Većini čitalaca Bernhard Šlink poznat je po romanu „Čitač“, potom uspešno filmovan pod istim nazivom. Ovaj savremeni nemački pisac jedan je od najčitanijih u svetu. U romanu „Unuka“ (Plato, Beograd, 2022) upustio se u ljubavnu priču koja se odigrava u vreme postojanja Berlinskog zida, a potom u splet događaja kada je zid srušen, kada posle smrti supruge počinje da traga za njenom kćerkom. Prevod: Spomenka Krajčević. Ilustracija: Marija Stanojlović, figurina, keramika. Korzoportal
Novo delo Bernharda Šlinka „Unuka“ je roman balada. Pisac se bavi ljubavnom pričom između studenta iz Zapadne Nemačke i studentkinje iz Istočne Nemačke. Početna potka povod je za dubinsku/suptilnu analizu ličnosti koje spajaju nepredviđeni susreti i događaji, a ljubav između dve osobe koje su odrastale u različitim sistemima – Kaspara i Birgit je ta potka. Ona je s lažnim dokumentima prebegla kod Kaspara u Berlin, venčali su se „stanovao je sa ženom na prvom spratu višespratnice u jugend stilu, u stanu koji je pre više decenija kupio za male pare, ali koji je u međuvremenu postao skup i postao sigurnost njihovih starih dana“. Imali su knjižaru. Potom je srušen Berlinski zid.
Godine teku. Birgit je alkoholičarka koju Kaspar pronalazi utopljenu u kadi, jedne večeri po povratku iz knjižare. I počinje „šlinkovski“ zaplet – otkrivaju se tajne koje izviru iz Birgitinih rukopisa pohranjenih u računaru. Kaspar saznaje da je imala ćerku Senju koju je ostavila po rođenju i otišla u Zapadni Berlin. Kaspar počinje da traga za unukom Zigrun koju pronalazi u narodnjačkom naselju u kome žive ekstremni desničari vezani za nemačko tlo, ruralni duh koji neguje netoleranciju, rasizam i antisemitizam.
Bernhard Šlink ne štedi svog junaka Kaspara koji sklon književnosti, muzici, mirnom građanskom životu knjižara intelektualca u Berlinu, stavljajući ga u milje desničarske, ruralne Nemačke. Kaspar se čeliči, ne odustaje da „preobrati“ unuku koja je vidno sklona ekstremnim stavovima, iako nailazi na oštro protivljenje njenog očuha, samo za nijansu manje majke, Birgitine kćerke Senje. Dozvoljavaju da unuka provodi izvesno vreme kod Kaspara u Berlinu. On joj otkriva nove svetove – knjige („Dnevnik Ane Frank“, jedna je od mnogih), vodi je na koncerte, pohađa časove klavira. Razgovaraju. ON je (truli) zapad, UNUKA je (narodnjački) istok . Dijalozi su naelektrisani. Kaže Kaspar „U smrti su svi isti. I dobro je da ne pamtimo samo ono što smo mi propatili već i ono što su drugi zbog nas pretrpeli“. Zigrun odgovara: „Uvek ti drugi“.
Kod Šlinka nema srećnog završetka, ali uvek postoje odškrinuta vrata nadi. „Svenja je otvorila tašnu i iz novčanika izvadila jednu fotografiju. Zigrun je bila upravo u onom dobu kad ju je Kaspar prvi put video. Stajala je, nasmejana, na nekoj steni, u svečanoj dirndl haljini, njena kosa i haljina lepršali su na vetru. ‘Možeš da je zadržiš’. Ustala je. ‘Pa onda, odoh ja“.