Jasna Dimitrijević (Negotin, 1979) piše kratku prozu i recenzije. Saradnica časopisa Liceulice. Objavila je zbirku priča “Raspoznavanje”. Vikend priča “Zima” je iz njene zbirke “Fibonačijev niz” (Partizanska knjiga, 2018). Radi u knjižari. Fotografije sa izložbe Kristine Palanjuk “Corolla”, Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine.
Otkako sam se odselio u veći grad, retko dolazim. Samo za praznike i godišnjice smrti. Pre svakog susreta pažljivo pripremim odgovore na moguća neprijatna pitanja. Dišem duboko i brojim do deset. Siguran sam da i stari to isto radi, ma koliko se trudio da sakrije.
Dok čekam da se vrati iz kuhinje i saopšti mi zbog čega me je iznenada pozvao, pitam se kako uspeva da održava kuću tako čistom. Krišom sam prešao prstom po ovalnom ramu goblena u dnevnoj sobi. Čak ni na bareljefu nije bilo masnih tragova nebrige. Razveselilo me je to. Vilerova Zima bio je amblem mog detinjstva, žig u gornjem uglu svake porodične fotografije, dokaz normalnosti koji otac, majka i dete svima mogu da pruže na uvid. Naša kuća bila je puna maminih goblena, ali mene je baš taj pikselizovani prizor kuće pod snegom vraćao na sigurno kad god bih se našao izvan okvira poznatog iskustva. Goblensku filozofiju počeo sam da razvijam onog popodneva kada sam svim snagama pokušavao da se, uplašen i zbunjen, sakrijem u modru kućicu na bregu iz čijeg se dimnjaka podizao dim ka mesecu.
Bilo je kasno proleće, peti razred. Vozio sam bicikl sa Bojanom do stare ciglane. U vazduhu su mirisale rđa i zemlja, pojačane kišom koja je prestala da pada pre sat vremena. Mokra trava bila mi je do kolena. Bojan je bio niži od mene, njemu je dopirala skoro do šortsa. Kapljice vode klizile su mu niz butine, a ja sam se ježio kao da su te butine moje. Išao sam za njim i poželeo da se nikad ne zaustavim. Priroda nam je lizala kožu dugim mladim jezicima. Hodali smo po mekom tlu novog sveta. Tada je postalo neizdrživo i ja sam pobegao kući.
Bili su to nevini dani naše porodice, dok smo se još poveravali jedni drugima bez straha. Uleteo sam u kuću mokar, crven i nestrpljiv. Tatu sam zatekao kako za stolom u dnevnoj sobi lista novine i srkuće kafu. Svim srcem sam se potrudio da mu objasnim šta sam upravo doživeo: ciglana, Bojan, trava, jaja namreškana kao suve smokve, toplina od stomaka do obraza.
Tata me je pogledao kao da sam mu ispričao simptome malarije ili neke druge neverovatne bolesti. „Nije ti to ništa. Gazio si po mokroj travi, pa ti se piški”, rekao je i sklonio pogled sa mog lica. Prošla me je jeza kao da sam iznenada iz tople sobe izbačen na sneg. To je bio prvi put.
Ćale se vratio u sobu sporim staračkim korakom. Na sto je spustio dve čašice sa slikom šljive. Bile su pune do pola. Uvek je tako sipao, jer on sâm nije bio ljubitelj alkohola. Popio bi tek da se kucne, u društvu, a isto je očekivao i od svojih gostiju, koji u našoj kući nikad nisu bili česti. Oslonio sam se na sto. Škripnuo je pod težinom mojih laktova i strepnji. Otac je seo preko puta mene, skupio šake u čvor prstiju i rekao: „Imam nešto da ti kažem.”
Drugi put je bilo tek u srednjoj školi. Možda bih prećutao da to nije bila ljubav od koje misliš da nema veće na ovom svetu, kao što za sve u tim godinama mislimo da je najveće; ona ljubav koja te pozove jednom u životu i bila bi neoprostiva greška okrenuti joj leđa. Bio je Prvi maj. Izletište iznad grada mirisalo je na roštilj i krofne. Kasetofoni na baterije, pokačeni na grane, vibrirali su umesto pravih harmonika, a pod njima je ležalo čitavo naše malo mesto, bosonogo, sito i dremljivo od špricera. Podmladak je šutirao loptu na travnatoj čistini između dva hlada ili grickao semenke na zidiću. Mi, pankeri u pokušaju, cirkali smo pivo iza parkinga, pod strehom napuštene međuratne vikendice. Bili smo ljuti i ranjivi, željni slobode.
Posle prvog džointa ekipa iz škole se rasula po obližnjem šumarku, loveći veverice i zrake sunca. Na tremu smo ostali samo Džoni i ja, da podelimo pivo i cigaretu. Trava mi je pojačala senzibilitet, pa mi je čak i taj banalni čin deljenja flaše predstavljao senzaciju koja pomera pamet. Uživao sam u bezbednoj tišini tajne. S uzbuđenjem sam čekao da mi Džoni doda flašu, fantazirajući da u talasu piva mogu jasno da okusim njegov jezik. Kad pogledam sa ove distance, veštački rajevi imali su presudan uticaj na moj seksualni život u to vreme; bili su gorivo za stimulaciju surogat-doživljaja, kada već pravih nije bilo. Sedeli smo na osunčanom betonu, naslonjeni na zid. Dva guštera u plitkim starkama i dubokom pubertetu. Stavio je iskrivljenu pedeset sedmicu u ugao usana i pročeprkao po džepovima u potrazi za upaljačem. Bio sam brži. Prineo sam upaljačnjegovoj cigareti i drugom rukom zaštitio plamen od vetra. Domalim prstom dotakao sam mu bradu. I nisam ga sklonio ni kada je povukao dim. Niti se on odmakao. Na moje iznenađenje i radost, protrljao je bradu o jagodice mojih prstiju dok ih nije doveo do svojih usana. Onda ih je u trenu usisao, pokazujući očima na lako savladiva vrata kuće. Za dva minuta provalili smo u lepljivi vrtlog tela, straha i uzbuđenja.
Iz vikendice sam izašao prvi. Niko na nas neće posumnjati, bio sam uveren, ali ćale je ipak primetio da se nešto važno desilo. „Gle ovog mog klipana, hoda po oblacima. Jesi li se ti to meni zaljubio?”, glasno me je dočekao kod roštilja. „Jesam, ćale, zaljubio sam se ko cvrčak!”, digao sam ruke i glas. „Opa! A ko je devojčica?”, pitao je nehajno, prevrćući ćevape na roštilju. „Nikola je moja devojčica, ćale, Ni-ko-la!”, zacerekao sam se kao majmun i ubrao komad mesa sa užarene rešetke. Ćale je zamahnuo hvataljkom kao da će da me zvizne, ali ga je u tome sprečio prasak histeričnog smeha koji je nagrnuo iz njegovog stomaka i srca. Dok se smeh prenosio i na ostale članove naše izletničke zajednice, uz dobacivanja: budala jedna, svašta lupa, samo da te iznervira, ja sam već trčao sam prema zidiću, gde je naša ekipa gubila dan.
Posle inicijalne rakije dobio sam odgovor zašto je kuća u tako dobrom stanju. Stari je odnedavno počeo da se viđa sa Mirjanom iz računovodstva, udovicom i vlasnicom nekad najpoželjnije zadnjice u fabrici u kojoj su radili. O njoj mi je rekao da je dobra žena, da za jedan dan sama sprema dvadeset tegli ajvara i da ima vozačku dozvolu i auto. Verovao sam da mu za odluku nije ni bilo potrebno više. Bilo mi ga je nekako žao zbog toga.
Četvrti put bilo je posle raskida. Ćale je osetio da nešto ozbiljno nije u redu kad sam mu predložio da dođem do njega na nekoliko dana. Bio je neobično nežan prema meni. Kuvao mi je čajeve, nutkao me čokoladnim keksima i izbegavao da kopa preduboko. Proveo sam vikend sa njim, a da nije ni pitao zašto sam došao tako iznenada. Razočaran i zastrašen prethodnim pokušajima, već sam godinama mirno lagao da živim sa cimerom, da mi je rano da razmišljam o porodici, biće vremena za sve, sad baš puno radim, ne mogu da planiram. Iako me ništa nije pitao, rekao sam mu da se Đorđe odselio i da smo sada u lošim odnosima. Toliko lošim da ćemo otkazati rano letovanje na Kritu koje smo uplatili u februaru. Sedeli smo na terasi i buljili u tek ozelenelo drvo. U blizini nije bilo drugog života.
Ćutali smo. Misli, sećanja i strahovi brujali su u mojoj glavi u nekoliko paralelnih linija. Nisam ni bio svestan da sam naglas rekao:
„Đoletove ruke… To su jedine ruke na svetu u koje bih spustio svoje dete.” Nije bilo dileme da me je stari vrlo dobro čuo, ali ipak je odgovorio: „Biće sine, biće… Evo, možda da ne otkažeš taj Krit? Možda da pozoveš onu malu iz kancelarije što te stalno zivka? Ko zna…” Pogledao sam ga kao bolesnika koji poriče dijagnozu.
U trenutku sam znao da neću izgovoriti: Ali ne mogu, ja sam peder, jer još se sećam svog trećeg pokušaja i maminog pretposlednjeg infarkta. Ako sam do tada i želeo da igram otvoreno, od tog događaja sam navukao novi teret. Postao sam veliki i snažan sin, zaštitnik nemoćnih roditelja, sposobniji i pametniji od njih, spasilac situacije. Ćutanje je hranilo moj ego i osećaj superiornosti. Laž nas je održala. Od toga, sad znam, ne može da se živi, ali barem niko nije morao da umre.
Majka se oporavila. Taj dan ostao je zapamćen kao dan njenog srčanog udara, a moju izjavu smo, prećutnim dogovorom, zauvek zaboravili. Već posle nedelju dana ćaletovih vojničkih obroka, koje smo sve troje gutali prisilno i mrzovoljno, ustala je iz kreveta i nastavila da sprema štrudle, paprikaše i gibanice, a u pauzama da veze goblene, stavlja ih u zlataste ramove i njima popločava dosadne zidove. Radila je to narednih pet godina, a onda je otac morao da nauči da kuva.
Peti, šesti, sedmi i svaki naredni put nije bilo dramatično. Govorio sam o imenima, ne objašnjavajući odnose. Bila je to unapređena veština izbegavanja istine. Znao sam da ćale sve zna, ali da nema nameru da prihvati okolnosti.
Živeli smo na distanci, voleli se hladno, pomireni sa gubitkom koji takva ljubav nosi.
Dok smo čekali da provri voda za kafu, rekao je da Mirjana sutra dolazi sa decom, da se svi upoznamo. Preseliće se prekosutra. Mada mi nikad ništa nije govorio o tome, znao sam da je posle mamine smrti dugo i tiho tonuo u melanholiju. Bilo mi je drago što se napokon usudio da nešto promeni, ali slagao bih ako bih rekao da mi ta promena, druga žena u krevetu moje majke, nije unosila nemir; kao da se time ne menja samo budućnost, nego i prošlost, i to ne samo očeva, već i moja. Osetio sam da mi puls bubnja u slepoočnicama.
Kaže da je predugo sam. Plaši se da će usred noći i on doživeti srčani udar, a da neće biti nikoga da mu pomogne. Pola dana mu prođe u spremanju ručka, druga polovina u pranju sudova, a opet jede sam. Gluvo je ovo mesto, kaže moj otac, čovek koji je jednom davno odustao, ali sad kao da se od toga odustajanja umorio. Opiranje troši čoveka jednako kao i delanje.
Zavideo sam mu. Zavideo sam mu na tome što može naglas da se nosi sa svojim strahovima i što postoje laki načini da ih umiri. Možda to nisu najbolji načini, ali rešavali su problem. I na problemu sam mu zavideo. Na slobodi da mi se poveri, i na očekivanju podrške, i na sebi kao slušaocu. Prvi put mi priča o svojim osećanjima, priznaje da mu je frka, sedi tako mali i mekan, najsnažniji u svom životu. Nad njegovom glavom visi Zima od belog i modrog konca u ovalnom ramu boje lažnog zlata. Pod tom kućicom na bregu otac strpljivo čeka zagrljaj.
Rekao sam da mi je drago zbog njega I posegnuo za daljinskim da pojačam ton. Na TV-u, koji je ovde uvek uključen, upravo je počinjao kviz. U jedan glas smo iz stomaka ispustili eheej i okrenuli glave u pravcu zvuka koji je doneo olakšanje. Bili smo podjednako dobri s brojkama i slovima. Zatim smo se nadmetali u geografiji (tata je bio bolji) i istoriji (ja!). Prva igra asocijacija bila je laka. Drugu nismo imali pojma.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica