Procvetale su bele ruže u dvorištu koje nazivamo Baštom. Svakog dana po nekoliko njih završi u sobnim vazama raznih oblika i veličina. Taman jedne klonu, druge, tek ubrane zamirišu prepotentnom svežinom. Bele ruže i sećanje… Foto esej piše/foto: Bojana Karavidić
Prvi film “za velike” koga se sećam da sam gledala bio je “Prekobrojna”. Vodila me je neudata tetka Duša koja je radila na mom širem obrazovanju, pa smo stigle i do filmske umetnosti. Bila je to godina 1962, a ja osmogodišnjakinja. Za mene je to najljubavniji film na svetu, jer je glavni junak Mikajlo (Ljubiša Samardžić) na kraju shvatio da jedino voli Malenu (Milena Dravić), njegovu devojku iz sela, koja je bila prekobrojna kada su se prijavljivali za radnu akciju, ali se ipak utrpala. Peripetija filma nastaje kada se pojavljuje studentkinja Nada i Mikajlo napušta svoju seosku brigadu i odlazi u gradsku gde je i Nada. U suptilno komičnim scenama od kojih pojedine do danas pamtim, jedna koja me prati do danas je kada pretužna Malena peva pesmu “Jutros mi je ruža procvetala”, na prozoru je, pored procvetalih ruža. Film je crno beli, pa ne znam kakve su boje bile ruže, ali zamišljam ih belima. Posle je tetka prepričavala mami i tati kako sam joj šapnula dok je pevala Malena/Milena – “Zašto je Malena jako tužna kad je lepša od one druge?”. Ovu pesmu pevale su mnoge naše slavne pevačice narodne muzike, ali ipak najlepše ova glumica tankim, treperavim, nemolodioznim glasićem Milena Dravić.
Jutros mi je ruža procvetala
ružu gledam, pa sam zaplakala
ružo moja, mladost sam ti dala
svojom sam te suzom zalivala
Kol’ko sam te puta poljubila
još pupoljak mladi dok si bila
ispijala rosu s tvojih grana
mesto usne mojega dragana
Moj je dragi otiš’o odavno
ja ga čekam već godinu ravno
ružu gledam, na te mislim dragi
na te usne, na tvoj pogled blagi. (Petar Tanasijević, 1959)
Berem naše bele baštenske ruže ovog ludačkog maja 2018. koji po klimi liči na jul i svaki put ruže se bune, pa me poneka ubodu, opominjući me, valjda, da su i one živa bića, pa da ih ne mrcvarim tupim baštenskim makazama dok režem slabašnu zeljastu dršku na kojoj se kočopere. Sutra kod oštrača, odmah, obećavam, a jedna me, skeptična, još jednom bocne. “Evotigana”! – svađa se sa mnom tako čedno bela, nevinija od nedokučivog anđela– “Samo si po boji čista”, govorim sebi u bradu, besna, povređena, polutiho, da me ne bi čula moja bela ruža na kojoj nema ni jedne vaške.
Još jedna pesma mi pada na pamet dok aranžiram, u nedeljno popodne, naše bele ruže u sobne vaze – “Bele ruže nežne ruže”, sevdalinka, koju su pevali Cune Gojković, Šaban Bajramović, peva je danas Amira Medunjanin i tada plačem…
…Samo jednom ruža cveta
Samo jednom srce voli
Recite joj, dok ne umrem
Neka bude samo moja.
I tako protiče ovaj dan – nedelja. Tužna je nedelja uprkos nevinosti belih ruža. Tužna je nedelja … “Čekam te draga, al’ znam, sve je uzalud…”. Uostalom, bele ruže nisu nužno u buketu mladenke pred oltarom, one su viđen cvet koji ponesemo na poslednji ispraćaj onome ko nikada više neće udahnuti ružin slatkasti miris, jer Život više nije mesto njegovog boravka.
PROČITAJTE I: legenda-o-pesmi-sumorna-nedelja, licna-prica-kukurek, https://korzoportal.com/foto-esej-podgrade-petrovaradinske-tvrdave-beogradska-kapija