Dnevnik koji sam napisala za nedeljni broj „Danasa“ od 9 – 15. avgusta 2019.  Foto: Bojana Karavidić

 

 

 

 

 

 

 

 

9. avgust, petak – Festival uličnih svirača

Otkazala sam porodični ručak u Beogradu, jer očekujem važne mejlovi učesnika Međunarodne konferencije “Tvrđave budućnosti”. Pozvani su stručnjaci iz Italije, Ukrajine, Rumunije, Češke, Poljske, Hrvatske i Srbije. Od kada se Festival uličnih svirača iz Novog Sada preselio u Gradić – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, proširili su muzički deo pratećim stručnim skupovima i pozvao me je Bora Beljanski da ih osmislim/organizujem. Prihvatila sam oberučke, jer Boru poznajem kao jednog od onih Novosađana koji gradu dodaju vedre boje, pre svega muzičke, a to je Festival uličnih svirača koji postoji 19 godina. Dan mi baš nije uspešan, nastupila je zbrka sa avionskim kartama, draga Ivana Kalaba pokušava da “ispegla” moje organizatorske greške – drhtimo obe, ona sa svojih recimo tridesetak, ja svojih 65 godina. I tako sam bežeći od problema, svim srcem prihvatila poziv Klare Kranjc na podnevno piće povodom šestog rođendana njene ćerke. U bašti “Bezeca” pod platanima su moji takoreći svakodnevi sagovornici, novinari javnog servisa Radio televizije Vojvodine sa kojima decenijama delim dobre i  loše vesti – Tanja Novčić Matijević i Slobodan Šorak. Opravdano je odsutna Sanja Rajić. Mi se razumemo i kada ne mislimo isto! Na primer – da li izbore treba bojkovati ili ne.

10. avgust, subota – Krov

Probudila nas je buka kao da ogromni čekić udara u ogromni metal, kao da se ulicom kotrljaju metalni predmeti, sve je odzvanjalo. Već dve godine traje obnova Podgrađa Petrovaradinske tvrđave kojom rukovode stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, pa smo navikli na buku, ali ova je bila pod prozorima naše kuće. Izvirila sam  – Jes! Majstori postavljaju skele ispred kuće, spremaju se za obnovu krova čije grede datiraju iz hijaduosamstoineke (piše na tavanu). Krov ne prokišnjava, ali je vidno ugnut i pitanje je godine kada će “izdahnuti”. Postavila sam fotku novonastale skele na moj FB profil. Stižu lajkovi.

11. avgust, nedelja – Žensko pravo glasa

Na današnji dan, 11. avgusta 1945. godine, žene u Jugoslaviji dobile su pravo glasa. Ovo pravo tek kasnije ostvareno je u Francuskoj, Belgiji, Italiji, Albaniji, Rumuniji, Grčkoj, Švajcarskoj… Vesti prestižu jedna drugu. Rezignirana sam čitajući da je Dunav na toku kroz Srbiju zagađen fekalijama – “U Srbiji ne postoje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, tako da je zagađenost fekalijama u Dunavu kritična do veoma ozbiljna, posebno u većim gradovima kao što su Novi Sad i Beograd”, rekao je Gernot Carfel sa Medicinskog univerziteta u Gracu. Gradeći novogradove “na vodi”, postavljajući fontane, popločavajući hiljade hektara gradskih površina, nosioci odluka zaboravljaju da je “nešto trulo u državi Danskoj”.

12. avgust, ponedeljak – Razrešenje na pomolu

Ko god da je bar jednom organizovao neki događaj, zna koliko je to zahtevan posao, ali istovremeno izazovan.  Dopisivanja, pregovaranja, usklađivanja, „borim“ se sa engleskim. Izgleda da je rešenje za dvoje gostiju iz Lavova na vidiku – prihvatili su da iz Ukrajine vozom „skoknu“ do Krakova (Poljska) i da odatle dolete na beogradski aerodrom, a onda ih mi preuzimamo i eto ih u Novom Sadu. Ujutru će zajedno sa ostalima, njih 18, doći u Gradić preko Varadinskog mosta (koji na moj užas do danas neki zovu „Duga“, prema ideji supruge predsednika Savezne republike Jugoslavije Slobodana Miloševića M.M. čije ime ne želim da pomenem). Predveče sentimentalan susret sa Rajkom Božićem koji je bio jedan od organizatora početnog EXIT festivala, sada živi na relaciji Harkov-Novi Sad. Seća se početaka EXIT-a, suznih očiju. Pratim ga, suzna. Danas je EXIT priča nečijih drugačijih stremljenja u kome je profit glavni glumac. O tempora, o mores. Uveče odosmo kod Marice i Lazara, naša draga “Sekicki porodica”, a tamo su iz “evropskog velikog sveta” na kratko doputovali njihova kćerka Mirjana i njen momak Hišam (rođen u Kairu) – ona je lingvistkinja, on inženjer. Oboje su naučnici, sreli su se i zaljubili u Nemačkoj na časovima argentinskog tanga. On uči srpski, ona se muči sa arapskim. Ozbiljni su i lepi. Gde god da putuju u torbi su im spremne cipele za tango. Pričamo na engleskom, on ubacuje u pravilnom padežu naše reči i blago se smeši. Svi smo blaženi jedući Maričinu voćnu tortu bez šećera koja je savršena.

13. avgust, utorak – Bergman

Ceo dan pripremni radovi za konferenciju. Uveče ručam i strovaljujem se pred omiljeni TV na daljinskom prevrćući kanale. Hektor se gnjezdi pored mene neverujući da je „mama“ kod kuće, ah mi kučkari, nepopravljivo zaljubljeni u lajave ljubimce. Ni mačkari nisu bolji. Moj muž je odgledao sve vesti – BBC, CNN, N1, Al Džazira, ne računam ono što “internetiše” (razumljivo kada je jedan od naših najuglednijih spoljnopolitičkih novinara, živa legenda kojoj svakodnevno zvocam da ne mrvi na pod dok jede ) i sada ja nastupam – Mezzo je prelazna faza da bih dočekala film na HBO ili nekom drugom filmskom kanalu. Večeras je na RTS 3 poslastica – dvočasovni dokumentarac „Godina u životu“ o najvećem modernom filmskom reditelju Ingmaru Bergmanu. Očima gutam inserte iz njegovih filmova (Persona, Sedmi pečat, Leto sa Monikom u kome se mag filma prvi u svetu usudio da prikaže u celini golo žensko telo, remek delo je, ipak, film Divlje jagode) i reči onih koji govore o njemu i njegovom filmskom i pozorišnom rediteljskom/scenarističkom delu. Ovaj genije, sin sveštenika, bio je radoholik, njegovi filmovi su njegove svojevrsne ispovesti, „Fani i Aleksander“ je priča o Bergmanovom detinjstvu. Dobio je četiri Oskara, izjavio je – „Moj život je užasan“… „Sadašnjost je sve što postoji“. Ženio se pet puta. Kad kažem Bergman prvo pomislim na Liv Ulman, a kada kažem Liv Ulman pomislim na Dragana Babića i njegovo „Kino oko“.

14. avgust, sreda – Hladni talas

Divan osećaj hladnoće oko podneva. Srbiju su zahvatila vazdušna strujanja koja su donela sivo nebo, vetar, kišu. Svi smo progledali, jadni i sprženi od nesnosne vrućine koja nas je pretvorila u znojava, jedvahodajuća bića. Obukla sam lagani džemper moje najbolje višedecenijske drugarice Ljilje koju je satrla bolest, pošast vremena u kome živimo i kojoj leka nema, uprkos povremenim objavama da je „pronađen lek protiv raka“. Večeras sam opeglala gomilu veša dok je hladnjikavi vazduh strujao kroz kuću. Spavamo kao topovi, tela su preumorna od toplote. Ni u Dunavu nema spasa, jer je kod Novog Sada postao rečica – kad plivaš, kolena ti udaraju u pesak i tako na polovini reke, na Štrandu, našem omiljenom rečnom kupalištu koje zvanično postoji od 1911.

Mirjana Sladić, Sanja Rajić, Festival uličnih svirača, 2018 (konferencija)

15. avgust, četvrtak – Plavi ptičić prepeličić

Na Brod Teatru (projekat Ratka Radivojevića koji godinama nije među nama, pitamo se hoće li se iko setiti da brod “krsti”njegovim imenom!) koji je letnja pozornica novosadskog Studentskog kulturnog centra večeras nastupa pop bend „Plavi ptičić prepeličić“ koji oživljava šezdesete godine 20. veka u rok muzici, a nastao je na početku naših ratnih devedesetih godina (1991) kada je Goran Polovina – Curi okupio muzičke istomišljenike. Ovo je jedan od programa obeležavanja 50 godina Vudstoka. Uz čaše vina i piva uživam sa Brankom Parlić i Manjom Holodkov koju sam prozvala „novosadska Eni Lebovic“. Koncertu na obali Dunava, preko puta Petrovaradinske tvrđave, u podne je prethodila konferencija za novinare povodom predstojećeg 19. Festivala uličnih svirača. Predstavljen je trodnevni program koji će se održati od 29. do 31. avgusta u baroknom Gradiću. U muzičkom galimatijasu tonova naći će se i naša konferencija „Tvrđave budućnosti”. Mojoj najbližoj saradnici sa kojom delim dobro i zlo Kaći Lazukić Ljubinković javljam da je pronađen parking za naša tri gosta koji dolaze autom. Ona odgovara – “Pa, nemam reči”. U Novi Sad stigao je novi broj NIN-a, kupljen je. Još nešto, jače od mene – ovom prilikom pozdravljam Dušana Radulovića, nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda koji je doprineo da moja novinarska karijera na relaciji Beograd – Novi Sad, doživi zvezdani trenutak – bila sam dopisnica Radio Beograda 1 iz Novog Sada. Lep vikend vam želim.

Bojana Karavidić, novinarka, urednica Korzo Portala za urbanu kulturu i baštinu iz Novog Sada

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *