Frazu Stitch`n bitch nije jednostavno prevesti na srpski jezik, a da ne zvuči grubo, čak pežorativno. Doslovno bi značila – Kučke koje štrikaju. Ali u ovom kontekstu reč bitch znači ogovarati i tada fraza znači Ubodi i ogovaraj, što jeste u dobroj meri pogrdno za žene, jer glagol ubosti, misli se na ubod igle za štrikanje, vezenje, heklanje, ima dvostruko značenje u našem jeziku i znači i ubosti jezikom. U ovom eseju treba imati u vidu i veliku sklonost engleskog jezika ka rimi, pa deo razloga za ovu zvučnu kovanicu leži u tome, ali je u velikom delu i odlika ženske samoironije.
U vreme kada su nam bake štrikale vunene džempere, kape s gombama i rukavice s jednim prstom (za palac), tamo nekih ‘60-ih, svet je bio drugačije mesto: Jugoslavija se tek otresala posleratne bede, a kupovne stvari, nasuprot ovima iz domaće radinosti, sijale su posebnim sjajem. Ništa nismo mogli slutiti o potrošačkom društvu i hiperkonzumerizmu. Gledali smo kako da se ratosiljamo štrikanih delova garderobe koji su u našim očima bile toliko seljačke i démodé, koliko su nam farmerke iz Trsta bile nedostižne, s mirisom Velikog Grada, tako dalekog. Svet je bio zahvaćen modom i novovremenskim šikom, vuna i igle su podsećale na siromaštvo i ruralni pedigre!
Trebalo je da prođe četrdeset godina da se stvari radikalno izmene i da klupko počne da se premotava u suprotnom pravcu. Preokret se dogodio, naravno, tamo gde je cela stvar i počela. Četrdesetih godina 20. veka u Americi, za vreme ratnih godina, žene su se okupljale da bi štrikale i pružale podršku, kako jedna drugoj, tako i vojnicima na ratištu i – pričale. Zvali su ih Stitch`n bitch. Mnogo godina kasnije, termin je ponovo ušao u upotrebu kada se 1999. Debi Stoler, Njujorčanka s Menhetna, urednica feminističkog časopisa Bust, latila se igala i – počela da štrika. Ali ne u osami doma (i u odsustvu muža), nego na javnim mestima. Ova, za većinu posmatrača čudna aktivnost ravna uličnom performansu, zahvaljujući aktivizmu Stolerove prerasla je u redovne sesije u kafeu njujorškog Ist Vilidža, sredom uveče. Bila je to prva nova Stitch`n Bitch grupa.
Zahvaljujući internetu i medijima, u tom trenutku ova bizarna aktivnost, postaje trend. Ljudi su je pratili iz različitih razloga, a najčešće je to bila jednostavna i prirodna potreba čoveka da nešto sačini sopstvenim rukama. Grupe prerastaju u pravi pokret: Stitch`n bitch počinje da se širi po svetu (1460 gradova, 289 zemalja). Karakteristika ovog pokreta je lokalno i globalno povezivanje, uslov za legitimaciju je štrikanje na javnim mestima. Tako, paradoksalno, cyber prostor generiše staromodnu i već pomalo zaboravljenu veštinu. U ovom vremenu nova generacija feministkinja počinje da radi na reafirmisanju tradicionalnih ženskih veština. Neke od analitičarki u ovoj aktivnosti vide izraz otpora globalnim političkim, društvenim i tehnološkim promenama u zapadnim društvima. Smatra se da se na ovaj način može uticati na tabuiziranu predstavu o tradicionalnoj ulozi žene i tipično ženske za po kući aktivnosti.
Javnost dodaje novu dimenziju štrikanju: osim korisne, relaksirajuće i zbližujuće dimenzije, postaje oblik manifestovanja društvene svesti: potrebe današnjeg čoveka za individualizacijom, pružanju otpora neumerenom konzumiranju roba, potrošačkoj zavisnosti, produkovanju otpada kao posledici hiperproizvodnje, teroru vrtoglavih modnih promena i nametnutih standarda lepog. Okupljanje žena u projektima za pletenje poprima i konkretne anagžmane – protiv rata, zagađenja životne sredine, istrebljivanja delfina… i obavezno imaju svrhu društveno političkog komentara.
Stitch`n bitch pokret je otvorio vrata i drugim sestrinskim oblicima štrikaćeg aktivizma, pa je na tom talasu nastao Revolucionarni štrikaći krug, Štrikaća gerila, čiji članovi na sesijama u bankama, šoping molovima i poslovnim zgradama, zahtevaju da se proizvodnja osnovnih dobara vrati pojedincima, umesto što se nalazi u rukama multinacionalnih korporacija.
Poseban tip aktivizma čini Yarn bombing (bombardovanje predivom) koje se smatra podvrstom Street arta, odnosno grafita i ima svrh utopljavanja sterilnih i ružnih gradskih prostora.Ustanovljen je čak Međunarodni dan štrikanja koji se obeležava širom sveta javnim pletenjem, ove godine taj Dan je 13.jun.
Možemo li sada sve one kape, šalove, sokne i džempere da pogledamo drugačijim očima? Može li novi smisao udahnuti lepotu nekada prezrenim, od ostataka vune ispletenim delovima odeće, ali i onim boljim, brojnim mustrama, maštom oplemenjenim proizvodima nečijih ruku? Može li nas to navesti da makar pokušamo da prevrednujemo ono što je potrošački sindrom obezvredio? Za početak, da rukom dotaknemo meko predivo. Prija, osetićete!
Romana Knežević
https://www.facebook.com/malistrikeraj