Naša kuća je topli dom u kome miriši zaprška, prostorije u kojima živimo su dolegore – od podruma do tavana, neke su uredne, neke razbarušene, jedna je prekrivena prašinom i paučinom (tavan). U svakoj se nalazi poneki predmet koji me spaja sa onima koji su nam ga poklonili. Foto esej, ustvari spomenar u koji su se upisale drage osobe, o predmetima kojima ne dozvoljavam da budu “mrtvi”. Pišem/Foto: ja
Naša kuća poznata je kao objekat u kome se nalazi kultni novosadski/petrovaradinski kafe “Dublin”. Nekoliko godina kasnije, 2002, nas nekoliko osnovalo je udruženje građana “Suburbium” i tada je stigao poklon od novosadske umetnice Mije Stojanović…
… na mom radnom stolu u podrumu, desetak koraka od “Dublin” kafea, trajno stanište je našla šolja umetnice Marije Stanojlović iz Pančeva koju mi je uručio dragoceni saradnik “Suburbium-a” njen muž, moj prijatelj Aleksandar Stanojlović…
… posle smrti ostaju predmeti osobe koja ih je posedovala. Ovaj sam nasledila od tetke Dušanke Buzadžić, profesorke italijanskog jezika u Beogradu. Godinama je pohađala letnje profesorske kurseve/radionice u Peruđi, odatle i tanjirić iz svetski čuvene keramičarske radionice u gradiću Deruta (Etrusca Deruta Ceramics) koji je u blizini Peruđe…
… a onda se jednog kasnog popodneva pojavio u Office “Suburbium” vilin konjic Vladimir Dimovski. Doneo je poklon – jedrenjak koji sam postavila ispred očiju kako bih svakodnevno isplovljavala iz kaljuge u kojoj živimo…
… u kuhinji me čeka puž koji je iz jednog grčkog sela doputovao u koferu Marice i Lazara Sekickog…
… cvet blista i kada nije sunčan dan, brat Vladan za rođendan starijoj sestri, odnosno meni, zna da volim sjaj…
… na mom pisaćem stolu sa desne strane kalendar bez koga mi je nezamisliv dnevni raspored, novogodišnji poklon Info kutka EU u Novom Sadu. April u doba korone 2020. zjapi prazninom. Obeleženi datumi neodržanog NOMUS-a …
… a onda fotografije onih koji čine da život traje uprkos izvesnim teškoćama…
… za spomenar ne postoji rok trajanja.