Jovica Aćin (Zrenjanin, 1946 – Beograd). Vikend priča korzoportala “San uz vatru” je treća koju smo odabrali iz njegove nove zbirke “Mali erotski rečnik srpskog jezika (Agora, 2019). Nagrađivan, prevođen na desetak jezika. Foto: Tatjana Ekreš
Da bismo osetili kako je to biti neko ko već duboko u svom ćelijskom sistemu zna da bronza može poprimiti oblik molitve, da tvrda i mračna legura može u grču biti pretvorena u psalm, zadržavajući svu ružnoću i sav strah, ukratko da već znate da vam je vajanje suđeno, i da znate već da ćete voleti i da ćete svoje prve skulpture izlivati u ateljeu onog koga volite, ali i da znate da ćete svog učitelja, koji će učiti od vas, preklinjati na kolenima, voleći ga kao da lebdite, mesečarski, do ludila i natrag, morate biti devojčica po imenu Kamij, s tek navršenih šesnaest godina (rođena 8. decembra 1864) i tek što se doselila u Pariz, leta 1881, devojčica lepog i začaranog tela, koja trči iz kupatila u sobu i seda na stolicu pored kamina. Okupala se i kosa joj je mokra, pa joj pramenovi padaju i preko lica. Ispružila je noge put vatre. Gleda u plamen i već zna. Zna da će vajati, zna da će voleti, zna već uspone i padove, zna raspinjanja i strahove, zna unapred svoja strasna predavanja, zna i da će biti prevarena, ali ne zna kako ni dokle. Oči su joj plavetne kao Tirensko more. Njen brat će kasnije reći, bez tračka kajanja, da su joj oči bile plave, kakve se mogu naći samo u romanu. Oči su joj podjednako bile i zelene, duboko zelene kako može biti poneki oniks kojeg će više voleti nego bronzu. Bronza je plaši, sa oniksom je u najbližem srodstvu. I njega su, u svim bojama, sa slojevima crnim i belim, stvorile tople i hladne proletnje vode. Čini joj se da je i ona tako nastala, taloženjem silikata, negde u Pikardiji. Naučila je staru tehniku glačanja kamena, onako kako je to nekad radio Bernini u Rimu. Sve što znamo o njoj, ispisala je ona o sebi dletom i uglačala ovčjom koskom. Sad samo pričamo ono što vidimo. Sad samo kopiramo njen autoportret umetnice kao zaljubljene devojke.
Znajući, gleda u plamen i sanjari. U tom budnom snu odjednom vidi azil za mesečare i u njemu svoj san, neki budući san, kako seže nazad, pedeset godina unatrag, ne, još više, šezdeset godina. Sanja i ne zna koliko ima godina, sedamdeset sedam ili sedamdeset osam. Moli da se ponovo vrati, da živi spokojno i stvara divne likove. Ali, ni brat ni majka nisu nikad hteli ni da čuju da iziđe. Nije za svet. Njena strast u ljubavi i vajanju mora biti kažnjena. Ostaće u ludnici trideset godina i umreće u ludnici, u ćeliji, gušeći se u lošem vazduhu, osećajući smrad zemlje, hranjena starim makaronama koje plivaju u masti, okružena besnim stvorenjima, opasnim, paranoičnim, melanholičnim, shizofreničnim, usred orgijastičkog razvrata. „Ovaj neograničeni promiskuitet u mukama“, pisaće odatle bratu. Sve vreme će znati da niko nije lud i da su svi, poput nje, naprosto zatvoreni. Nema za nju više šetnje po vetru i kiši dok je mokro pramenje kose poput zmija šiba po licu. Nema za nju više slobodnog trka, izjutra, kroz orošenu travu. Ničeg više od onog što voli. Kazaće za sebe da je pretvorena u ludu staru tetku, lišenu mestašca uz ognjište. „Zatočio si sestru u pakao“, piše bratu kome su Isus i apostoli u glavi i ne čuje istinski i tuđi krik.( Taj krik ima svoj verni sestrinski odjek: „Zatočena sam u pakao“, u isto vreme, istim rečima, na mestu iste vrste vapi Lucija Ana, ćerka Džejmsa Džojsa, svučena do gola, istuširana ledenom vodom, prekrivena seoskim platnom preko lica i živa sahranjena u tuđem snu. Prim. autora).
Gleda u plamen, jednim okom namignu, potom žmirnu sa oba. Uz ognjište, ipak je vesela, odmahuje rukom na taj drugi san, šezdeset i više godina kasnije, na košmar koji se nekako prokrijumčario u njeno devojačko sanjarenje. Ne tiče se nje. Mora biti laž, fantazija. To nije od nje; to je košmar sveta iz 1943. godine. Ona zna da će rasprodati sve stvari da bi kupila žad, da će gladovati i odbiti da usred oštre zime nabavi ogrev, jer želi žad, zelen od hroma u njemu, tamnozelen, sa uljastim sjajem da ti se zavrti mozak, i već zna kako će ga pretvoriti u svoje buđenje, ili u četiri nage žene koje, primaknuvši se grudima i glavama jedna drugoj, tiho i vedro ćućore, zasevši na klupe jednako kao ona na stolici, usredsređena na vatru. To već nije laž, kaže sebi devojčica, protegnuvši se čežnjivo i već joj sanjarenje odluta ka zrelom dobu, kojem nestrpljivo hrli. A nama koji ne znamo kako je to biti Kamij Klodel, ostaje da goli kleknemo pred tim ženama u ćeretanju i preklinjemo, na drugoj strani, njenu gipsanu Pletilju čije je lice strašno i staro kao sudbina koju će izatkati. Da je preklinjemo da se ne obistini vajarkin košmar iz ludnice sveta. Naposletku barem to znamo kako bi bilo.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica