Ana Popov (87) je novosadska umetnica koja se više od pola veka bavi keramikom. Članica je Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajnera Vojvodine od 1975. Svoje znanje i umeće deli i sa onima koje privlači oblikovanje gline. U novembru (2023) dobila je nagradu UPIDIV-a za životno delo u sekciji keramike. Korzoportal. Foto: Vladimir Holodkov
Ana Popov je kao studentkinja likovnog smera na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu (danas Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača), jedinu desetku dobila iz predmeta “Keramika” kod Radmile Graovac (naša poznata vajarka).
Ova novosadska umetnica životno opreljena za stvaralaštvo u keramici, od gimnazijskih dana volela je da crta. Sećajući se, priča za korzoportal – “Na časovima likovnog u gimnaziji crtala sam i drugima da bi dobili veću ocenu. I kada sam bila nastavnica likovnog, na seminarima za nastavnike, dok smo slušali predavanja, ja sam crtala. Na pauzi, neko mi je jednom prilikom ukrao crtež, valjda mu se svideo. Često sam putovala u Beograd na izložbe, pa u vozu poželim da crtam, a nemam olovku. Onda pitam saputnike da mi pozajme, pa crtam. Crtanje je bilo moja potreba. Moja prva izložba bili su porcelanski tanjiri na kojima sam slikala”.
Izložba stotinu tanjira Ane Popov 1972. godine – “Počela sam da slikam na porcelanskim tanjirima, prvo ih je bilo šest, pa deset, pa dvadeset. Onda sam na Otpadu kupila petstotina tanjira, strpala ih u ‘Fiću’ i dovezla kući. Danonoćno sam ih oslikavala. Tada su tanjiri bili u modi, kačili smo ih svuda, najviše u kuhinji i trpezariji. U današnjem Domu Vojske Srbije na keju, dobila sam prostor za izložbu mojih stotinu oslikanih, porcelanskih tanjira. Između dva eksera rastegli smo kanap u dva reda i okačili tanjire. Sumorni zidovi su procvetali. Prodala sam sve tanjire i kupila peć za keramiku”. Zatim je sledila faza slikanja na pločicama “kupim one bez dezena i glazure. Donosili su mi poznanici, ostave ispred ulaza u zgradu, ja ih vučem i kad ne radi lift, a bilo je ponekad i deset kilograma”.
Ana Popov s oduševljenjem govori o umetničkim kolonijama na koje je bila pozivana – “Kolonije su bile moj raj. Tada su bile jugoslovenske. Kad sam 1980. dobila poziv za ‘Mermer i zvuci’ u Aranđelovcu gde je keramika takođe bila zastupljena, bila sam počastvovana što sam među dvadeset keramičara iz celog sveta. Činilo mi se da im nisam dorasla, da nemam pojma. Bila sam manja od makovog zrna i samo sam gledala u svoju glinu. Posle deset godina,1990. ponovo dobijem poziv. Bilo nas je samo pet i to je bio poslednji put da je ovo jugoslovenska kolonija. Nema gde nisam bila. U Oteševu na Prespanskom jezeru, u Resenu centru grnčarije, u Kanjiži, u Bugarskoj. Svakog leta bila sam u drugoj koloniji keramike. U Feketiću u Ciglani, poređaju naše radove na vagonet koji ulazi u peć i sutra izlaze ispečeni”.
Glina među prstima Ane Popov, osećanje umetnice i epizoda kako je kupila deset tona gline – “Glinu sam kupovala na sve moguće načine. Jednom sam sa drugaricom iz Subotice Kalman Magdom otišla u rudnik gline kod Šapca. Kažu nam da imaju samo glinu u prahu i da prodaju najmanje deset tona, džakovi su po pedeset kilograma, dakle, to je stotinu džakova. Bilo je jeftino. Pa, kad smo već došle, šteta da ne kupimo, podelićemo. Lako je Magdi, ima dvorištre, ja u soliteru, atelje 3×3, na 11. spratu. Kad je stigao šleper ispred solitera, mislila sam iseliće nas. Srećom, komšija je imao podrum u susednoj kući i tamo sam smestila glinu. Nabavila sam limeno korito u koje sam sipala glinu u prahu i mesila je ručno sa vodom. Glina upija vodu, ali ne možeš da je potopiš, pa da je veštački sušiš. Japanci kažu da deda topi glinu za unuka, što slikovito govori o dugotrajanom i teškom fizičkom poslu koji zahteva keramika.. Umorim se i ja, ali to ne osećam, pa i kad me nešto boli, prođe. Psihijatri smatraju da sve što se radi strastveno pomaže u ublažavanju, ili čak otklanjanju bola i umora.”
Pedagoški rad Ane Popov, prva javna škola keramike u Novom Sadu. Predavala je likovno u osnovnoj školi “Jovan Popović”, zatim na Radničkom univerzitetu deset godina, (dok nije izgoreo 2000.). “Pozvali su me na Radnički da držim kurs za odrasle. Uslovila sam dolazak time da treba da kupe peć i točak, što su uradili. Posle su dolazila i deca, priređivali smo izložbe. Moju školu sam osmislila više kao druženje nas pet, šest uz učenje o keramici. Izložbe priređujemo u mesnim zajednicama, svako voli da vidi svoj rad u javnosti, pred publikom.”
Ana Popov nikada nije ni pomislila da napusti keramiku – “Udišem toksično olovo u glazurama, nestane struje ili ja pogrešim u procesu grejanja i rad propadne, ili, jednostavno nešto što sam zamislila, ne bude dobro kad se zavši pečenje, ali nastavljam. To se zove strast, bez toga se ne može. Uostalom, ne bi sve ovo trajalo pedeset godina. Bez zanata nema mogućnosti da se radi, pa ni u keramici. Recimo, može se dogoditi da ti eksplodira keramika u peći, a opravka je skupa. Ni najbolja ideja ne vredi, ako ne znaš zanat. Ne možeš napisati ni roman ili priču ako ne znaš slova. Za ovih pedeset godina nisam imala stepenaste faze u radu, uvek sam uronila kao gurman kad nešto jako voli i uživa. Kada sam nedavno slomila rame, pomislila sam da bi bolje bilo da sam slomila nogu, jer bih mogla da radim keramiku.”
O svom radu i radovima – “Često pomislim da stalno radim istu stvar, ali kad pogledam vidim da nije tako. Ipak, i kad bih htela, ne bih sada mogla isto. Imam cikluse u kojima na jednu temu radim više stvari. Retko mislim da lepo radim, više da je nešto skladno, harmonično. Naravno da je moja keramika prepoznatljiva kad dugo radim (smeje se). Posle dve tri godine uvedem nešto novo, menjam, ali sve ima veze sa onim prvim. Volim da unesem neku nepravilnost, na primer, kod malih stolica uvek je jedna noga kraća. Moja keramika nije ušminkana”.
Keramika Ane Popov su zdele za voće, posude za saksije, minijature stolice sa šćućurenim ptičicama, ptice i druga „bića“. Izlagala je, rado se seća jugoslovenske izložbe u Kulturnom centru Srbije u Parizu gde su bila i dva njena tanjira-lavora. Nagrađivana je. Strastveno čita i “apsolutno, reč, rečenica, misao, asocira me na nešto u vezi s keramikom. To nisu štiva o keramici! Kad sednem, sve zaboravim i radim po svom”.