Čedomir Janičić (Zadar, 1965 – Sombor), istoričar umetnosti, objavljuje prozu i poeziju u književnim časopisima, na onlajn portalima. Objavio je e-knjigu priča „Et in Arcadia Ego“( Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2014). Nagrađivan. Ova Vikend priča „Podne“ prethodno je objavljena u Časopisu za književnost, umetnosti i kulturu Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Ilustracija: Monika Miler, „Transfer“, izložba u Malom likovnom salonu KC Novi Sad
1
Luka je preopterećena, mnogo brodova prima i šalje svoj teret preko manjih plovila koja im prilaze dok su na otvorenom moru. Mnoštvo teretnih mladunaca prilazi majci-brodu s različitih strana njenim magličastim konturama, jer je daleko od obale, primaju od nje i daju ono što je njeno. Polako prilaze i žurno se vraćaju oglašavajući se sirenama reskim i dugim, pojačavajući tim svojim nadaleko čujnim sporazumevanjem živost koja se prenosi na kopno na kom stotine užurbanih ljudi, vozila i mašina pojačavaju vrevu s mora, i na nebo gde uzbuđene morske ptice krešte nad lenjom, mrtvom vodom. U tom sivom i žućkastom moru, prošaranom duginim bojama od ulja, opstaju samo bića otporna na izlučevine velikih brodova i otpadne vode zahuktalih postrojenja, stalnih ili privremenih staništa na obali. Ta bića pljuskaju samo noću, umiru ili se pare, jedu jedna drugu ili se samo igraju u prljavštini srećna kada noć pokrije njihov otrovni zavičaj i kada se na samoj površini mirne vode vidi i poneka zvezda s vedrog noćnog neba. Ali, ta uteha je tako daleko! Sunce je sada u svom zenitu, senke ne postoje, vreva se polako pretvara u nečujno damaranje vrhunca dana.
2
U zadimljenoj, znojavoj, teškim svetlom slivenoj prostoriji lučke kapetanije strahovito su mučili nekog mladića. Celo njegovo nago telo, mokro i krvavo, vezano za stolicu s rukama na leđima i nogama raskrečenim u širini prednjih nogara s prečkom, bilo je pokriveno ubojima, posekotinama, poderotinama, ugljenisanim delovima nastalim gašenjem opušaka o telo i masnicama u svim registrima od ružičaste do crnoljubičaste boje. Sa tranzistora je poletno izvijala lepa, nostalgična Ramona u izvedbi Los Blue Diamonds. Muzika za opuštene trenutke i plažu bila je zarazna, neko u sobi za mučenje je pevao pokušavajući, sasvim uspelo, da prati skladni indonežanski dvojac podrškom iz niže, tužnije, terce.
Krici nesrećnog mladića, sve slabiji i krkljaviji, pojavljivali su se i nestajali iznad i ispod umilnih talasa Ramone, kao leš u plićaku neke lepe plaže. Nagli i neprijatni zvuci dolazili su jedino iz tranzistora i to kao odgovor na neku od udaljenih brodskih sirena u luci, kao da se aparat javljao nekom svom starijem rođaku iz daljine. Tranzistor bi zakrčao i odmah zatim nastavio sa Ramonom kao da se starački, ružno zakašljao. Nekoliko puta je tresnula truba od savijenih novina i čula se psovka praćena kratkim smehom. Neko je psovao velike muve, „govnare”.
3
Na samom vrhuncu dana, kada je sve naizgled stalo pod nemilosrdnim suncem i teškim podnevom koje je usisalo sav vazduh u luci i ostavilo samo grozni zadah morskog smeća, usijanog gvožđa i kisele opšte neopranosti, iznenada se pojavio General Morales. Svi brodovi i sva lučka postrojenja zatečeno su zastali pred veličanstvenom pojavom bledosivog predivno skrojenog i do zuba naoružanog razarača. Kao čovek koji hramlje s nekom posebnom, bajronovsko-plemićkom, ljupkošću, čuveni ratni brod je s nemalim poteškoćama, ali opet i veoma sigurno, manevrisao prema slobodnom doku na koji su pristup imali samo brodovi u velikoj hitnji za popravku. Na brzinu je bio okićen mirnodopskim leđnim krljuštima svakojakih zastavica. Ipak, čudne zjapine na boku i neuredni, čađavi detalji na komandnom mostu i bunkeru za pramčane topove govorili su veoma jasno da je El Grand Senor, kako su iz velikog poštovanja zvali Moralesa, ozbiljno ranjen u poslednjem okršaju. Od blještanja podnevnog sunca ništa se nije videlo na palubi osim jednog nepomičnog mornara koji je vojnički pozdravljao luku spasa.
4
U veoma uskom prolazu između dve kamene kuće na sprat, licem okrenutih prljavoj luci, u zagušljivoj hladovini koja je nepodnošljivo zaudarala na mačiji izmet i dve prepune limene kante za smeće, ležalo je telo mrtve devojke. Kante su se oslanjale jedna na drugu zbog olupanosti i dotrajalosti, videle su se pukotine od nepažnje ukućana ili smetlara, a možda je neko pucao u njih iz revolvera. U kantama su ubrzano trulili riblji kosturi sa zevajućim glavama izbuljenih mrtvih, vodenih očiju. Videle su se i prazne kastanjete školjki, beživotna posivela zelen, uvaljani grumen duge smeđecrvene kose, upotrebljeni uložak za mesečnicu i raspršeni sadržaj nečijeg povraćanja sa kreč belim grumuljicama. S druge strane prolaza, iza slepog zida koji je nacrtanim strelicama upućivao prolaznika da postoji levo i desno ako dospe do kraja te neverovatno uske ulice koja i nije bila ulica u pravom smislu te reči, dopiralo je nečije dozivanje. Ono se najpre uopšte nije čulo, da bi, malo po malo, postajalo sve čujnije dok, sasvim na kraju, cela ta ulica, čitava luka i sve oko nje i na njoj nije odjekivalo od tog upornog, tužnog dozivanja.
Na tučanoj pečurki stubića za privezivanje brodova, na maramici uredno isparcelisanoj od pažljivog peglanja, podnimljen na drveni ortopedski štap za hodanje, u lakom, letnjem, lanenom, žućkastom odelu, pod slamnatim šeširom širokog oboda, odsutan iz ovog sveta i buke, sedeo je neki stari gospodin. Pre nego što je iko uspeo da ga sa sigurnošću primeti i na taj način upamti još neki detalj njegovog izgleda ili da možda dozna razlog zbog čega je izabrao ovako neobično mesto za odmor i razmišljanje, tučak je bio prazan. Neko bi se zakleo da je baš tu do maločas neko sedeo. Međutim, ponovnim, pažljivijim pogledom i eventualnom naknadnom konsultacijom s mornarima i lučkim nosačima koji su se tuda vrzmali u očekivanju istovara broda, postajalo je jasno je da na pečurki boje usijane bronze nije bilo nikoga. Ne samo sada, nego ni satima unatrag koliko je brod bio ukotvljen. Ta lepa scena sa starim, isluženim mornarom ili kapetanom duge plovidbe, ili samo ostarelim sanjarem prepuštenim dragim uspomenama iz prošlosti grada na moru kada je luka bila mala, ni blizu tako krcata brodovima i mašinama kao sada, ostala je nerazjašnjena onako kako inače ostaju neobične slike, one u kojima krišom gledamo posmatrače nesvesne našeg prisustva, a koji nestaju s našeg vidika onda kada se sasvim prepustimo lepoti i tajnovitostima prizora koje su nam sami otkrili.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica