Crnogorski arhiteka Slobodan Bobo Mitrović, cenjen i van granica države, pored bavljenja arhitekturom još na studijama u Beogradu, poznat je široj javnosti kao vrsni poznavalac i branitelj kulturne baštine, takođe i kritičar njene zloupotrebe. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Kao što Dubrovnik ima Gradsku kafanu, u Budvi je to terasa hotela “Mogren” nadomak zidina Starog grada, kao epicentar društvenog života domaćeg stanovništva, ali i onih koji gostuju. Tu sam razgovarala sa arhitektom Slobodanom Bobom Mitrovićem, koji je tog prepodneva bio vodič gostima Evropske komisije povodom kandidature Budve za Evropsku prestonicu kulture 2028. za koju smatra da bi znatno doprinela unapređenju sveukupne kulturne slike budvanske regije. Međutim, kaže da je “čitav program potreban Budvi, ako i ne dobije titulu, kako bi kultura prestala da se tretira isključivo kao zabava”. Napominje da je najopasnije, apsurd, što su turistički savezi i agencije preuzeli da razvijaju programe kulture, jer niti imaju za to školovane ljude, niti je to njihov domen rada. Pojašnjava da je tako “jer se sve vrti oko novca, oni vide priliku i dobru političku poziciju da ugrabe sredstva i to uglavnom iz budžeta. Polako preuzimaju uloge muzeja, galerija, koncertnih i pozorišnih programa. Sada su to čitave kreativne industrije koje praktikuju i mnoge nevladine organizacije. Njihovi dometi su uglavnom koncerti sa snažnim zvučnicima. To jeste svetski proces kreiranja scene za mlade koji vole da žive bezbrižno, ali timovi stručnjaka iz Saveta Evrope, UNESKA, IKOMOSA (Međunarodna organizacija za spomenike i spomeničke celine, prim.korzoporatal), dokazuju koliko je značajna spoznaja kulturne baštine u mentalnom sklopu svakog pojedinca. Pored duhovnog bogatstva ona stvara imunitet prema prolaznim vrednostima, prema konzumentskim događajima koji im komercijalisti duha serviraju i dezorijentišu ih”.
Budva 2023, na obali mora
Arhitekta Slobodan Bobo Mitrović bio je u grupi koja je pre trideset godina osnovala Društvo za zaštitu budvanske rivijere, pokrećući pitanja o planiranju, razvoju turizma, ali efekat je bio neznatan. Da li će Budva pojesti samu sebe? – “Budva je već pojela samu sebe u ovolikoj urbanizaciji koja se desila za samo trideset godina! Ona je danas primer sistemskih grešaka, na stručnim skupovima čak se ustalio termin ‘budvanizacija’, a to je divlja gradnja van svih standarda i normi. Na žalost, iza takvih projekata stoje mnogi univerziteti, ugledna imena. Novac je motiv.Tako da sada 20.000 stanovnika u opštini Budva treba u tri letnja meseca da opsluži 150.000 ljudi. Dom zdravlja, komunalno preduzeće, policija, inspekcije, nemaju taj kapacitet. Budvom se šetaju turisti sa kruzera koji dolaze iz Kotora, oni ne popiju ni kafu. Od njih nema koristi. Dubrovčani su dozvolili samo jedan kruzer dnevno što je 1.200 ljudi, dok su u Kotoru po četiri kruzera, a to je osam do deset hiljada ljudi. Turizam stalno isklizava u ekstreme parcijalnih interesa. Vlast nema mehanizme kontrole, a očigledno je da im nije ni stalo do toga. Upravljanje gradom podrazumeva da treba da postoji menadžment plan koji integriše sve gradske službe. Kod nas je na sceni partijska država, svaka partija ima svoje favorite i po svaku cenu želi da ostane na vlasti. Sve bi to bilo u redu kada bi davali adekvatan rezultat. Ali ne, oni favorizuju private interese nad opštim dobrom i zato smo u velikim problemima. Asocijacije na staru Budvu je samo lepa priča”.
Stari grad, kula Gradengo, 15. vek
Sećanje Slobodana Boba Mitrovića na detinjstvo i mladost u Budvi – “Život u gradu je bio ritual. Tako je u primorskim gradovima. Budva je mala puno svojih nebeskih zaštitnika koje je slavila. U procesijama su se blagosiljali more, polja, brodovi i to je crkveni, verski ritual posle koga je sledilo narodno veselje, jelo se, plesalo, pevalo. U mom detinjstvu koje je bilo siromašno posle Drugog svetskog rata, u Budvi se toliko pevalo, prosto neverovatno. Ludi su bili sretni što se rat završio, ali to je i deo mediteranske kulture u kojoj se živi ‘s guštom’. Uživalo se u životu iako skromno. Tada je bilo samo tri, četiri radio aparata u Budvi. Zbog brda nismo mogli da slušamo Radio Titograd, već Radio Bari, te su u duh starih Budvana ugrađene kancone, belkanto. Svi smo počinjali u pleh muzici koja je osnovana još u Austrougarskoj, kao deca učili smo note od kapelnika. Moj brat Nikola Mitrović Mimo (1941-2010, prim.korzoportal) je bio prvi džez muzičar u Crnoj Gori, kasnije je svirao trubu u Big bendu Radio Televizije Srbije, u sekstetu Marković – Gut, po svetu. Kad je poginuo, Duško Gojković mu je posvetio kompoziciju za pet truba “Mimo od Budve”. U maloj sredini od 600 – 800 stanovnika postojala je kompletna kontinuirana gradska sredina u kojoj je imalo i ko divno peva, i sportista, i ribara, popova katoličkih i pravoslavnih, i prosjaka, i snagatora, i alkoholičara, a lukava elita grada je znala da reguliše odnose i održava grad i ekonomski i kulturno. U parteru Budve, u prizemnim konobama sušili smo ribu, solili srdele, pravili vino i rakiju gajili smo kokoške, svinje. U mom detinjstvu, pedesetih godina prošlog veka, vrata Starog grada su se noću zatvarala. Tek šezdesetih godina počelo je da se izlazi iz grada. Začinjao se turizam, nastajala su hotelska preduzeća, nije bilo sobarica, kuvarica, kelnera, ni direktora, pa je počelo doseljavanje sa severa, bili su to veći migracioni procesi. Turizam je postao državni strateški posao, republika je upravljala gradovima. Tada je lagano počelo gašenje identiteta Budve kao mediteranskog gradića”.
Kada bi se danas Budva uređivala prema Statutu iz 1350. bila bi savršeno uređeni grad imala bi zadovoljne građane, smatra Slobodan Mitrović, objašnjavajući da su tada “Dubrovnik, Kotor, Budva bili gradovi male komune kojima je upravljalo Veliko vijeće ( Consiglio maggiore) koje je donosilo statutarne i zakonske odredbe. Tridesetak plemića( gentili huomeni) su sačinavali to Veliko vijeće. Danas kada čitamo te statute vidimo da ne postoji nametanje ličnih interesa, nego su bili bazirani na Justinijanovim kodifikacijama Rimskog prava. Ti statuti su najveći spomenici graditeljstva i uređenja ljudske zajednice. Nažalost, niko se time ne bavi, današnjim vlastima to nije potrebno.
Raspad Jugoslavije doveo je do stvaranja novih država i stvorio nove tržišne zakonitosti. Slobodan Mitrović precizno, bez autocenzure, analizira efekte u Budvi – “I za sreću, i za nesreću jednog naroda zaslužna je jedino njegova vlast. Da je ona znala, umela htela da blokira takvu urbanizaciju, da optereti stanogradnju, komercijalnu i vikend gradnju taksama, poreskom politikom, ne bi se ovo dogodilo. U Opštini Budva imate oko tri milona kvadratnih metara izgrađeno bez građevinske dozvole. Kada to pomnožite sa recimo sto evra koliko su komunalije po kvadratu, dobijete cifru od tri stotine miliona evra. Od toga bi se moglo napraviti četiri evropske prestonice kulture. Kod kuće imamo ekonomske uslove da pristojno živimo. U pitanju je društveni lom koji je nastao dezintegracijom Jugoslavije i velikim pomeranjem kako smo govorili naših naroda i narodnosti, tako da se tim selidbama koje su praktično migracije iz Bosne, sa Kosova, rodila velika potreba za stanovima. Građevinskim preduzimačima nije bilo potrebno mnogo da osete šta je to što može dobro i brzo da se proda. Enormna stanogradnja imala je svoju tržišnu logiku, a vlasti i banke koje daju kredite išli su im na ruku. Sada smo još dobili oko 10.000 ukrajinskih, ruskih i turskih državljana.
Uprkos oštrim, stručnim kritikama, bez dlake na jeziku, arhitekta Slobodan Bobo Mitrović širi mediteransku vedrinu u svojim dobrodržećim poznim godinama. Studirao je i radio u Beogradu, 1985. posle zemljotresa u Budvi vratio se kako kaže “u rodno selo” u kome do danas živi, u porodičnoj kamenoj kući u Starom gradu, u mediteranskom okruženju, u bliskom kontaktu sa prirodom “more i barka su fascinantni. Imamo i specijalnu atmosferu lepe depresivnosti kada je jugo i kiša pada po sedam dana. Tako su nastajala dela pisaca, slikara Mediterana. Dugo nam je trebalo dok nismo shvatili da je Mediteran i arapski svet preko puta nas. Predrag Matvejević nam je to otkrio u ‘Mediteranskom brevijaru”.
Uoči pandemije, napisao je monografiju o velikom dalmatinskom arhitekti Josipu Slade Šiloviću(1828-1911) iz Trogira koji je postavio temelje modernoj urbanizaciji Crne Gore i ostavio u naslijeđe impozantna graditeljska dela.
Maštao je da bude scenograf za opere, u beogradskoj fazi života bio je saradnik scenografa, a posebno mu je draga scenografija u Zetskom Domu na Cetinju u “Princezi Kseniji” Radmile Vojvodić devedesetih godina prošlog veka. “I sada bih radije uređivao park, nego projektovao stambene zgrade”. Na kapeli budvanskog groblja koju je pobedivši na konkursu uneo je vitraž koji su radili Stanišići iz Sombora i enterijerom i arhitekturom nadahnuo je mesto poslednjeg oproštaja. Ono što ga čini zadovoljnim jeste da je često konsultant kao mentor na master studijama crnogorskim studentima na stranim univerzitetima.
Slobodan Bobo Mitrović iako se bori za kulturnu baštinu kao očuvanju identiteta navodeći dobre primere Italije, Engleske, ne žali za prošlim vremenima citirajući Dantea “ništa gluplje nego živeti od prošlih vremena”. Uz osmeh komentariše veštačku inteligenciju “pomislio sam, kakve smo nakazne programe napravili u razvoju društva, pa je možda bolja veštačka inteligencija od naše pameti. Videćemo, postoji nova nada”.
PROČITAJTE I: undergrad-bastina-beogradskog-podzemlja/, slavica-vujovic-kako-ocuvati-i-koristiti-kulturno-nasledje-doprinos-vekova-baca/, dogadaj-u-fokusu-konferencija-upotreba-bastine/, osijek-tvrda-gradovi-tvrdave/