Dragi Bugarčić (Vršac, 1948). Prve dve pesme – Novembar i Bez naslova objavio je u listu „Pančevac“, prvu priču Vašarište u novosadskom listu „Index“. Zbirke pripovedaka – Semenkare, Grob Džonija Vajsmilera, Vršac ? – 33 priče, prvi od 14 romana – “Sparina” objavio je 1970, “Obdukcija” 2016. Dokumentarnu knjigu Krst na vršačkom Šinteraju objavljuje sa Nadeždom Radović 2014. Vikend priča iz zbirke “Vršac ? – 33 priče” .
Nedeljko Gvozdenović, Predmet na plavoj polici, 1967-1978, ulje na platnu, Legat N.G. Gradu Beogradu u čuvanju u SANU
Za Želimira Đorđevića
Vršac je zajeban grad – pomislio je Đorđe Lazin i prekrstio noge. Nosio je farmerice i plavu lanenu košulju. Sedeo je na drvenoj stolici s visokim naslonom. Iako sâm u šestouglom sobičku, okružen uramljenim fotografijama porodice i prijatelja po zidovima pod niskom ulegnutom tavanicom bele kuće, od milja nazvanom mala kutija, u Ulici Kraljevića Marka u Radakovoj mali, u kućerku beličastog kreča na uličnoj i dvorišnoj fasadi, šaputao je, mrmljao. Zatim je progovorio glasno, razgovetno kao da ima sagovornika: – I nije čudno što neki učenici četvrtog razreda u Gimnaziji ovog uvrnutog lepog grada nisu u njoj maturirali. Kao da mu se stara škola, debelih zidova punih mraka nalik zatvorskim ili kasarnskim, usekla u glavu. Lobanju. – Čuo je jasno, ne samo unutrašnji glas što ga je uvek u snu pratio, nego i odjek ovoga što dopire sa jedne strane stvarnosti, kao iz daleka.
– I nije čudno što loši đaci nisu jedini koji razočarani, mladi i gnevni, odlaze iz Vršačke gimnazije u druge, da bi završili srednju školu. Morao sam u Kovin – poveravao se svom izvitoperenom odrazu u ogledalu, kao na slici El Greka, prema kojem se nagnuo i čelom dodirnuo posrebreno glatko staklo. – Nikada nisam bio u Toledu. – Rekao je španskom slikaru. Dunuo je da bi zamaglio svoje izduženo bledoplavičasto lice, krupnih plavih očiju. Pričinilo mu se da lice otiče, da mu se urušava lik. – Ne odlaze samo maturanti iz V.-a mučnog, močvarnog, okruženog baruštinama u kojima se davi bilje. Blatnjavog, ogromnog trbuha, alavih usta. Ala-varoš, zavučena u ritove i kanale zarasle u oštar korov i naježenu travuljinu. Od biljaka najbolje uspevaju kopriva i maslačak, od podnožja Brega do pasjeg groblja Šinteraj, duž puteva i kanala, jaruga obraslih kukutom, pokraj mutne otromboljene rečice Mesić pune teške vode i trbušina od otpadaka i trulog lišća, napunjene smrdljivim, bolesnim đubretom. Mesić je postao đubrište, smetlište. Rodotvorci se i time naslađuju. Potok im liči na kriva usta. Vš, Vš.
Zver, zver, mislio je. Zverina.
Gladna kao da je nezasito ljudsko biće.
Pohlepna i kada ne oseća glad. Povraćala bi samo da bi ponovo jela, ždrala. Trbušina bi svarila i kamenje. Podseća na trbuhozborca.
Poželeo je sagovornika, da nekome nešto kaže. Makar da mu neko rečenice čita sa usana. Da ne razgovara sam sa sobom.
Voleo bih stvarno, ne sanjam da mi je to želja, da budem turistički vodič, zaista. Pridošlice i druge turiste vodio bih kroz grad, upoznavao ih sa svakim uglom na kojem smo stajali, ili visili, svako veče moji prijatelji i ja, i s mestima gde smo se rastajali, zaputili se u svoje ulice što su premrežile Vršac, i proširile ga u paravaroš. Izmislili smo neke istine u koje i lakoverni teško poveruju, dok ih muka, lična ili porodična, na to ne prisili. Svaki gradski ćošak ima sopstvenu priču, jedinstvenu, i dugu. Vršac je zeznuto naselje vekovima staro. Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog stoleća postao je močvarna palančica. Čini mi se da godinama gacam po mulju rečice Mesić što je gradić podelio u dve nejednake polovine. Ne zna se koja je manja a koja prava jer je jedna lažna, imitacija grada odakle su pre više decenija nestali mnogi ljudi, kao kada oseka ujutro povuče morsku ili jezersku vodu, ko zna koje nacionalnosti ako su je imali, i ko zna koje vere ako su bili pobožni, ili religozni kako se izražavaju ljudi novgovora. Stare, čvrste reči, zamenjuju pamučnim, ti frajeri pamučnih obraza i širokih četvrtastih vilica sa uljanih slika i ugljenih crteža Milana Blanuše, zalutalog u V. Ti zajebanti su očistili deo W. od njegovih stanovnika, meštana Vršca, mirnih žitelja. Bivših Vrščana nekuda odseljenih, na nebo ili u druge krajeve Zemlje, u čijim je naprslim srcima V. ostao prvi zavičaj mada su se na drugi navikli, pa i imena promenili. I njima bih pokazao moj voljeni grad, Paravršac. Onaj, na koji se pokazuje palcem.
Nedeljko Gvozdenović, Atelje sa žutom podlogom 1973-1976, ulje na platnu, Legat N.G. Gradu Beogradu u čuvanju u SANU
Počinju da me sustižu sećanja, melanholične uspomene kao da starim i gubim snagu. Godine mi se talože svuda, pa i u očima. Vidim ih kada se pogledam u ogledalo a ne mogu da zađem sa njegove druge strane. Mogu da ga podignem, prinesem licu i zavirim iza njega. Vidim samo zid od kojeg sam ga odvojio. Nema drugog ogledala, jasno sagledavam. Ovo u koje sam zagledan ima svoje mucave reči koje uporno ponavlja i pokazuje ih ispisane, poput ogledala u ogledalu.
Prvo moje sećanje vezano za Vršac jeste kada sam, trogodišnjak, iz Ulice Stefana Nemanje video Kulu na jednom od visova Vršačkih planina. Kula je bila nazubljena, a danas, kada su prisećanja blizu snoviđenja, ona ima kapu ili šešir, nejasno mi je ko se tvrđavi podsmehnuo. To mi vraća uspomenu na popodne na zagrebačkom aerodromu, kada sam kao tranzitni putnik, doletevši iz Frankfurta na putu za Beograd, između dva leta čuo zemaljsku stjuardesu kako iza šanka kafea nekom telefonira (mislim da je radila u fri-šopu) i nevidljivom sagovorniku tihim poverljivim tonom govori „stigao je šetajući gospodin sa šeširićem“ misleći na viski „džoni voker“, ili je u telefon polušapatom rekla „šarmantni šetač sa šeširom“. Kula mi sada liči na bocu viskija, ni slučajno na telefon ne podseća taj njen krovinjak što ju je zaseo i kinji je. Ku. hoće da krene nekuda, bilo kuda sa svojom kažom. Legende su o njoj ispisali i iskovali putopisci. I njih bih vratio u Vršac u ovo vreme, ne samo moje, da im pokažem mesta gde se seku prave, kose i zavojite ulice. Sokaci iskoračili iz geometrije. I po njima niču čuvarkuće, bar mislim jer sam neuk u botanici mada bi se moglo reći da sam biljojed, drugim rečima vegetarijanac.
Namernicima bih hteo da pokažem najstariju kuću u jezgru grada, ali ona je odavno ili nedavno srušena, i o njoj se ne priča. Postoji samo zapis, nedostupan, u Muzeju. A dokument ne može da se oglasi, da govori, da kaže. To zdanje nije ni postojalo.
Đorđe Lazin, sa osmehom Nikolasa Kejdža iz filma Divlji u srcu koji je deset puta odgledao, u kinu, na televiziji i u kućnom bioskopu, opet je rekao glasno, odrecitovao:
Oni više nisu među nama
Mi još nismo među njima!
Gde sam to pročitao, od koga sam to čuo? Živimo zato da se vidimo. Svakog dana…
Svakog dana čujem „Dobro je dok se vidimo.“ A možemo da se gledamo i preko fotografija, putem filmova, video-zapisa, ali samo sa jedne strane, kao što Vršac ima samo jednu polovinu. Drugu je zaturio, zakopao u nađubrenu zemlju u pustoj nadi, ludoj, da će iz njene utrobe da nikne nova varoš. Nikada stara lepa varoš neće ponovo da se rodi ma koliko pesama, priča, romana, drama, zapisa, putopisa o njoj bilo napisano, i objavljeno. Za čitaoce koji nikada nisu bili u W. i turiste. Nijedan bedeker neće iskovati moj prvi zavičaj. Ni najveći pesnici.
Vidim kameno lice kako dočekuje posetioce i uči ih istoriji opštine koja se smanjuje – smanjivaće se dok ne postane mrlja, fleka – i kameno lice tvrdi da je V. pre Rima osnovan. Malo sutra, kažem. Stari Rimljani su prošli ovim drumovima i pre Hrista, ali nema dokaza kao ni za priču o gradu s pola lica. Ogledalo je čudno, zamućeno, u njega prodire mutna svetlost, i polovnu lišca baca u senku, gura u ništa. Lepo ništa, lepo se kaže. Turisti vole nesvakidašnja objašnjenja i mitove kojih je prošlost puna i sa promenljivom srećom ih prenosi u buduću sadašnjost. Zaglibiću u filozofiju kao u mesićki mulj, potočije živo blato, živi pesak. Odričem se svih pesama, svojih i tuđih pročitanih, za ulogu vodiča po iskošenim sokacima rodne varoši i pogled na Kulu iz ulice u kojoj sam rođen. Stefana Nemanje ili Crnog Jovana, pitanje je sad.
Vršac je izgrađen u koncentričnim krugovima, za onoga koji ume da vidi, a ne samo pilji i zeva i čeka od drugog da čuje u šta gleda. U Vršcu od bilja najbolje uspevaju kopriva, kukuta, maslačak, čuvarkuća i drvo kesten, pitomi i divlji. Govorim bedekeristima. Po svim delima blago obolele varoši. Po ulicama, ne samo pločnicima, nego i travnjacima, posuti su opušci, plastične kese, omoti od sladoleda, kutijice od keksa, male kutije od cigareta, hartije koje su razbacali pikavci-varošani. Bar da namernik nađe neki papir na kojem je zapisana kakva misao, savet, sećanje samo, zagonetni pesmuljak što spašava civilizaciju. Da nešto pročita. Svi papiri su nemušti i na njima ništa ne piše. Nema nijedne adrese, ni traga do štetočina. Na polumasnim hartijama i papirnim kesama nazire se šta su primitivni prolaznici jeli, ždrali; burek, picu ili tako nešto, što klopa novo ljudsko biće.
Voleo bih da okupim prijatelje, drugare iz mladosti, Želju, Lajbu, Cakija, Miku, Kolju, Adika, Rileta, Momu, Peru Karu, Labuda, Gradimira, Tonija, Gavru, Mileta, Festija, Mačka, da mi se povere koji bi zavičaj izabrali za drugi, posle vršačkog, i u kojem bi gradu voleli da žive. I umru. Da priznaju. Želja je u Cirihu, Lajba u Beču, Caki u Beogradu, Toni u Nemačkoj, Kolja i Adik u Americi. Pišu pisma i dopisnice, razmenjujemo elektronsku poštu, kao da smo zajedno u Vršcu lepoj varoši u kojoj je Jovan Sterija Popović dvaput sahranjen, a mnogi pokopani pokojnici nijednom.
Vršac je…
Priča Đorđa Lazina koji želi da se okruži prijateljima. U jednoj knjizi.
On je star (zvezda) i pije mlako pivo.
Kada je otputovao, verovao je, čak bio čvrsto ubeđen da je u Vršcu iza sebe ostavio svoju senku, ili, još verovatnije, i bolje, dvojnika da umesto njega bude učenik stare građanske gimnazije zatvorene u jednospratnoj zgradi bivše vojne kasarne kazamatu nalik, i redovno pohađa časove. Da piše pesme i crtice, priče u jednoj rečenici. Znao je.
Vršac? – 33 priče, Čigoja, 2017, Beograd
http://www.chigoja.co.rs/onama
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica