Vikend pričom “Ljermontov” Amande Mihalopulu (Atina, 1966) počinje Ciklus grčke priče na korzoportalu. Radi se o Antologiji savremene grčke ženske priče (Karpos, 2010) koju je priredila/prevela Tamara Kostić-Pahnoglu. Priče devet autorki odškrinule su vrata ne samo moderne grčke književnosti, nego i grčkog društvo posmatranog budnim ženskim okom. Amande Mihalopulu jedna je od najomiljenijih grčkih književnica. Piše romane, priče, knjige za decu. Dobitnica mnogih nagrada. Prevođena. Ilustracija: Izložba Monike Sigeti “Do I need YOU?”, Galerija Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine.
Preparations in progress, 2019
Svuda bih je prepoznala. Ličila je još uvek na učenicu koju je mama na brzinu obukla: farmerke sa raznobojnim resama, odozgo ljubičasta pletena suknja i odozgo kožni polukaput sa porubima u bodove, prljavo bele boje. Nosila je i jedan šešir za pecanje, od onih sa velikim obodom. Neusklađena odeća, ali na njoj je delovalo da se slaže, jer je nosila, kao nekad, lagodno i smelo. Kosa joj je bila neobuzdana i postidela sam se što sam počela da ispravljam moju fenom. Podigla sam pogled, praveći se da s interesovanjem posmatram jedan oluk, visoko u Ulici Solonos. Ali, videla me je. Ništa joj nije moglo promaći.
„Bože moj, Irini! Šta radiš ti ovde?“– rekla je kao da smo se srele na nekom neverovatnom mestu na planeti. Stegla me za lakat. Setila sam se njene potrebe za telesnim kontaktom, načina na koji se okačinjala o vratove i mišice.
„Ovde stanujem, uz ulicu. A ti?“
„Došla sam da vidim majku. Poslednjih godina živim u NJujorku.“
Nije rekla „roditelje“. Zadovoljila sam se da tužno klimnem glavom. Dešava se često sa starim drugovima iz razreda. Neko od roditelja se nalazi u bolnici ili je umro.
„Tako dakle“ – rekla sam. – „Jedno drvo raste u Bruklinu.“
„Baš tako. Zar nije smešno? Stanujem u Bruklinu!“
To sam uradila skoro namerno, da vidim da li se seća događaja sa bibliotekom, ali Katerina se bezbrižno nasmejala i dodala: „na drugoj obali Ist Rivera.“ Neobuzdano smo se nasmejale, kao onda, zbog lošeg prevoda knjige na grčki.
„Da li Frensi Noulan još uvek sedi ispod svog drveta?“ – pitala sam.
„Da, i žvaće mentu. Zaista postoji drvo, kuća, drvena ograda. Pokazuju ih turistima, u duplim autobusima, kao znamenitost.“ Široko se osmehnula, američki, poput ljudi koji često putuju i za svim osećaju neizlečivu nostalgiju. Nešto u njenom osmehu ubedilo me da je prošlost za nju nešto što je činjenica, nešto neizbežno. Dve stare školske drugarice sreću se u Ulici Solonos, u podne radnog dana, uz zvučnu pratnju automobilskih sirena. Prošlo je dvadeset godina i sećaju se onoga što im odgovara. Činjenica da su nekad išle u školu, nosile đačke tašne, nosile kecelje, sama po sebi je deprimirajuća. Možda baca u zasenak razočarenja koja devojčice manično crpu, jedno za drugim, kad postanu adolescentkinje.
Kroz glavu mi je munjevito prošla misao da je možda nisam baš toliko razočarala. Možda ništa nije očekivala od našeg prijateljstva, ili je postavila stvari na njihovo pravo mesto od početka. Za mene je i dalje bila protagonistkinja u snovima i košmarima. Kada sam osećala stid ili ljubomoru ili imala osećaj odgovornosti, njena slika je drhturila u mom umu: devojčica sa šarenom odećom, crvenom tašnom, kovrdžavom kosom. Slika priviđenja. Na školskim fotografijama liči na vilu. Sve što me opčinjavalo u vezi s njom iščezava posredovanjem fotografskog piksela. Na čemu sam joj tačno zavidela? Ne mogu da pohvatam konce samoj sebi, zašto neumorno pripisujem namere ljudima.
„I šta radiš u Bruklinu?“
„Pa, živim. Otišla sam na put i ostala. Nisam ni primetila kako se to desilo. Udala sam se za jednog muzičara. Imam jednu malu prodavnicu zdrave hrane. A ti?“
„Ja radim u jednim novinama. Pišem književne kritike.“
„Književne kritike?“ – prsla je u zvonak smeh. – „To se moglo očekivati. Uz onakvu biblioteku…“
„Na šta misliš?“ – pitala sam s teškoćom. Jezik mi je utrnuo.
„Knjige su vam bile tako sholastički raspoređene. Red uvek donosi izopačenje.“
„Kakvo izopačenje.“
„Hajde, zadirkujem te. Imala si maniju za knjigama. To je moralo da dâ neki ishod.“
I can’t hear you while I look at you, 2019
Znači ništa nije primetila? Bila je manje pametna nego što sam mislila? Ili je jednostavno imala poverenja u ljude više nego ja. Biće da je to, poverenje. Otvarala je ulazna vrata i pomerala se da prođem. S dostojanstvom i učtivošću i iritativnošću. Dođi unutra. Hoćeš da zdipimo cigare mog oca? Da li si čitala Majakovskog? Ah, zamoli mamu da te pusti da spavaš ovde! Imala je petnaest godina i otvarala vrata kuće, nudila je celu školskoj drugarici. I njena drugarica je ulazila unutra, palila cigaretu, koračala hipnotisano prema biblioteci. Duvala je dim u naborane hrbate knjiga istorije, sociologije i poezije i slatko spavala ispod ručno pletenog ćebeta. Na zidovima je visio poster golog dečaka koji piški u čučavac i dve mračne litografije. Jedna je odslikavala sukob: profil ratnika sa dugocevnim puškama. Druga, žene koje su delovale kao da pate. Pod maramom su krile tvrdo, četvrtasto lice. Kuća je mirisala na kafu i duvan, čak i u toaletu. Katerinini roditelji su pušili, pili i čitali po ceo dan. Imali su kancelariju u kući i interesovali se za teme kojima su se tih godina bavili samo određeni profesori i spikeri na radiju: kako će se promeniti obrazovni sistem, da li će biti borbene mobilizacije, za šta je kriva vlada. Delovali su uvek vrlo zauzeto. Pomerali su papire, telefonirali prijateljima sa sličnim interesovanjima, kupovali Ricosove i Brehtove pesme.
Mi nismo imali takve knjige, nismo imali takvu kuću. U našoj dnevnoj sobi dominirala je polica za knjige od ružinog drveta. Crvenkasta voda širila se u koncentričnim krugovima po daskama, dajući utisak da se tamo odigrao neki zločin koji je zaboravljen. Zaista se odigrao zločin, ali nije zaboravljen. Bar ga ja nisam zaboravila.
Naša polica je korišćena kao regal. Počinjala je od plafona i završavala se jednim stočićem koji je škriputao na dve metalne šine. Subotom, koja je bila dan za čišćenje kuće, majka je gurala stočić unutra u telo regala. Red i odsustvo išli su ruku pod ruku u našoj kući. Trebalo je da krijemo sve što je štrčalo. Preostalih dana u nedelji stočić je ostajao otvoren. Stavljali smo ključeve, novine, čak i jakne. Majka ga je sređivala, negodujući. Gledala je žalosno stočić, kao da ga je krivila što postoji i daje argumente našoj neurednosti. Umesto nogu, ovaj klizni sto oslanjao se na dva velika ormana u kojima smo zaključavali knjige. Ključevi ormana bili su preterano veliki, kao manastirski. Priličilo bi im da zaključavaju nešto drugo. Međutim, naši roditelji su insistirali da zaključavamo knjige, da ne bi skupljale prašinu.
Oboje su radili u farmaceutskoj firmi i kupili su Domi od trinaeste plate za Božić. Govorili su o enciklopediji kao da je bila sama suština ljudskog znanja. „Nađi u Domi“, govorili su kad bi se moj mlađi brat pitao zašto se radijator deli na rebra ili kada bi stariji pitao zašto se balsamuju ptice. Otac je milovao dvanaest kožnih tomova sa zlatotiskom, ali nikad ih nije otvarao. Dovoljno je bilo što su popunjavali našu skromnu zbirku knjiga: dva kuvara u slikama, Sveto Pismo, Porodični lekar, Konvencionalne laži, Lepa Niverneza Alfonsa Dodea, Velikani čovečanstva, Gradić Pejton Grejs Metalius, Moje dete je problematično iz Pariske škole za roditelje, dve tri Poliane za mene, Haklberi Fin za Jorgosa i Manosa i ako sam nešto zaboravila to je zato što ne mogu da podnesem da se sećam. Naša biblioteka izazivala je kod mene stid, u uzrastu u kojem se i ovako i onako stidi zbog gotovo svega.
Najvišu policu roditelji su ukrasili trima balzamovanim pticama. Zbog visine, braća i ja godinama smo im gledali stomake i donji deo knjuna. Što se preostale dve police tiče, delovale su očajnički prazno iako su bile pune sitnica: posrebrene činije sa čokoladnim bombonama u obliku bele rade, brojanice od ćilibara, guščarica sa guskom od porcelana, jedno kandilo, ikona sa Svetim Đorđem koji zabija vrh koplja u jednog žutozelenog izbledelog zmaja. Instinktivno sam shvatila da moji roditelji imaju konzervativan ukus. Nisu pili kafu, ni pušili. Kupovali su jednu novinu kojoj su se Katerinini roditelji podsmevali i ostavljali je uvek otvorenu na strani sa televizijskim programom. Upotrebljavali su ponjave i nosili papuče.
U kući moje drugarice sve se događalo bez plana, bez predostrožnosti. Knjige su ulazile i izlazile iz police nikad ne skupljajući prašinu i stočići su stalno bili puni neusklađenih predmeta, časopisa i pepela. Zavidela sam ovoj porodici na spontanosti i manjku zablude po pitanju upotrebe i habanja: knjige postoje da bi se čitale, kauč da se prlja. Sanjala sam da i ja živim u njihovoj kući i čitam Štajnbekovu U nesigurnoj borbi ili Ulicu fabrike sardina, sa čizmama na stolu.
Za Katerinu i mene to je bila prva – a kako se pokazalo i poslednja – godina prijateljstva. Došla je na početku prvog razreda gimnazije, iz druge škole i drugog kraja. Sela je s prirodnošću u klupu koju sam ja odabrala. Ostavila je na mene utisak svojom prenaglašenom garderobom i činjenicom da me uhvatila za lakat kao malopre i rekla mi ispovednički: „Zovem se Katerina Vretu. Ja sam ovde nova.“ Istog tog dana pozvala me kući na ručak da jedemo faširane šnicle i pržen krompir. Bila je jedinica. Objasnila mi je da njeni roditelji nisu stigli da naprave još jedno dete, jer im je trebalo vreme da razmišljaju o tome šta se dešava u svetu. Povinovala sam se tom objašnjenju. Slagalo se s njihovom bibliotekom. Nije blistala kao naša, već se presipala od knjiga koje su te nagonile da ih prelistaš. Od tada sam imala neki neshvatljivi nagon ka knjigama. Često sam gubila nit razgovora s Katerinom; dok je ona čavrljala, ja sam otvarala knjige i čitala gde otvorim stihove koji nisu ličili na stihove: „cevi, gvozdeni stubovi, gvozdeni štapovi / cilindrične smrti, cilindrični trijumfi, cilindrične arterije / ovde će proteći krv država“, ili odeljke iz Knulpa Hermana Hesea. „Imaš slobodu da pročeprkaš po ljudskoj gluposti, da ih žališ ili da im se potsmevaš, ali treba da ih pustiš da idu svojim putem.“ Postojalo je neko čarobno seme u sobi. Sve knjige su te nagonile da druge smatraš važnijim od sebe. Katerinini roditelji nisu nikog stavljali iznad sebe i jedva su progovarali jedno zdravo. Ali imali su ozbiljnije stvari da se njima bave. Oduzelo bi im previše vremena da primenjuju ideje iz knjiga da bi usmerili one koji koriste ponjave i balzamovane ptice. Ja sam bila spremna za promenu. Znala sam da ću se, koju god knjigu da otvorim, paralisati, izgubiću se, prestaću da se osećam samodovoljnom.
Naprotiv, Katerina je delovala samodovoljno bez knjiga. Uz sve te knjige koje je imala na raspolaganju čitala je uvek iznova isti roman. Jedno drvo raste u Bruklinu. Godine 1912. junakinja knjige, mlada Frensi Noulan, bila je otprilike naših godina. Prebacivala je prostirku preko gelendera u delu za poslugu i čitala neki roman iz biblioteke, sišući mentol bombone. Katerina se poistovećivala sa Frensi. Činilo mi se neshvatljivim, uz takvu biblioteku i elementarnu lagodnost kojom je odisala cela kuća.
„Kad smo čitale knjigu, smatrale smo Frensinu majku staricom…“ – prekinula mi je misao Katerina.
Sada će mi reći, pomislila sam. Čeka tolike godine da me sravni sa zemljom. Ali nije progovorila. I dalje me je gledala s osmehom, nostalgično.
„Ne baš staricom…“ – odvratila sam.
„E, ipak, starom ženom. Tridesetogodišnjakinja. Sada smo njenih godina.“
„Ali nemamo ćerke.“
„Ja imam.“
„Stvarno?“
„Ima tri godine. Nazvala sam je Frensi.“
Zamislila sam bebu, roze plastelin oblikovan u skladu sa Katerininim maštarijama. Jedno biće koje raste u Bruklinu, po imenu Frensi, sa nejasnim roditeljskim očekivanjem: da se bori, da se istakne, da siše mentol bombone. Meni niko ništa nije nametnuo, osim manije za redom. Da sam bila malo više sklona maštanju, možda bih postala pisac. Ali već sa petnaest godina mogla sam da uporedim dve police za knjige i da donesem obeshrabrujuće zaključke o jednoj od njih. Sposobnost za kritiku učinila je da patim. Iznalazila sam razne izgovore da Katerinu ne dovedem u kuću. Govorila sam joj da mi roditelji rade u dnevnoj sobi popodne i da moja braća i ja hodamo na prstima. „Nije prijatno“ – dodavala sam. Bila sam iskrena. Naša kuća uopšte nije bila prijatna.
Katerina se zainatila i insistirala da nas poseti. Ja sam odbijala, praveći polako, u toku školske godine, jedan održivi mit. Moji roditelji su advokati, govorila sam joj, i donose sudske predmete u kuću. U tim izmišljanjima moja majka je nosila blejzer, ne kućnu haljinu sa velikim ljubičastim ciklamama. Otac je nosio naočare za čitanje i pušio lulu. Pili su na desetina šoljica kafe, koje su im pomagale da ostanu budni nad knjigama. Tragovi od šoljica ostajali su neizbrisivi na stočiću, jer ljudi koji mnogo misle ne stižu da čiste, kako sam tada verovala.
Katerina mi je gnječila mišicu. „Doći ću“ – pretila je. – „Ako me ne pozoveš, doći ću nepozvana, pa da vidim da li ćeš da me oteraš“. To je bio najstašniji košmar. Jednog popodneva će iznenada zazvoniti zvono na vratima, moja majka će otvoriti sa svojim umornim osmehom i kućnom haljinom i reći: „A, znači ti si Irinina drugarica? Uđi, devojčice. Samo dobro obriši noge. Učićete zajedno? Baš lepo. Imamo i Domi“. Bilo je dovoljno da zamislim tu scenu, pa da mi se oči napune suzama. Jorgos, moj stariji brat, zatekao me je jednog dana tako, sedela sam za stočićem police za knjige, lica sakrivenog rukama. Prepao se – nisam bila od devojčica koje plaču za svaku sitnicu – i obećao da će mi pomoći. Kasno te večeri pronašao je rešenje. Predložio mi je da pozovem Irini uoči Svetog Nikole, jer će roditelji tada otići u tradicionalnu posetu jednom ujaku, kome je tada imendan.
„Napravićemo omote za knjige“ – rekao je. – „Sve ćemo ih zameniti.“
Kupili smo mek drap papir za uvijanje i proveli ceo vikend zaključani u dečačkoj sobi. Plan je bio da napravimo impresivnu biblioteku prekrivajući korice tomova Domi i ostalih knjiga jednostavnim istovetnim koricama na kojima bi pisali drugi naslovi. Manos, koji je bio dobar u sečenju papira, izmerio je dimenzije korica i isekao hartiju. Jorgos i ja napisali smo kaligrafskim slovima na mestu gde je padao hrbat sve naslove kojih sam se sećala iz biblioteke porodice Vretu: Mihail Strogov, Istorija ruske revolucije, Komuna Mariosa Hakasa, Noću u državnoj bezbednosti Vasilikosa, Gde su krila? Maro Duka. Naravno nisam propustila Jedno drvo raste u Bruklinu. Ponestalo je omota za knjige malog formata, pa sam naslov napisala na hrbtu jednog omota za Domi.
You hid something, 2019
Kad su roditelji otišli, pojurili smo u dnevnu sobu i počeli grozničavo da premeštamo predmete. Zaključali smo balzamovane ptice, kandilo i guščaricu u orman. Ostavili smo brojanicu, jer nam je delovala staleški prihvatljivo, s aspekta ukrašavanja. Poređali smo knjige jednu pored druge. Bacili smo plavi čaršaf na kauč sa majstorski urađenim zlatnocrvenim meblom. Uklonili smo srebrne figurice sa Nereidama sa mermernog stočića u dnevnoj sobi. NJihovo mesto ukrasili smo ženskom muštiklom i kutijom sa crtežima izrezbarenim u drvetu koju su nam doneli iz Rumunije. Odavala je težak miris pačulija. Potrudili smo se tako svojski, da kad je zazvonilo zvonce, mislila sam da će nas Katerina nagraditi komplimentom. Ali nije gledala oko sebe. Otišla je i stropoštala se na kauč.
„Želiš li da vidiš našu biblioteku?“ – rekla sam joj, dršćući neznatno.
„U redu.“
Stajala je pored mene dok sam joj objašnjavala da je moj otac manijakalan i sam pravi omote za knjige da bi ih zaštitio.
„Od čega?“ – pitala je.
Ne od prašine. To nije bio ispravan odgovor.
„Od upotrebe“ – rekla sam.
„Imaš i Jedno drvo raste u Bruklinu?“ – rekla je s divljenjem i pružila ruku. Stala sam između nje i police. „Nije dozvoljeno da je pipneš. Nekad moj otac stavlja oznake da zna da li diramo knjige. Dlačice, takve stvari. Treba da tražimo njegovu dozvolu.“
Poslušala je.
„Zašto je knjiga toliko velika? Kao enciklopedija…“
Bila sam pripremljena za to pitanje.
„Stara je, retko izdanje s crtežima.“
„Kakvim crtežima?“
„Ilustrovana je. Ima portrete Frensi, Nilija, svih.“
„Ima li i gospođice Tinmor? I desetara Rajnora? I Bena?“
„Sve.“
„Ah, molim te, Irini! Moram da ih vidim!“
„Isključeno.“
I tada u joj se oči suzile. „A zašto piše Ljermontov na koricama?“ – pitala je. – „Pisac se zove Beti Smit.“
Nešto sam bila pobrkala prilikom prvih čitanja. Svi ti Rusi, Nemci, Amerikanci. Muškarci i žene s imenima teškim za izgovor jedni do drugih na polici. Periodi i teorije i istorija, sve pomešano.
„Ljermontov“ – sporo sam ponovila, „Ljermontov. Pa to je bio pseudonim Beti Smit. Da, onda ženama nije bilo lako da pišu pod svojim imenom. Bile su veoma potlačene. Kasnije je otkrivena istina. Ljermontov je bio… žena.“ Osetila sam kako mi se usta suše od neočekivane laži.
„Ozbiljno govoriš? A zašto je koristila ruski pseudonim?“
„Zar ne vidiš koliko se interesuje za siromašne? Beti Smit je bila komunista.“
Katerina je klimnula glavom s divljenjem i tu se tema okončala. Od onda nisam uspela da je ponovo pogledam u oči. Svaki put kad mi je govorila: „Hoću da razgovaram s tobom“ i stezala mi mišicu, mislila sam da će mi reći za stvarnog Ljermontova, koga je najzad otkrila na rafovima svoje biblioteke. Izgovarala sam se da žurim i počela sistematski da je izbegavam. Naše prijateljstvo, koje je delovalo ishitreno i neizbežno, splaslo je. Odstojanje nije rešilo problem, niti je smanjilo sramotu. Kad bi se desilo da se susretnemo na stepenicama ili u školskom toaletu, mislila sam da će izrugivački povikati: „Ljermontov! Ljermontov!“, svaki put kad je profesorka muzičkog izvodila pred tablu za vežbe solfeđa, činilo mi se da je stihove pevala izmenjeno. LJer umesto la, mon umesto mi, tov umesto do.
„Znači, ćerku si nazvala Frensi“. – zastenjala sam nesveno od navale sećanja. – „Ipak nisi zaboravila tu knjigu…“
„Zapravo je jesam zaboravila“ – rekla je Katerina. – „Ali moj muž je Škotlanđanin ruskog porekla, možeš da zamisliš? Čim smo se upoznali, setila sam se priče o muškom pseudonimu Beti Smit, onom ruskom. Svet je tako mali, ma šta da kažu. Zato sam odabrala ime Frensi. Podseća me na školu, na tebe, na našu porodičnu biblioteku. Bože, ono ogromno ilustrovano izdanje tvoga oca!“
Opet mi je stegla mišicu, istinski dirnuta. S mukom sam se osmehnula i pokušala da je pogledam u oči.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica