Sedamdeset godina je od smrti jednog od naših najvećih pesnika Rastka Petrovića (1898 – 1949). „Svestrana stvaralačka ličnost kakav je bio Rastko Petrović ostala je i do danas uskraćena za obuhvatniju revalorizaciju svog dela, a mnoge činjenice vezane za umetničke forme u kojima je ostavio traga, nisu u dovoljnoj meri istaknute u javnosti“, piše Siniša Kovačević.
Da li je moguće drugačije nego putem vizuelne prezentacije ili jedne znalački urađene studije izložiti sve ono čime se ovaj nesvakidašnji stvaralac bavio, počev od poezije, proze, eseja, putopisa, likovne kritike, diplomatskih i etnografskih zabeleški potkrepljenih crtežima, ali i filmskim i fotografskim zapisima. Svestrana stvaralačka ličnost kakav je bio Rastko Petrović ostala je i do danas uskraćena za obuhvatniju revalorizaciju svog dela, a mnoge činjenice vezane za umetničke forme u kojima je ostavio traga, nisu u dovoljnoj meri istaknute u javnosti.
Rastko Petrović je rođen 1898. godine u nekadašnjoj Ratarskoj ulici (danas 27. marta), koja je pod tim imenom postala prepoznatljivi književni i kulturni toponim Beograda. Čest opis doma Petrovićevih kao “neke vrste intelektualnog salona“ potvrđivala je činjenica da su se u njihovoj kući okupljali vodeći umetnici i političari koji su kao svoj ideološki stav zagovarali integralno jugoslovenstvo. I sama slikarka Nadežda Petrović, Rastkova sestra, takođe je bila velika aktivistkinja ideje jugoslovenstva koja je uspešno povezivala umetnike na prostoru „od Slovenije do Bugarske„. Gimnaziju je završio u Nici, a potom je do 1922. studirao prava u Parizu. Iste godine se u velikom talasu naših mladih, vrhunski školovanih ljudi, vratio u Beograd. Početkom dvadesetih godina 20. veka, već posle prvih tekstova u periodici („Zenit“, „Savremenik„) i prvih knjiga proze i poezije, Petrović se našao u središtu pravog prevrata koji je donela književna avangarda u oštrom, polemičkom uzajamnom poricanju s predstavnicima predratne moderne.
Naime, poznato je da je Rastko uporedo sa pravima proučavao istoriju umetnosti i psihoanalizu. U to vreme on je u Parizu upoznao nosioce novih strujanja u francuskoj savremenoj književnosti – Andre Bretona, Pola Elijara, Žana Koktoa, Andre Žida. Osim toga, navode se i njegovi kontakti sa drugim umetnicima – Sutinom, Pikasom, Maksom Ernstom, Le Korbizjeom. Poznanstva i razgovori koje vodi pre svega sa piscima i slikarima, svedoče o njegovim interesovanjima i bez sumnje utiču na formiranje intelektualne i književne ličnosti Rastka Petrovića.
Za vreme boravka u francuskoj prestonici on se družio i sa mladim srpskim umetnicima koji su tada započinjali svoju stvaralačku delatnost, poput Save Šumanovića, Sretena Stojanovića, Mila Milunovića. Po povratku u Jugoslaviju, Rastko obilazi manastire Srbije, Makedonije i Crne Gore, kada ima prilike da se uveri u najveće vrednosti naše srednjovekovne baštine i uporedi je sa velikim primerima iz svetske istorije umetnosti.
Izabrane pesme Rastka Petrovića „Veliki drug“, Arhipelag, 2018
Sa nepunih 25 godina i reputacijom književnika koji je hvaljen i osporavan, pravnik Rastko Petrović je svoje prvo zaposlenje potražio u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine SHS. Po dolasku u Rim (1926), odmah je upućen na rad u konzulat koji je bio smešten u prostorijama poslanstva pri Kvirinalu, u Palati Borgeze. Petrović je obavljao poslove u generalnom konzulatu do početka maja 1928, kada je privremeno premešten na rad u poslanstvo na čijem čelu se nalazio iskusni i cenjeni diplomata i pesnik Milan Rakić.
Po sopstvenoj želji, a uz saglasnost Rakića, Petrović je početkom decembra 1928. otišao na putovanje po Africi, koje je trajalo više od dva meseca. Tamo je slikao egzotične predele i sakupljao i beležio viđeno i doživljeno. Svoje utiske ovekovečio je u knjizi putopisa „Afrika„, koja je bila njegova kopča sa intelektualnim Parizom dvadesetih godina prošlog veka (pronalazio je veze crnačkih maski i plastike, sa formama u kubizmu i tadašnjoj avangardi). Krajem septembra 1935. vršen je novi razmeštaj diplomatskog osoblja. Tako je Rastko, ukazom kraljevskih namesnika od 30. septembra 1935. premešten za vicekonzula u Čikago.
Sam Petrović se pored posla u misiji veoma zanimao za starosedeoce američkog kontinenta – Indijance i stare narode Meksika. Pored svakodnevnih obaveza u poslanstvu, radio je na romanu „Dan šesti„, ali je i održavao veze sa poznatim ličnostima iz javnog života u Vašingtonu i Čikagu, pre svih sa Đuzepeom Antoniom Borgezeom, koji je bio oženjen ćerkom Tomasa Mana, ali i sa Sen-Džonom Persom, koji je u izgnastvu radio u Kongresnoj biblioteci.
Novi period obeležilo je osamdeset kritika koje je Rastko Petrović od 1931. do 1935. godine objavio u „Politici„, pod inicijalima N. J. („Nisam ja“). Iako se i dalje zanimao za vodeće ličnosti srpske međuratne umetnosti, on u ovoj fazi izražava svest o vlastitoj promeni u kritičkom prosuđivanju koja je došla sa zrelim godinama i velikim iskustvom stvarnog znalca savremene likovne umetnosti. Naredni period čini nekoliko dužih eseja i studija nastalih 1945-1947. u Americi, koje je Rastko napisao za „Gazette des Beaux-arts“ u kojima se bavi umetnošću Karavađa i Mikelanđela.
Svi njegovi planovi i želje, od kojih je jedna bila povratak u domovinu, prekinuti su 1949. kada je preminuo u Vašingtonu u 51. godini. Za razliku od jugoslovenske štampe koja o tome nije objavila ni vest, pariski „Mond“ je pisao „da će se smrt jugoslovenskog pesnika i romansijera duboko osetiti u svetu književnosti„. Rastko je bio sahranjen na vašingtonskom groblju „Stenoviti potok„, da bi na inicijativu Aleksandra Deroka 1986. njegovi zemni ostaci bili preneti na Novo groblje u Beogradu, gde je 18. juna sahranjen u porodičnoj grobnici.
Književni i publicistički rad Rastka Petrovića sve više pobuđuje pažnju naše stručne javnosti. U posleratnom periodu o njegovom delu pisali su Radomir Konstantinović, Zoran Mišić, Branko Aleksić, Gojko Tešić, a kao likovnog kritičara više su ga proučavali Lazar Trifunović, Vladimir Rozić, Ješa Denegri, Jasna Jovanov, Dejan Sretenović. Godine 1995, u izdanju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu dat je sveobuhvatan uvid u delatnost likovnog kritičara i esejiste Rastka Petrovića, koji je priredila muzejska savetnica Radmila Matić-Panić.
Oprema teksta korzoportal