Vest, jedna od koje pukne neverica dospela je 30. juna – preminula je Borka Pavićević. Kako je Borka razmišljala o pozorištu pre nekoliko decenija, a njena misao kao da je izrečena danas. „… A što govore da je kriza pozorišta, mislim da to baš izmišljaju ljudi koji su oko pozorišta, koji uglavnom sve manje rade, a sve više se njime bave u društvenom smislu…“ Ovo su reči Borke Pavićević u intervjuu za list boraca NOB-e “4. jul”. Sa njom je tada razgovarala Ozrenka Radulović. Intervju je objavljen 21. juna 1983. Foto: Arhiva Centra za kulturnu dekontaminaciju, korzoportal
Arhiva CZKD
Borka Pavićević o krizi pozorišta: Mislim da kriza pozorišta ne postoji. Trenutno imamo jedno veliko i primerno pozorište. Jedno od najjačih u svetu. Posedujemo i autore i predstave koje su stvarno vrhunske i koje stoje uz svaki BITEF ili uz svaki Teatar nacija, koje gostuju po svetu. To je apsolutno jedan visoki nivo zamisli, autorstva, režije i glume. Malo koja zemlja ima toliko dobrih dramskih pisaca i reditelja kao što ih ima naša sredina. A što govore da je kriza pozorišta, mislim da to baš izmišljaju ljudi koji su oko pozorišta, koji uglavnom sve manje rade, a sve više se njime bave u društvenom smislu. I sve to navodi ljude na pomisao o krizi pozorišta. Ta zamena je pogubna! Da, postoji kriza institucije, kriza načina rada i upravljanja pozorištem, ali teatar postoji u svom najboljem vidu. Jednostavno, dramaturgija Dušana Jovanovića, Slobodana Šnajdera, Dušana Kovačevića, Brešana, ne može nikako biti u krizi. Istovremeno, tu je i jedan izvanredni rediteljski blok: Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Zlatko Sviben, Janez Pipan, te niz mladih koji dolaze i koji su aktuelni. Ali, u jednom nezdravom koncipiranju stvari, stvori se atmosfera u kojoj se, kao i u drugim domenima našeg života, neki zaista vredni ljudi povlače, jer neće da učestvuju. A onda, na površinu isplivaju ljudi i događaji kojima pozorište ne može da se diči.
Borka Pavićević o pozorišnoj publici: U Jugoslaviji ima više vrsta pozorišta, kao što ima više vrsta privrede. Tu je taj pluralizam koji se nekima čini kao haos, ali iz čije komplikovanosti i mnogostrukosti isplivava ono što je pravo, ono što je uporno, radno, talentovano. A publika? Publika je sve to prihvatila, sve je mnogobrojnija. S tim u vezi moram nešto da napomenem. Mnogi misle da je narod gluplji nego što jeste, pa i ljudi u pozorištu misle da je publika inferiornija nego što jeste, a ja mislim da je publika daleko emancipovanija, često i od samog pozorišnog produkta. Sve što je stvaralačko izaziva ineresovanje ljudi. Reprodukciju, bivšu priču, nešto što se tek predstavlja, pa to čovek neće da gleda. Ne, ne mislim da su to priče iz NOB-a. Tačno je da se time pozorišta malo bave. Ali, važno je uvideti da se ti, da bi sačuvao neke autentične vrednosti, često moraš ponašati prividno protiv onih koji su navodno zaduženi za te vrednosti. Sve to čoveka dovodi u situaciju za koju mu treba velika borba da istraje, da kaže – Ovo je moja zemlja, ti ljudi koji su učestvovali u NOB-u su naši očevi! Jer, s druge strane se vrši jedan oblik paternalizma što tu stvar kao da čini nečijom svojinom. I čovek se odbija od toga. Ne razumem kako ljudima nije jasno da će se takva propaganda pretvoriti u antipropagandu. Uzmite jednu od najneverovatnijih predstava koja ključno pokazuje taj problem – „Oslobođenje Skoplja“ Dušana Jovanovića u reziji Ljubiše Ristića. Predstava percipira rat na duboko ljudski način, dobila je australijsku nagradu i Rade Šerbedzija za glumačko ostvarenje, zatim nagradu najintelektualnijeg časopisa Amerike, a tematika je vezana za NOB-u. Pre svega, važno je koliko imate izravnog i čestitog, koliko imate dara da o tim stvarima govorite.
Borka Pavićević je svojevremeno pokrenula i rukovodiola umetničkim programom neformalne pozorišne grupe „Nova osećajnost“: Veoma poštujem taj način neisposredovanosti. Svi ljudi koji rade u tom pozorištu su tu zato što su to izabrali i na neki način se osudili na to. Ima to cenu i teško je. Cenim ljude koji nešto mogu da rade u korist svoje štete. Mislim da je to viteški način ponašanja i nije jedini u Jugoslaviji. Sigurna sam da će takvih pozorišta biti sve više. U njima će se dešavati ne samo nešto novo, već i ono mimo onoga što s jedne strane može da vidi politika, a s druge strane klasičan pozorišni čovek. Toliko je materijala i smisla van onoga što čovek vidi, van onoga za šta je, da tako kažem, neko nominalno zadužen. Treba praviti pozorište gde oni koji to hoće, imaju šta da kažu, bez obzira da li su profesionalni glumci ili ne, bez obzira na nivo obrazovanja svih stvaralaca u teatru. Čovek ima puno talenta. Školovanjem mu se talenat uskraćuje, upristojava se. A pozorište ili umetnost su ipak stvari koje ne spadaju pod termin “pristojnost” već “nepristojnost”, pozorište nije “pamet”, nego “ludilo” niti je ono uobičajeni građanski život, već sve suprotno. To je umetnost do koje se dolazi ne samo radom, već i zadatošću druge vrste.
Intervju objavljen u listu “4. jul”, 21. jun 1983.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: licni-pogled-51-bitef-jan-fabr-olimp, preminuo-slobodan-masic, tibor-jona-kultura-pali-stub-drustva, videomedeja-nekada