Beogradska Geopoetika, u Ediciji “Notni spisi” objavila je (2018) autobiografsku knjigu “Voz M” Peti Smit (preveo Muharem Bazdulj), kultne pankerke, široj javnosti manje poznatoj po osnovnoj vokaciji poetese i spisateljice. U novosadskom Američkom kutku (7. februar 2019) održana je promocija knjige o kojoj su govorili muzički novinar Vitomir Simurdić, univerzitetski profesor Zoran Paunović i pisac Slobodan Tišma. korzoportal na licu mesta.
Simirdić, Paunović, Tišma
Vladislav Bajac, glavni urednik, povodom izdanja : “Voz M” je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi „gubitaka“ Peti Smit: voljenog supruga (Freda „Sonika“ Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, „njenog“ kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija“.
SlobodanTišma: Peti Smit je bila u Novom Sadu na EXIT-u pre nekoliko godina u šest popodne i u publici je bila tek nekolicina od oko 200 osoba! Bio sam jedan od njih. Za mene je to bio jedan od najlepših koncerata koje sam slušao na EXIT-u svih ovih godina. Njena knjiga “Voz M” pokreće fundamentalno pitanje svetske književnosti kao prostora najvrednijih ostvarenja, onoga što privlači pažnju i ima velike tiraže, za razliku od tiraža naših pisaca. Peti Smit je u ovoj knjizi predstavila svoj književni Panteon. Ona je proputovala ceo svet i to iskustvo je značajno za njeno pisanje. Na početku knjige piše – “Nije baš lako pisati ni o čemu”. Baš to jeste velika tema, jer svaki početak pisanja jeste nemanje teme.
Zoran Paunović: Dok se divimo velikim delima svetske umetnosti pesmama i romanima, često zaboravljamo koliko su nesrećni bili oni koji su ih stvorili, jer je to što su uspeli da stvore daleko od onoga što su zamišljali. Peti Smit pisala je poeziju, a kada je pišete osećate potrebu i da je izgovorite naglas da biste čuli kako zvuči, a ponekad i da zaurlate ono što ste napisali. Ona je počela da peva 70-ih godina prošlog veka, u jednom trenutku, vulkanskom energijom zapevala je svoje stihove. Tada je i snimila verovatno jedan od najuticajnijih albuma u istoriji rok muzike “Horses”. Pokazala je da biti muzičar, umetnik koji se ispoljava na bilo kom polju delanja, ne znači da treba da znate note, da pevate, ne morate bilo šta poznavati od onoga što su tajne zanata bilo da je reč o muzici, literaturi ili nečemu trećem, već je dovoljno da osećate i da to želite da iskažete. Peti Smit je i muzičarka, i pesnikinja, i fotografkinja, jednostavno, ona je biće koje živi umetnost i koje sve što dotakne pretvara u umetnosti, pa tako i pisanje.
Vitomir Simurdić: Autobiografska knjiga Peti Smit je kombinacija sna i jave, to je frangmentirana autobiografija koju je napisala. Ona ostaje neprikosnovena kuma panka, poznatija je kao rokenrol izvođač nego kao literata, i pored nesumnjivih vrednosti svojih knjiga nagrađivanih i prevođenih. Zanimljiva je njena životna priča kako se od žestoke, buntovne pankerke postaje autorka knjiga tihe, nežne, melanholične empatije. Za nju pisanje nije sredstvo, nije ni unutrašnja potreba, već je to pitanje opstanka. U nekom od mnogobrojnih intervjua, na pitanje – muzika ili literature, rokenrol ili knjige, kratko je odgovorila da ne može da zamisli život bez pisanja. Muziku nije ni pomenula!