Mihal Ramač (Ruski Krstur 1951 – Petrovaradin) autor je priče „Nalivajkov gaj“, iz njegove nove zbirke „Noć na stanici Keleti“ (Akademska knjiga – Fondaciji “Legat Svetozara Petrovića, 2020). Završio klasičnu gimnaziju i licej u Rimu, potom na Novosadskom univerzitetu istoriju. Novinar. Objavio sedam knjiga poezije na rusinskom, preveo sa bratom Jankom s helenskog na rusinski Bibliju (2019) i samostalno tridesetak knjiga na rusinski, i s rusinskog. Objavio pet knjiga eseja. Vikend priča ilustrovana je fotografijama Aleksandre Kapetanović.
Posle svakog rata u selo dolazi nova vlast. Menja se zastava na zgradi seoske uprave, menja se seoski odbor, menjaju se oznake na policijskim uniformama. Ruši se spomenik onima koji su pobedili u prethodnom ratu. Menja se novac. Kad dođe vreme, dobošar javlja šta se još menja i šta se zabranjuje. Ljudi, pogotovo stariji, počinju da gunđaju da je pre rata bilo bolje. Oko vlasti se skuplja mlađi svet opijen geslima pobednika o boljem i lepšem životu. Što bliže vatri gura se i seoski ološ željan da nešto ušićari bez rada.
Tako je bilo i posle pretposlednjeg rata, kada je došao doktor Nalivajko. Muškarci koji su se vratili s frontova nisu mogli da se napričaju o onome što su preživeli. Kopali su rovove, vukli topove preko Karpata, u čizmama i šinjelima gazili preko ledene reke Pjave, previjali ranjenike, jurišali i povlačili se, jeli sirovo konjsko meso, zarobljavali neprijateljske generale… Mladi bogalji sedeli su po čitav dan na klupama ispred kuća, zabavljali decu pesmicama na stranim jezicima, opisivali strahote u kojima su ostali bez nogu ili ruku. Gazde koje su se obogatile u ratu zidale su nove kuće, šupe i ambare i za male pare kupovale zemlju od sirotinje. Porodice onih koji se nisu vratili još godinama su se nadale da će ih ponovo ugledati.
Doktor Nalivajko došao je iz grada Kijeva. Učitelj je rekao da je grad Kijev nekoliko nedelja hoda iza Karpata, na reci Dnjepаr. Naknadna sećanja ne objašnjavaju okolnosti pod kojima je doktor došao upravo u to selo. Kako je došao, kod koga se smestio, od čega je živeo prvih meseci – sve je to izmešano u maglovitom i varljivom sećanju ljudi kroz čija je ratna sećanja prošlo bezbroj događaja i likova. Navodno, bio je hirurg, kapetan ili major. Pobegao je pred crvenima. Tada gotovo niko nije znao ko su crveni. Vremenom se saznalo da su to najgori od najgorih, šljam nad šljamovima. Bezbožnici, bludnici, glavoseče. Pobili su popove i popalili crkve. Otimaju kuće i imanja od poštenih ljudi i dele neradnicima i lopužama. Ne poštuju nikakav red i zakon. Cilj im je da porobe čitav svet i nametnu svoj neljudski poredak.
Kroz nekoliko meseci doktor je otvorio ordinaciju. Kako to već biva kad se pojavi neko nepoznat, pričalo se da je bio iz bogate porodice, da je jedini preživeo i da je doneo mnogo zlata. On nikad nije govorio ni o porodici ni o životu u zemlji iz koje je pobegao. Ljudima s kojima se sretao na ulici, na pijaci ili u prodavnici poželeo bi dobro jutro ili dobar dan, otpozdravio, upitao za zdravlje. Više o njemu znali su, možda, samo sveštenik, beležnik i učitelj, s kojima bi leti nedeljom posle podne sedeo uz pivo, a za dugih zimskih večeri uz pečeni krompir i kuvano vino. U skladu s nepisanim seoskim pravilima, ne dolikuje da gospoda prenose seljacima ono što se dešava i razgovara među njima, pa se od njih moglo čuti samo to da je doktor veoma učen i da ga ne zanima ništa osim njegovog posla. Da je otišao u Beč ili Peštu, govorili su, postao bi slavan. Nikad se nije saznalo zbog čega nije izabrao raskoši slavu.
Živeo je skromno, pa su zaboravljene priče o njegovom bogatstvu i zlatu. Naučio je naš jezik, ali nije bio pričljiv. Pogotovo je izbegavao razgovore o ratu i crvenima. Strpljivo bi saslušao svakog pacijenta, pregledao ga, u nekoliko reči objasnio o čemu se radi, odredio lek ili dao injekciju i rekao: „Daće Bog, daće“. Nije objašnjavao šta to znači. Za decu je uvek imao neku poslasticu.
Svakog jutra biciklom je išao na kanal. Plivao je i leti i zimi, sve dok se voda nije zaledila. Bos je trčao po snegu, skidao se do pojasa i trljao se snegom. U početku je zbog toga smatran čudakom. Vremenom su ljudi navikli na njegovo neuobičajeno ponašanje. Navikli su i na to da on devojke nazivama gospođicama, žene gospođama, a muškarce gospodom. I to im je isprva bilo smešno, jer seljake niko ne smatra gospodom, niti se oni smatraju takvima.
Kuću i ordinaciju spremala mu je starija udovica iz komšiluka. Od nje se moglo čuti da doktor, kad nema pacijenata i kad ne čeprka oko povrća u bašti, satima sedi pored dvorišnog prozora i nešto piše. Pričalo se da objavljuje stručne tekstove u prestoničkom medicinskom časopisu i da ga kolege veoma cene. Neko je doneo glas da piše pesme i da su njegove knjige objavljene u Parizu i Pragu. Niko nije video te knjige. Nije se znalo ko su gospoda koja su nekoliko puta godišnje dolazila kod njega automobilom. U selu tada niko nije imao automobil.
U crkvu je odlazio samo za Božić i Uskrs. Kad bi zapevao „Hristos voskrese“, podrhtavala su i prozorska okna i plamen sveća na oltaru. Nikad nije viđen na političkim skupovima koji su održavani u Gospodskoj kafani uoči izbora i u vreme čestih kriza vlade. Redovno je odlazio na dobrotvorne priredbe. Svake godine poklanjao je siromašnim đacima knjige, sveske i olovke. Svake zime držao je predavanja o higijeni, ishrani i zdravom životu. Leti je nekud odlazio na mesec dana. Vraćao se s nekoliko kofera knjiga i novim lekarskim instrumentima.
Od vremena dedova-pradedova u selu se zna da svako pokolenje ima svoj rat i da valja što bolje iskoristiti svaku godinu mira. U miru se ženi i udaje. Rađaju se deca. Uče se zanati. Umnožava se zemlja i stoka. Sade se voćke. Kuće se pune novim nameštajem. Gazdinski sinovi šalju se u škole. U svemu postoji nekakav red i većina ga se pridržava: neko iz uverenja da red svima koristi, neko samo zato da se ne bi zamerao većini.
Svuda ima i odstupanja od reda. Svako selo ima prostitutke, javne i tajne, za bogate i siromašne. U svakom selu ima zabranjenih ljubavi. Greh se najpre i najlakše oprašta uglednim, a to znači imućnim domaćinima. Gazde i bogati majstori svojim ugledom i novcem uvek nađu opravdanje za zabranjene veze u koje upadaju oni, njihovi sinovi, ćerke i supruge. Uvek nađu i bezbolniji izlaz iz tih veza. Sirotinja nalazi utehu u uverenju, proverenom na mnogim pokolenjima, da nema nekažnjivih prestupa i da se za svaki čin, pre ili kasnije, plaća primerena cena. Zna se, odvajkada, da će sinovi ili unuci spiskati zemlju koju su dedovi stekli kršenjem Božjih i ljudskih zakona. Zna se zbog čega i kako su propadala ogromna imanja. Zna se čime su neki deda ili baba navukli prokletstvo na nekoliko pokolenja potomaka.
U ratu pravila nestaju. Ostaje samo jedno: preživeti. Kad je počeo sledeći rat, doktor Nalivajko premešten je u bolnicu u obližnjem gradu. Tamo je odlazio biciklom. Po povratku i nedeljom uvek je imao vremena za seoske bolesnike. Preglede je završavao uobičajenim: „Daće Bog, daće“. Mnogi njegovi sunarodnici odlazili su u druge zemlje, tamo gde ih – nadali su se – neće dohvatiti kandže rata. Znalo se da se približavaju crveni. Daleko ispred njih išao je glas o njihovoj surovosti. Siluju i devojčice i starice. Otimaju sve što vide. Pale kuće i ljude u njima. Na konjima ulaze u crkve. Lože vatre na oltarima.
Doktor je mesecima slušao o strahotama kakve je jednom već doživeo i o kojima je ćutao dvadesetak godina. Mogao je da pobegne. Mogao je da se negde skloni kad su crveni došli u obližnji grad i postreljali bez suđenja dvadesetak viđenijih ljudi. On je i dalje odlazio na posao. Možda je verovao da ne diraju one koji im ništa nisu skrivili. Možda se nadao da poštuju lekare.
Čim su ušli u selo, crveni su spalili arhivu i srušili spomenik. Oduzimali su stoku i živinu, brašno i mast. Odveli su sveštenika i učitelja. U doktorovu kuću uselili su se oficiri. Sve su ispreturali, tražeći zlato. Njega su zatvorili u podrum. Strahovito su ga mučili. Zbog knjiga na stranim jezicima smatrali su da je špijun.
Posle nekoliko dana proveli su ga selom, bosog i okrvavljenog. Streljali su ga pored jamura i bacili u vodu. Šuškalo se da su ljudi iz obližnjih kuća noću izvukli telo i kradom sahranili u šumarku. Ni danas se ne zna gde mu je grob. Šumarak iza davno isušenih jamura stariji ljudi i danas zovu Nalivajkov gaj. Lovci nikad ne ulaze u njega, iako tamo ima mnogo zečeva i fazana.
Ljudi iz nove vlasti razneli su sve što su zatekli u doktorovoj kući. Knjige su, navodno po naredbi više vlasti, spakovane u sanduke i odnete u glavni grad. Kuća je jedno vreme stajala pusta. Kasnije su je preuredili u zabavište.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica