Darko Polić je po zanimanju arhitekta-planer. Za temu doktorske disertacije izabrao je „Uloga graditeljskog nasleđa u savremenim prostornim transformacijama Novog Sada“ što dovoljno govori o njegovoj specijalnosti, odnosno neskrivenoj ljubavi prema onome što smo nasledili u graditeljstvu. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Sa Darkom Polićem možete razgovarati pre svega i naravno o struci arhitekte-planera u kojoj je dvadeset godina, ali i o muzici, pozorištu, putovanjima. Predusretljiv je, odmeren i uvek spreman da argumentovano brani ono o čemu govori. U Novom Sadu rado je viđen predavač na javnim skupovima o graditeljskoj i kulturmo-istorijskoj baštini. Njegovo znanje zapaženo je i ocenjeno priznanjima – krajem 2022. godine dobio je nagradu za Plan Almaškog kraja u Novom Sadu, koja mu je uručena na 31. Međunarodnom salonu urbanizma u Čačku. Ove godine Udruženje urbanista Srbije vrednovalo je njegov rad “kao poseban doprinos u urbanizmu” prestižnom nagradom “Nikola Dobrović”
Nedavno je održao predavanje „Dragiša Brašovan i urbanistički razvoj Novog Sada u XX veku“ u Galeriji Matice srpske povodom izložbe „Poklon – zbirka Dragiše Brašovana“. O ovoj temi kaže – „Obeležio je period kada smo od tradicionalne arhitekture prešli u moderenu. Njegov najvažniji simbolički doprinos je izgradnja modernističkog paviljona Kraljevine Jugoslavije na Svetskoj izložbi EXPO u Barseloni 1929. Od 29 paviljona zemalja učesnica, samo tri su bila modernistička, jedan od njih bio je Brašovanov. Zatim, obeležio je period kada je Novi Sad zaista postao grad o čemu svedoči kompleks Dunavske banovine (danas zgrada Pokrajinske vlade Vojvodine i Skupština APV, prim.korzoportal) koji je jedan od hiljade najzanačjnijih objekata na svetu. Njegova zgrada Radničkog doma donela je modernu u grad, postavljeni su novi standardi gradnje. Nova zgrada pošte njegovo je delo kojim nije bio baš zadovoljan, a njegovim uređenjem Oficirskog paviljona na Petrovaradinskoj tvrđavi, odnosno “Titovih salona”, ona je otvorena za građanstvo. Na žalost, nismo se odužili Dragiši Brašovanu, on nema svoju monografiju, a sada pokazujemo naš odnos prema tom velikom arhitekti u Novom Sadu gradeći podzemnu garažu sa nadzemnih pet betonskih konstrukcija pored Banovinskog kompleksa, novosadske Bele kuće. Moglo je to i drugačije, ako imamo na umu i to da monumentalni objekti, pogotovo ako su državni.
Darko Polić izdvaja pozitivan primer očuvanja graditeljskog nasleđa u starom delu Novog Sada, a to je Almaški kraj za koji je uradio nagrađeni Plan generalne regulacije – „Desilo se čudo! Štiti se jedinstveni deo grada, pre svega njegova matrica. Almašani su počeli da se naseljavaju ovde pre više od tri veka i to praktično na dunavskim sprudovima koji su ostajali posle poplava, gde su bile najviše kote, i nastajale su ulice. Onda su odlučli da naprave Almašku crkvu koja je najveća pravoslavna u gradu. Svilarstvo je u 18. veku bila najvažnija industrijska grana u Novom Sadu. Fabrika koja se nalazila u Almaškom kraju pretvorena je u Kulturnu stanicu ‘Svilara’, što kulturnom nasleđu daje vitalnost.Ovoj infrastrukturnoj i građevinskoj obnovi, dodali smo i nematerijalno nasleđe, jer su Almašani u tim kućama, u tim ulicama, u crkvi, živeli i stvarali generacijama i mi to čuvamo kao celinu. Sredstva su stigla iz Grada i Pokrajine, veliku podršku dao je prethodni gradonačelnik Miloš Vučević, a finansijsku podršku prvi je dao predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine Igor Mirović. Građani Almašani osnovali su istoimeno Udruženje i pokazali upornost u borbi za očuvanje svog kulturnog nasleđa, što je pokazalo rezultat. Profesor Nikola Grdinić priredio je knjigu “Intelektualna topografija” u kojoj je naveo ko su važni ljudi iz Almaškog kraja”.
Polić podseća da su ovde ne samo živeli i stvarali, već i ostavili trag na primer Milan Kašanin, Petar Dobrović… U salone porodice Hadži koja je bila najviđenija u srpskom korpusu, dolazili su Crnjanski, Krleža, u njihovoj kući otvorena je prva škola stranih jezika “Sada se ta kuća raspada dok naslednici nešto ne odluče”, zaključuje Polić.
Darko Polić je upravitelj Fondacije Spomen – Doma Bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu, podno Tvrđave. Njegova želja je da ovaj objekat izuzetne vrednosti postane mesto kulture i susreta. Za sada obnova teče sporo, nekoliko godina se radi enterijer. Finansijska pomoć stigla je sa tri nivoa vlasti iz Repubike Srbije, Pokrajine i Grada, ali ne i iz Hrvatske. Poliću ne nedostaje optimizam kad kaže “očekujem pomoć i od hrvatske zajednice u Srbiji kako bi se završila obnova celog objekata. Tek tada počinje njegov život”.
Kao arhitekta-planer Darko Polić nije zaronjen samo u baštinu iz davnih vekova. Kritički posmatra savremena naselja koja niču kod nas i vidi ih kao svojevrsnu opasnost – “Gradovi ne smeju da budu neprirodno stanište ljudi, ne samo zbog njihovog zdravlja, već i zbog okoline i prirode. Videli smo kako smo prošli za vreme ove užasne oluje čiji efekat se pojačao u gradu koji je kao neko toplotno ostrvo, a tako je jer je nedovoljno površina pod zelenilom, tamo gde su zgrade sve je izbetonirano, mnogo je asfaltiranih površina i automobila. Nove, velike zgrade sakupljaju toplotu, ne mogu da se ohlade ni noću, između njih nema strujanja vazduha. Temperatura se ne snižava od juna do septembra. Sami sebi stežemo omču oko vrata. Zagađeni smo bukom iz kafića koju niko ne kontroliše. Postoji i zagađenje svetlošću. U Evropi 21. veka smanjuje se količina svetla zbog prirodnog dnevnog ciklusa, a kod nas je u modi osvetljavanje fasada koje i nemaju veliku vrednost. Noć je da se odmaramo od buke, velikog svetla, vrućine. Ako sve to znamo moramo više da se trudimo. Novosadski primer je da svako ko nešto želi, može to i da uradi. Dobro zvuči, ali je dosta infantilno. Ima tu dosta našeg mentaliteta. Zašto je nama potrebno da se sve izbetonirmo, zašto je automobil osnovno merilo svega. Zato što se to ohrabruje!
Na pitanje o idealnom gradu, Darko Polić je odgovorio da bi najviše voleo da je to Novi Sad i sanja da će jednom tako biti – “Radeći praktične urbanističko planerske poslove, putujući, mislim da moje iskustvo nije samo lokalno. Novi Sad vidim drugačije. Na primer, sve što se zida u delovima grada gde je već nešto sazidano, mora da se uklapa u postojeće. Ne smemo ljudima koju su već tu, život učiniti nepodnošljiviim. Zatim, u egzaktnim pokazateljima Novi Sad ima malo značajnog kulturnog nasleđa. Manje od jednog procenta su zone od vrednosti i to su i Petrovaradinska tvrđava, ali i vile oko Jodne banje. Možemo li bar malo da se prema tom nasleđu ponašamo dostojanstvenije? Šta je zaista važno i vredno? Ako kažemo da je sve važno i vredno što je, na žalost, polazište svih ovih problema, dolazimo do koncepta besmislenog, do antiidealnog grada. Najlepša i najvažnija ulica u Novom Sadu je Zmaj Jovina. Ja tu ulicu više ne vidim od suncobrana, niske kuće ne mogu da se sagledaju, pa tu su razapete zastave, nalaze neugledni kiosci sa kokicama, saksije, klupe, ljuljaške. Sredinom ulice hodamo i jedva da možemo da se mimođemo. Ako je zaista važno da je ova ulica reprezentativni potez dugačak svega desetine metara, uz Dunavsku, onda su važne te fasade u koje smo uložili pare, treba da se vide. Ova ulica mora postati ekskluzivno mesto. Ne govorim o Zapadnoj Evropi koja iza sebe ima stotine godina urbanističkih, komunalnih umetničkih vežbi ponašanja, već o dobrim primerima iz Istočne Evrope. Da pomenem samo Segedin i Temišvar. Pitamo se šta ćemo kad bismo na primer uklonili sve što sam naveo? Pa, treba ponuditi nešto drugo. Tada ću želeti da sednem u kafić u Zmaj Jovinoj i da platim kafu koja je skuplja nego na drugim mestima, jer je mesto ekskluzivno”.
Razgovarali smo i o vrednostima naše moderne koja je donela kvalitativnu promenu života, objekete koji su ušli u svetske anale, a koji su uglavnom prepušteni zubu vremena kao prevaziđeni. “Urbanisti planeru treba podrška i građana i donosilaca odluka kad nešto vrednuju, nije zaštitarska struka jedina. Ja sam uvek za to da se novo uklopi u postojeće, da se nešto dobro nastavi na prethodne generacije. Da ne kažu posle nas ‘vidi na šta liči što je ovaj uradio?’, zaključuje Darko Polić, uz opasku o kulturnom nasleđu kao društvenoj vrednosti da je ono iznad generacijskog partikularizma, iznad starosnih grupa, iznad svih podela. S njim bi se identifikovali i oni koji su juče došli, i oni pre četiri generacije, pa bi mogli da budu na zajedničkom zadatku, na primer na zaštiti Zmaj Jovine ulice. Želim mu da to i dočeka u svom rodnom gradu.