Povodom održavanja 56. Venecijanskog bijenala korzoportal će u nekoliko nastavaka objavljivati delove iz knjige Fransin Proz „Pegi Gugenhajm – Sablazan savremene umetnosti“ u prevodu Konstantina Cicimelisa, Clio, Beograd 2016. Pegi Gugenhajm je u Veneciji osnovala jedan od svojih svetski poznatih muzeja. Odabrali smo delove koji se odnose na njen život u Veneciji. Govorila je – „Ja nisam kolekcionar umetničkih dela. Ja sam muzej“. Ovo je prvi od 15 odeljaka koliko sadrži knjiga. Nastavak sledi, uz originalne fotografije iz Muzeja Pegi Gugenhajm u Veneciji.
Ulaz u Kolekciju Gugenhajm Foto: korzoportal
Anđeo grada
Počinjem da razmišljam o Pegi Gugenhajm kao o poslednoj od junakinja Henrija Džejmsa koje su živele na obe strane Atlantika. Kao o Dejzi Miler, ali mnogo smelijoj. Gor Vidal.
Foto: Olivera Skoko (na fotografiji)
Zbirka Pegi Gugenhajm vidljiva je iz vode, sa privatnih brodova, kao i iz vaporeta, brodića koji prevozi putnike duž Velikog kanala na svom vijugavom putu kroz Veneciju. Muzej se nalazi u zdanju Palaco Venijer dei Leoni. Gradnja ove palate započeta je u osamnaestom veku (u Italiji, za svaku raskošniju urbanu zgradu rezidencijalnog tipa može se koristiti reč palaco (ital. palazzo). Posedovanje palaca ne podrazumeva nužno plemićko poreklo. Ista reč koristila se i za zgradu u kojoj je bilo smešteno sedište gradskih vlasti kao što je bila Palaco dela Sinjorija (ital. Palazzo della Signoria) u Firenci koja se danas naziva Palaco Vekjo (ital. Palazzo Vecchio).
Foto: Snežana Baralić Bošnjak (na fotografiji)
U Veneciji postoji na stotine palata i skoro sve su pripadale višim slojevima buržoazije. Prevod zamak ili palata na srpskom jeziku ne odgovara u potpunosti, već bi možda prikladnija bila reč vila, ali se prevodilac ipak odlučio za reč palata da bi se čitalac bolje upoznao sa duhom venecijanskog okruženja u kojem je u kasnijim godinama živela Pegi Gugenhajm (prim. prev). Nekoliko decenija pre Napoleonovih ratova gradnja je prekinuta, te je zgrada ostala nedovršena. Belo zdanje sa svojom kamenom fasadom privlači našu pažnju, delimično zbog toga što se priča o ovoj zgradi ne odnosi na njenu spoljašnjost, za razliku od visokih, prelepih, gotskih, renesansnih i baroknih palata poređanih uz kanal. Delimično i zbog toga što njena oskudna, slabije primetna prefinjenost otežava da je smestimo u određeno doba. Da li ta zgrada pripada osamnaestom veku, neoklasicizmu ili modernizmu? Da li je to stari rimski hram sa malo duha američke rančerske kuće iz pedesetih godina dvadesetog veka?
Foto: Slađana Velendačić Milaković
Trideset godina, to je bilo mesto u kojem je Pegi Gugenhajm živela i u kojem je postavila jednu od najvećih svetskih zbirki savremene umetnosti. Ova umetnička dela ostala su u njenoj kući i posle njene smrti 1979. godine. Radove mnogih umetnika počela je da sakuplja pre nego što su značaj i vrednost njihovog rada bili u potpunosti priznati širom umetničke javnosti. Među njima su bili: Pikaso, Polok, Brankuzi, Arp, Brak, Kolder, De Kuning, Rotko, Dišan, Ernst, Đakometi, Kandinski, Kle, Leže, Magrit, Miro, Mondrijan, Man Rej, Henri Mur i Fransis Bejkon ( Ne treba mešati ovog umetnika sa engleskim filozofom, državnikom i piscem Fransisom Bejkonom (22. januar 1561 – 9. april 1626). Fransis Bejkon (28. oktobar 1909 – 28. april 1992) bio je engleski figurativni slikar (prim. prev).
Dario Marini: Anđeo grada, skulptura Foto: Olivera Skoko
Sama je odlučila da postavi skulpturu u bronzi Marina Marinija iz 1948. godine Anđeo grada (L’ Angelo della Citta) na ulazu u svoju kuću. Ova skulptura zauzima središnje mesto na stepeništu koje izlazi na Veliki kanal i nemoguće je ne primetiti je ukoliko plovimo čamcem. Reč je o bronzanom kipu konja sa jahačem veoma uprošćenog i apstraktnog oblika, koji nas podseća na etrurske skulpture. Vrat i glava konja manje ili više prate liniju tla. Telo jahača izlazi iz konja pod pravim uglom. Njegove ruke su ispružene i raširene u širokom luku. Glava mu je zabačena unazad, kao u ekstazi. Telo mu je blago povijeno u obliku luka, a falus u erekciji. Najupadljiviji delovi ove skulpture su: konj, jahač, penis, tačnije rečeno – penis okrenut u pravcu rečnog saobraćaja, čamaca i putnika koji prelaze preko Velikog kanala, od muzeja do ogromne zgrade Palaco Korner, koja služi kao sedište venecijanske prefekture. U svojim memoarima, Pegi je tvrdila da je Marini osmislio svoje delo tako da se falus može skinuti, a da ga je ona stavljala na kip samo kad je znala da tu mogu proći kaluđerice.
Bilo je mnogo vajarskih radova koje je Pegi mogla postaviti ispred svoje kuće. Ovo govori mnogo o njenoj prirodi, o njenoj želji da, kao kroz igru i sa sebi svojstvenom ironijom, zaprepašćuje i sablažnjava ljude. Izabrala je upravo ovo delo savremene umetnosti da bi se zabavila ili suprotstavila zvaničnicima i građanima Venecije. Pegin mentor i savetnik, kritičar i istoričar umetnosti ser Herbert Rid, napisao je da je postavljanje ovog kipa bilo izazov venecijanskom prefektu.
Foto: Slađana Velendečić Milaković
Pegi je tvrdila da je najbolji pogled na ovaj kip bio iz profila, iz njene dnevne sobe, gde je volela da sedi i posmatra ponašanje prolaznika u blizini ovog Marinijevog rada. Razlog ovakvom ponašanju, tako uobičajenom za Pegi, takođe nalazimo i u protivrečnosti i u pomešanim osećanjima koje ova skulptura izražava. Reč je o nesvakidašnjoj mešavini naklonosti i provokacije. Venecija je, ipak, bila grad koji je ona snažno volela…
PROČITAJTE I: odbrojavanje-57-venecijansko-bijenale, 56-venecijansko-bijenale-all-the-worlds-futures, intervju-lidija-merenik-venecijansko-bijenale, ujedinjene-mrtve-nacije-srbija-na-predstojecem-56-venecijanskom-bijenalu