Soe Valdez je kubanska književnica koja je napustila domovinu neodobravajući režim Fidela Kastra. Piše romane (do sada 22), priče, poeziju, priče za decu. Bila je gošća 7. Prosefesta u Novom Sadu kada je promovisan i njen roman “Ambasadorova kći” (Kulturni centar Novi Sad). Živi u Parizu. Nova Vikend priča korzoportala!
A što ne bih priznala? Da, ja sam iz Havane, iz Starog grada, i to mi je čast, ma ko vam je rekao da ću se postideti svog porekla? Pripadam tom istorijskom jezgru, pa šta, kakve to ima veze? Sve ovo govorim raširenih dlanova, s rukama na bokovima, prekrštenih nogu, oslonjena na vrhove prstiju da odmorim stopalo, s tipičnim kubanskim osmehom, onim za izvoz, nagih i blago isturenih ramena, izazovnih kao kod Sesilije Valdes (Cecilia Valdés, čuveni roman iz XIX veka kubanskog pisca Sirila Viljaverdea. U XX veku, 1932. godine, Gonsalo Roig je na osnovu tog romana komponovao sarsuelu, a Umberto Solas 1982. snimio film, prim. prev.) u romanu Sirila Viljaverdea, sirota mulatkinja, tipična sponzoruša (Šp. Jinetera, prim.prev) Kubanka koja stupa u vezu sa stranim turistom, zbog novca ili ljubavi, tamo na Anđelovom brežuljku (Loma del Angel, podnaslov romana Cecilia Valdés odnosno deo Havane u kome se odigrava radnja, prim. prev) sve blagosloveno vreme ona je ispravljala ramena, usta i dupe, ojeeee, možeš zamisliti kako od toga boli vrat! Moj slučaj je malo drukčiji, ja nisam prava crnkinja, a nisam ni mulatkinja, ni Kineskinja, niti plavuša, nisam svetlosmeđa, nemam ni indijanske krvi, a nisam ni mešanka koja se pravi da je belkinja. Pre bi se moglo reći da sam paprikaš napravljen od cele te papazjanije.
Pa da, mili, evo baš sad sam htela da ti kažem, ja sam odrasla, otkako sam otvorila oči pod najtropskijim nebom, ove okice koje će u zemlju da propadnu od sramote – joj, ti, ne, daleko bilo! – dakle, ja sam prohodala, propuzala po kaldrmi ovog spomen-grada, baštini čovečanstva i svih tih budalaština što ih izmišlja Unesko. Šta kažeš? Joj, pilence, jasno govori, s tim akcentom te ne bi razumeo ni Sveti Petar. Šta, vi ste fotograf? Ma to već znam, lepi moj, čuj, je l’ ti misliš da sam ja slepa ili zrikava? Zapao si mi za oko čim sam te videla s foto-aparatom oko vrata. Naravno, srce moje, ja obožavam da mi opaljuju fotke! Ne, zamisli molim te, ovo je prvi put da me slika jedan turista, Galisijac. Aaaa! Šta, nisi Galisijac? A može li se znati odakle si, zlato moje? Jer vanzemaljac sigurno nisi, ma kakvi, ti nemaš ni mrvicu marsovskog. Šta, iz Portugala si, a živiš u Parizu? To je strava! Joj, ma, malo si čudan. Dobro, šta ima veze, hajde, reci, kako hoćeš da se namestim? Je l’ dobro? Čoveče, ala si ti brz, ni kupei (kub. Cupets,prim. prev).
ti nisu ravni! Dečko, kupei su ti one nove garaže u kojima prodaju gorivo za dolare. Nego, neću više da te davim kojekakvim pričama, znaš šta, ja sam rođena i odrasla u kolonijalnoj palati, u pravom letnjikovcu, čoveče! Al’ od te palate nije ostalo čak ni ime. Sada se to zove stambeni blok, ako ‘oćeš da budem konkretna, nalazi se u ulici Muralja 160, između Kube i San Ignasija. Ne mogu da ti pokažem zgradu jer se srušila, pre sto godina, niko se više toga ni ne seća! Ja sam bila ovolicna. Znaš, baba mi je baš davala da ručam – ma ne, sreća da su svi živi bili na ulici, radili, il’ se pravili da rade! – e, pa, baba je ukapirala da u tanjir s plafona pada nešto što je ličilo na mrve hleba, i ko oparena je zgrabila najvažnije stvari, to jest mene i dvadeset dolara koje je kupila na crno; bistra je bila moja baba, bogorodica čudotvorna, hvaljen bio Sveti Lazar! Čim smo izašle iz zgrade, bum! Ostade samo kamen i prah, isti istacki ko onaj grčki Partenon koji sam videla u knjizi što sam je pozajmila. Posle katastrofe su nas smeštali kojekuda cele dve godine; kasnije, dosta kasnije, dali su nam jedan stančić; ne, ne, ali tamo ima još ljudi koji čekaju da im daju kuću! Zamisli, u onom svratištu u ulici Monserate ima žena koje su postale kurve pod stare dane. Mi smo imale ludu sreću jer je predsednica kućnog saveta strava ortakinja, i imala je neku vezu koja nas je spasla. Dodelili su nam stan, ko što sam ti već rekla, doduše vrlo skroman, u ulici Empedrado broj 505, između Viljegas i Monserate. Ulica Empedrado je jako poznata po restoran-baru La Bodegita del Medio, u koji ne može da uđe nijedan Kubanac ako ne povede nekog stranca. Al’ nemoj pogrešno da me shvatiš (ček’ da pogledam oko sebe), pazi sad, ja baš jako volim ovu zemlju, ovde smo strava srećni i tako dalje i tako bliže. Kod nas je đavolski toplo, al’ vidi kakve su plaže i koralni grebeni, plaže za turiste, a za nas domaće ćorak. Pogle’ tamo, eno ide Maruha, ona gospođa s maramom na glavi i palicom, bakica s korpom. Joj, stvarno, baš sam smotoška, pa sve bake nose korpe! Daso, ta što hoda oslanjajući se na bronzana vrata bara. Ta matora je baš strava, supersimpatična je. Roditelji su joj bili ostrvljani, sa Kanara, al’ je rođena ovde, toj sirotici život prolazi u čekanju u redovima, od sobe do radnje i od radnje do sobe. Jednog dana je zastala na uglu, zagledala se u svoju korpu, to jest u provaliju svoje prazne korpe, i zapitala se: Avaj, mati mila, blagi Bože, al’ sam zaboravna, tol’ko sam arteriosklerotična da više ne znam da l’ idem na pijacu il’ sam već bila. Šta više da ti kažem. Šta je bilo, srce, da promenim temu?
Da, da, da, znam da su vama fotografima takve teme gorke. A mene rastuži kad vidim na fotografijama kako to siromaštvo izgleda lepo. Ne, ljubavi, to ne mogu da ti poreknem, ovde ima sirotinje, i to mnogo! Dobro me slušaj, vidiš li ženu koja tamo sedi s psom, i onog tipa što gleda ovamo, i onog crnca starkelju u belom kome je čak i glava bela od sedih vlasi – uzgred budi rečeno, taj crnac mora da je star ko Biblija, jer da bi se jednom crncu videle sede mora biti čitav vek stariji od naše ere – dakle, tih nekoliko osoba ti vidiš i fotografišeš i gotovo, a onda odeš u svoju zemlju, mada važan detalj na slici nisi ni primetio, eno ga tamo, ispred vrata, iza sedog crnje. Kad prođeš kroz ta vrata vidiš pomrčinu takvu da se čovek naježi. Čemer i jad na kome bi nam pozavidele i venecuelanske i brazilske favele! Ćut’, eno je murija, udarna brigada. Nego, jesu l’ tamo gde ti živiš puštali na televiziji Udarnu brigadu? To ti je jedna španska serija u kojoj igra Imanol Arijas, onaj što je igrao Leonarda Gambou zajedno sa Dejzi Granados u ulozi Sesilije Valdes. Upoznala sam ga, mali, budi miran! Ko bubica! Dao mi je autogram i sve to, na trgu gde je Katedrala. Šta, ostao si bez teksta, nisi razumeo? Dobro, žvaka je stvarno da padneš u nesvest. A šta ‘oće ona dva policajca što dolaze ovamo tako iz čista mira? Šta ima, ortak? Vi tamo, s tim foto aparatom. Ova zemlja je dostojanstvena, samo da znate. Je l’ vam ova cura dosađuje? Ne, jer ovde se sjati gomila nevaspitanih momaka i devojaka, bagra… Šta kažete, nas da slikate? Da se slikamo zajedno? Na radnom mestu smo, to može skupo da nas košta, al’ dobro, ‘ajde, stani brzo tamo, kako da se namestimo, da se smejemo? Bolje da se ne smejemo. Ta-dam. Ko što znate, mi smo ovde da vam budemo na usluzi. Na Kubi je večito leto, dođite da osetite pravi izazov. Mene su popreko pogledali, vidi se da im se ne sviđa što sam ti se nakačila, fotografe. Da, u ovoj zemlji ima mnogo toga dostojanstvenog, i previše, al’ dostojanstvo se ne jede, dušo, osim toga, naše more…
‘Ajde da pričamo o raznobojnim ribicama. Brzo slikaj ono, nemoj da ti pobegnu, joj kako su slatke curice, jedna na biciklu, a druga s kučetom lepim ko lutka! A, već si ih video, naravno, fotografi vide brže, dalje i bolje. Svako bi pomislio da su to dve tipične curice iz Havane, tako ljupke, sad će da te pitaju koliko je sati, da vide da l’ si stranac; prvo će da ti traže žvake, a onda da te mole da ih izvučeš iz zemlje… Lepo ti kažem, ljudima nije verovati, one su samo htele da se slikaju, vidiš i sam, još ima lepo vaspitane dece. I ja tu spadam, nek’ se zna da imam samo trinaest godina, ni manje ni više, druškane, i nemam pojma u kojoj sam životnoj fazi, ovde devojka omatori za tren oka, a još ne znam ništa o životu. Za mene je čitav svet Stara Havana, tačnije centar Havane. Jedanput sam otišla do Vedade, al’ je prevoz katastrofa, ma idi, k’o da jašeš kamilu, zato danas tako i zovemo ove autobuse. Peške? Sunce moje, nema klope, nema proteina za tako nešto. Ti bi sigurno mogao, jer u tom tvom visokom društvu ima mesa, povrća i voća. Ovde meso ne može da se vidi ni u prolazu. Ja nikad u životu nisam videla živu kravu. A, ne, čekaj, jednom sam videla jednu u vestima u osam na Kanalu šest. Da, ovde imamo samo dva kanala, Šest, to je onaj sa serijama, i Dva, taj je s loptama i razglabanjima. Otkad znam za sebe gledam brazilske telenovele, obožavam ih, na televizoru marke Karibe, u crno-beloj tehnici, al’ ipak ih gledam, nego šta! Možda ćemo u ne tako dalekoj budućnosti moja mama, il’ ja sama, nabaviti aparat u boji… Ne, ne, ne, ne možeš da me odbiješ, moraš da uslikaš onog što dolazi. Da te upoznam sa svojim kumom, on je vrač, abakuanac (pripadnik tajnog društva Abakua,šp. Abacuá, prim.prevod) koje je nastalo na Kubi početkom XIX veka. može da uradi šta god ‘oćeš i još mnogo više, njemu treba skinuti kapu! Šta god da treba, on će to da ti sredi: da te žena nikada ne ostavi, da ti šef podigne platu, samo reci šta ‘oćeš i on će to uraditi, taj ti je prvoklasni dripac! Kume, ne plaši se, miran budi, sad će da te slikaju, objaviće ti fotku u celom svetu. U celom svetu, nije nego. Već se udaljava, ravnodušan, i peva bolero, frljajući se s tekstom. Eno ga, moj kum odlazi, i usput popravlja oznojenu kapu. Sad ću da ti ispričam nešto o sebi, fotografe, ako te zanima, naravno. Uvek sam bila poznata po tome što sam grozan, al’ iskren član bande, jer nikome nisam učinila ništa nažao. Ja prosto volim da budem na ulici, da skitam naokolo, da se zajebavam, smejem, k’o neka muškarača, i naslonjena na kakavgod zid da gledam turiste kako prolaze. Mora da je užasno čudno biti stranac, tako provedete ceo život, klikćete tim fotoaparatom k’o na nekom filmu, baš vas briga da l’ je stiglo jaje, il’ se mleko pokvarilo od toplote pa ga zato nisu isporučili. Kad su me pitali kad sam bila mala šta bih volela da budem kad porastem, odgovarala sam: stranac. Ponekad mrzim što sam ovakva, al’ onda ipak osetim želju da ostanem ovde, da ništa ne radim, samo da gledam svet kako prolazi. Jesam raščupana? Ne, ma ne podnosim da izgledam neuredno na slikama, šta će posle tamo da kažu, vidi onu malu s kovržama na sve strane. Oduševim se kad vidim da sam lepo ispala na fotkama, to ti je isto k’o s kućama, istina je da je ovde sve živo propalo, al’ ipak još uvek ima nekoliko manje-više otmenih mesta. Evo, ovo istorijsko jezgro su renovirali i sad je p-r-i-l-i-č-n-o prijatno, al’ odavde naonamo, u krugu crkve Milosnice, od Muralje do Paule, pa one ulice Santa Klara, Lus, Akosta, Hesus Marija, Mersed, San Ignasio, Muralja, Inkisidor, Abana, Kuba, Aguakate, Viljegas, sve je to u ruševinama. Ima ovde jedan vic koji kaže da su Amerikanci jednom odlučili da bombarduju Kubu, jes’, da Znaš-Već-Ko ne bi više ispirao usta pričama o tome da Amerikanci žele da nam učine nešto nažao, i ovo i ono. Onda su poslali lovce-bombardere da nas dokusure, al’ u trenutku kad je trebalo da bace bombu, pilot pogleda grad odozgo, gurne laktom kopilota i pita ga: „Hej, Skote, ko nas je to preduhitrio?!“ Pa ipak, u životu ima svega i svačega, jer čak i ovakav, grad izgleda simpatično. Nemaš ti dečko pojma kol’ko sam ja puta prešpartala ovaj kvart uzduž i popreko, i nema pristojne porodice niti bandita a da ih ne poznajem. Ja sam ti, druškane, ortakinja čak i popova iz crkve Milosnice i Svetog duha. Kad bi znao kol’ko imam sreće s tako velikim prijateljstvima. Moja majka je radila u piceriji koju su nedavno zatvorili, u ulici Obispo, al’ sad će ona da otvori Paladar, to jest piceriju za dolare, poluilegalnu. Pomoći ću joj, naravno. Materijali? Misliš, sastojci, gde će ih naći? Mene stvarno nemoj ništa da pitaš o tome, otkud ja znam. Tu negde. Jedanput sam jela mačku, nisam uopšte znala, i to nekoliko mjaukavih ćufti. Ne, to već nisam, života mi moga, u ovoj zemlji su psi svetinja! Zar ne vidiš da psi pripadaju svetom Lazaru, onom starčiću što je veliki svetac, čudotvorac. Otkad znam za sebe, svakog šesnaestog decembra odlazim u Rinkon, gde se nalazi svetilište tog starčića koji me štiti, i – pravac na kolena! Na k-o-l-e-n-a, nego šta! Znaš, ja sam baš jako odana. Kome? Pa koga si malopre spomenuo? Molim te, ljubavi, nemoj da izgovaraš to ime što donosi nesreću. Ja sebe smatram jedino i bespogovorno odanom Babaluu Ajeu, a to nije niko drugi do sveti Lazar. Niko mene ništa nije naterao, s tim darom se rodiš, on je skroz prirodan. Kako god okreneš, ovde svi imaju crnačke krvi. Ti to sad naravno možeš da protumačiš kao da smo celom dužinom i širinom ostrva, spreda i pozadi, i sa sve četiri strane, baš svi u nekakvom srodstvu, ko će ga znati. Molim? Komu-šta? Hej, bre, ti si stvarno smešan! Pa to, jesi li rekao komunizam? Vidi ti njega, k’o bubreg u loju, uživa u životu, zdrav k’o dren i fino uhranjen, vidi se da nije odavde, i još se pravi Toša. Šta još lepo da ti ispričam? ‘Ajde, pa da poneseš sa sobom blistavu sliku o ovoj zemlji.
Znam! Elem, imam jednu drugaricu koja crkava za cirkusom, odlepljuje za klovnovima, slonovima, trapezistima i tome slično. Da, u poverenju mi je rekla da sanja da bude trapezistkinja. Ja sam, pre, želela da budem gimnastičarka, ko ona Nađa Komaneči, sećaš je se? Al’ onda su zatvorili Sportski centar CB u ulici Merkaderes, instalacije su se sjebale jer ih nisu održavali. Više ne želim da budem gimnastičarka. CB, čoveče! Ne znaš šta je Sportski centar CB? Ma kakvi, bre, ne CD, piše se sa C i B. Šta kažeš, isto ko na toj kartici? Nikad u životu nisam videla tako sjajnu karticu. Eh, ma nemoj da me lagiš. S tom razgledničicom može da se plaća? Beži bre, dalje od mene s tim, ne želim nikakve čudne trikove! (Sad se udaljavam, praveći se da sam hrabra, buntovna, divlja, al’ ovo s fotografijom me je patosiralo; on se zaustavlja na uglu, svet ga okružuje; fotografiše sve koji stanu pred aparat, potom poklanja slike koje iz njega izađu, uzburkao je celu četvrt; fotografisao je tipa koga zovu kozak, zbog šešira i brčina, dasa je bio strava pijan, jednim okom je namigivao, a drugim jeo govna, ružan k’o lopov, al’ ko bi to rekao? Ispostavilo se da je superfotogeničan, ispao je lep i sve; na onoj autobuskoj stanici što još radi fotografisao je Pepita, koji se vraćao iz poliklinike s rendgenskim snimkom pluća u ruci, radiografija je upotrebila svetlost celog univerzuma; bez oklevanja i prenemaganja ponovo hvatam svog prijatelja fotografa, ovde sam, lepim se k’o slina, al’ on je jako fini, k’o da je Kubanac. Šta šta? Opet je počeo, neumoran je s tim pitanjima.) Dakle, šta ću biti kad porastem? (Našla sam se u nebranom grožđu, već sam mu ispričala da sam se razočarala u gimnastiku.) Joj, dečko, imam još vremena, nisam mnogo lupala glavu oko toga. Pošto sam pomalo muškobanjasta možda ću da se bavim biciklizmom. (Iznenada, ugledam Lolu, pralju, kako sedi na klupi koju su posrali kosovi u parku na Trgu oružja, tamo je usamljenija od same samoće, u crvenom džemperiću, prljavom da ti se život smuči, po takvoj vrućinčini; ja uvek nosim jako kratke pantalonice, skoro da mi se vidi guza, a gore ništa, jer još nisam lepo razvijena. Lola zamišljeno gleda u jednu tačku, broji zvezde i miluje nekog napuštenog psa, koga je verovatno upravo pokupila, pošto je ona blentava kučkarka.) E pa, slušaj šta ću ti reći, moj mišićavi petliću, ako se situacija ovde pogorša, i ja ću da se bacim na pranje ulica, il’ ću da gledam oblake na nebu, k’o Lola, ili da skupljam pse, il’ sve te tri stvari zajedno. Zar ne misliš da je to dobra ideja? Možda, kad bolje razmislim, ako se ovde stvari srede, ako dođu promene, pa da, ko zna. Ti stvarno veruješ da će ovde jednog dana biti bolje? Misliš da bih mogla da postanem fotograf? Da, kao ti.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Zoé Valdés: „Retrato de una infancia Habanaviejera“, iz zbirke priča Traficantes de belleza (Trgovci lepotom), Planeta, Barselona, 1998. Priča „Portret jednog detinjstva u Staroj Havani“ objavljena je u časopisu Polja, septembar 2013.
PROČITAJTE I VIKEND PRIČE:cista-dusa, anarhija, sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, o-pijenju, ludo-drvo, limbo-u-letnje-periodu