Povodom mizoginične izjave ministra odbrane Srbije imena Bratislav Gašić, koja bi trebalo da postidi Srbiju. Da li je (će)?
Kad vidim gde živim
Bratislav Gašić je tipičan sin našeg vremena i našeg društva. On je samo ono što naše društvo priželjkuje da će svaki njegov muški, beli i heteroseksualni član biti kada poraste. Izbalansirana mešavina mediokriteta, suštinske i formalne neobrazovanosti, iz toga konsekventnog, kliznog osećaja za moral i zakone (opadajućeg vektora) spremnog na svašta radi minimalnog ćara, nesvesnog sopstvenih sposobnosti, a bez ikakve sposobnosti valorizacije tuđeg života naspram lične koristi… On je čovek sa idejom da je sopstvena neobrazovanost vrhunac potrebnog razvoja pojedinca i da je sve preko toga od Sotone. Znate ono: čita knjige, tušira se – mora da je peder!
Jednostavno Gašić (ime koristimo ovde generički) je jedan renesansni čovek koji može biti sve i ništa, zavisi kako Otadžbina i Proviđenje tog trenutka komanduju. Od trgovca kafom, keramičara, predsednika opštine, potpredsednik stranke, pa sve do ministra odbrane. I dalje. Ma i Generalni sekretar UN. Samo ako treba. A treba.
Gašić i gašići su potrebni da se u društvu ne bi postavljala pitanja, da bi bilo pouzdane armije zadovoljnih onim tu gde jesu, pače, srećnih tu gde jesu, i da bi bilo zahvalnih i spremnih da pokažu zahvalnost Kad To Zatreba. Gašići ne pozivaju na odgovornost, gašići je ne traže. Gašići su udobna sofa iz koje ne želiš da izađeš nikad.
Ovo društvo sistemski neguje i uzgaja Gašića i gašiće kao svoje idealne građane, vešto smišljajući i izmišljajući načine da svi drugi koji nisu oni odu ili budu poniženi i marginalizovani. Ili marginalizovani pa poniženi. Sve jedno. Zbog Gašića i gašića je potrebno rasčistiti naš mise-en-scene od nepotrebnog. Pa tako niko ništa ne radi da zaustavi odliv mozgova, fenomen koji svojim komunalnim imenom sugeriše pre na kakvo puštanje vode posle bavljenja u toaletu, nego na sistemski problem.
Šta je sa mladima? Odliveni su… Gde? U septičku jamu, gde im je i mesto. Mala digresija – obnavljaju se lekarske licence u Republici, pa se u TV prilogu iz lekarske komore čude zašto veliki broj lekara nije podneo zahtev za obnavljanje licence. Kažu – možda kasne. Možda. Možda spavaju, možda su u vikendici, a možda su sigurno po Norveškama. Što bi rekli – pustilo društvo za njima vodu. Odlili se.
Deo ove dosta intuitivne pan-nacionalne kampanje da se omogući permakultura gašića jeste i permanentno smeštanje žena na njihovo mesto. Konkurencije ne sme biti. Naravno, kada je o ženama reč za njih je Mesto ono koje podrazumeva manuelni i što je još bitnije neplaćen rad. Sa ženama je samo lakše. Tu se svi slažemo da: šta će žena u kancelariji (kad stigne da kuva?), šta će žena u politici (kad stigne da rađa?), šta će žena na fakultetu (kad stigne da pegla?) …
Na primer, šta će ženama imovina? Žene su u Srbiji vlasnice imovine u jednocifrenom postotku. Šta će im!? Ni mašina za veš nema imovinu, pa gle, radi. Žena koju tuku u braku mora da izađe iz stana u kom živi i omogući nasilniku komociju. Žena mora da pravda pred potencijalnim poslodavcem da li želi dete. Muškarčevo je tu tek koliko da otkopča šlic. I tako dalje, i tako dalje.
Kada se gašići susretnu sa ženom koja neće da bude rasplodni multipraktik to običino rezultira nizom pošalica poput one koju je tipični predstavnik gašića, sam Gašić, uputio novinarki B92 Zlatiji Labović. Kad vide ženu da kleči naši gašići misle – ili se sprema da vrši rasplodno-zabavnu funkciju ili potpaljuje Smederevac. Šta bi drugo žena radila nego bila objekat?
Gašići u Pančevu, recimo, nikako ne mogu da razumeju kako to da (čak) dve žene u formi spomenika zauzimaju javni prostor. I to centralni! Zato će ih skloniti i zameniti muškarcem, vojvodom Stevanom Knićaninom. Dakle fizički će ukloniti spomenik ratnim udovicama iz javnog prostora. Jer, kao što se spomenik i zahvalnice ne postavljaju mašini za veš, zašto bi ženama bio podignut spomenik? Njihovo je da rađaju sinove za te ratove, a ne da tuguju za njima i muževima. Objekat s emocijama, ma hajde.
Gašić, veliko “g”, zbog toga što je snimljen, a ne zbog toga što je rekao, biće smenjen sa funkcije ministra. Ostaće potpredsednik stranke. Tamo je valjda ta šala OK. A možda i neće biti smenjen. Kako stvari stoje danas, sredinom decembra 2015, možda ostane ministar i do proleća, kada će, kažu, novi izbori. A do tada će neki novi državni udar, pakleni plan, zavera ili glupost zaseniti Gašićevu pošalicu. Neki će se događaj već desiti. Zaboravićemo novinarku Zlatiju. Garantujem.
A onda će Gašića zameniti nekakav gašić, još vickastiji, još gašićkiji. I ajmo Jovo nanovo. Panta rhei, Serbia manet. Takoreći.
Ostaće samo statistika o procentu žena vlasnica, o broju ubijenih žena, o broju nezaposlenih žena da nas podseća gde smo. U carstvu gašića i Gašića u kojem ima mesa za gašiće i Gašića i u kojem su svi koji nisu gašić i Gašići nemaju šta da traže. Van čuvena 4 zida to jest. Dobro došli u Gašićstan.
PROČITAJTE I: pancevo-igre-sa-spomenikom, zivotne-price, videomedeja-nekada, o-telu-zene-u-umetnosti, ulicom-judite-salgo