U okviru programa obnove našeg kulturnog nasleđa u 2022. godini, u Sremskim Karlovcima počela je obnova Kuće Sabova sagrađene 1790. koja je jedinstven primer arhitekture rokokoa na tlu Vojvodine. Piše: Svetlana Bakić. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Jedan od najstarijih objekata u Sremskim Karlovcima, Kuća Sabova, konačno je stigla na red u republičkim i pokrajinskim fondovima za obnovu kulturnih dobara u oblasti graditeljskog nasleđa, što su konzervatori jedva dočekali kao još jedan od izazova. Ove godine počela je obnova. Vlasnik čijim sredstvima je sagrađena 1790. godine bio je Dimitrije Anastasijević Sabov, veliki dobrotvor čijim je novcem 1791. godine izgrađena prva srpska gimnazija iznad Save i Dunava, tada je to bila teritorija Habsburške monarhije.
Kuća Sabova jedinstven je primer arhitekture rokokoa na prostorima Vojvodine, sačuvanog u potpunosti u autentičnom izgledu koji je kuća imala kada je sagrađena krajem 18. veka. Fasada jednospratne, raskošne zgrade odlikuje se „izrazitim nemirom u dekorativnim elementima“ potkrovnog venca, frontona iznad prozora, šiljatih i lučnih, timpanona sa stilizovanim školjkama, izrazito razigranih rešetki od kovanog gvožđa na prozorima od kojih je jedan obavezni „kibic fenster“, ornamentima od metala i rokoko kvakama i šarkama na metalnim krilima dvoja vrata u prizemlju. Krive linije koje preovlađuju u razigranoj dekoraciji korespondiraju sa oblicima plastike koja se javlja na crkvama tog perioda.
Foto: Svetlana Bakić
Kuća Sabova starija je od zgrada Karlovačke gimnazije, Patrijaršije, Palate narodnih fondova… Svake godine sve više oronula, dočekala je 2022. bolje dane – obnovu. Pod njenim krovom boravile su mnoge značajne ličnosti. Njegova udovica, potom udovica grofa Brankovića „prima na stan Alekseja Radičevića, potonjeg Branka, i njegovog dve godine mlađeg brata Stevana. Sledeće dve godine šalje braću Radičeviće kod svojih u Temišvar, gde je već zaposlila njihovog oca Teodora…” (Rade Bogdanović, „Politika“, 8. jul 2022)
Suburbium, Petrovadin, 2015.
„Udoban je ovo gradić. Lepe su ovde porodične kuće, svaka različita, a opet sve nekako na isti način okrenute središtu grada, odakle prema nebu streme crkveni tornjevi, vrhovi topola, i izduženih ćubastih borova. Trg je zatvoren dostojanstvenim starim zgradama, magistrata (tako i danas zovu zgradu gradske opštine), vladičanskog dvora, fondova i starog hotela. Tu je i divotno zdanje gimnazije…“ (Vida Ognjenović, „Otrovno mleko maslačka“).