slomljenih krila.
„Našao sam je jutros mrtvu ispod mog prozora“, nastavio je dečak plačnim glasom.
„Hajde da je sahranimo ispod ovog stola“, predložio je starac. Podvukli su se ispod i u pesku počeli da kopaju grob za belog letača. Kopao je uglavnom starac, desnom rukom. Potom je dečak položio goluba u rupu i odmah je zatrpao. Uspravili su se i nekoliko trenutaka odstojali u tišini.
„Hoćeš li da pravimo žabice po vodi?“, upitao je starac dečaka.
„Hoću“, odgovorio je on.
Starac je izvadio jedan od onih belutaka pod nogama stola i pružio ga dečaku. Dečak je prišao obali i bacio obli kamen ka vodi. Belutak je počeo da odskače od površine Dunava i ne samo što nije brzo potonuo nego je završio na drugoj obali. Bilo je to čudo. Obli, beli kamen u nekoliko odskoka premostio je carsku reku. Dečak je od prijatnog iznenađenja ciknuo, dok se starac samo osmehivao, znajući da to i nije bio belutak, nego sam Bog.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica