Tekst iz časopisa Društva arhitekata Novog Sada – DaNS koji se odnosi na zgradu (arhitekta Nikola Dobrović) u kojoj se nalazilo Ministarstva za odbranu / Generalštab u Beogradu, a povodom predloga njegove renovacije, (1955 – 1965, oštećenog 1999). Tema broja je nasleđe jugoslovenskog modernizma. Piše: Andrej Strehovec. Foto: Arhiva Piranesi magazine, Igor Vukčević
„Za van Doesburg-a Dobrović je pobornik novoga u arhitekturi, prvoborac ekstremne levice arhitektonske avangarde…. Najveći doprinos Dobrovićevog remek-dela, zgrade Državnog sekretarijata narodne odbrane, evropskoj kulturi je pretvaranje „ideoloških“ oblika čiste „intelektualne arhitekture“ misaonog kruga Srednje i Jugoistočne Evrope u stvarni svet prostora sačinjen od kamena, stakla, čelika i betona.“
(iz magazina Piranesi 13/14, 2002., Miloš R. Perović)
U poslednje vreme, uz u medijima najavljeno renoviranje Dobrovićeve zgrade Ministarstva za odbranu u Beogradu (Generalštab), prisutna je i javna polemika na ovu temu. Renoviranje predviđa promenu prvobitne namene zgrade u Muzej Stefana Nemanje, odnosno istorijski muzej koji pripada razdoblju razvijenog Srednjeg veka i nosi snažno nacionalno i tradicionalističko obeležje. Dobrović je bio pionir među jugoslovenskim arhitektama koji je uspeo, da se odupre uticaju tradicionalizma. Bio je lucidan i inventivan, oslanjao se na futurizam, konstruktivizam, čak i kubizam i sa svojom „pokrenutom arhitekturom“ bio je u određenom sukobu sa tradicionalističkim i istoricističkim konceptima. Nikola Dobrović je bio arhitekta beskompromisnog modernizma i bio je blizak aktivizmu. On se kao autor u moderno doba nije kompromitovao sa ostacima neoklasicizma i svoj umetnički izraz nije prilagođavao mediokritetskom ukusu.
Aktuelni nesklad se dešava jer posmatramo sa jedne strane, prvo, u NATO bombardovanju oštečenu zgradu, koja je, drugo, zaštičena kulturno-umetnička baština modernizma, i treče, smeštanje kulturno-istorijskog nasleđa Nemanje (dinastije Nemanjić) u tu zgradu. Zato u aktualnom predlogu za arhitektonsku rekonstrukciju – transformacju, ne govorimo samo o arhitekturi koja sadrži muzej nego o kulturno-istorijskom nasleđu, koje naseljava kulturno-arhitektonsku baštinu i traumatičnu društvenu tačku. Pojavljuje se, u takvom kontekstu, problematično pakovanje „tri u jedan“.
Ono što je bitno je da se razume dimenzija Dobrovićevog rada, i da se zgrada ipak stavi na prvo mesto, kao nešto što je potrebno spasiti i očuvati, jer ona već sama po sebi predstavlja spomenik. A tek na drugo mesto trebalo bi staviti sadržaj koji bi mogao da ispuni tu zgradu, iako bi to bio važan muzej.
Dobrović se školovao u Austo-ugarskoj Budimpešti i u Pragu, a njegov stvaralački opus može se podjeliti na praški, dubrovački i beogradski period. Svoju punu stvaralačku zrelost dostigao je gradeći na području bivše socialisičke Jugoslavije. Imajući ovo u vidu, Dobrović nije bio samo srpski već i jugoslovenski, mediteranski i srednjoevropski arhitekta.
Kada govorimo o čuvanju graditeljske baštine priznajemo prostornu pripadnost određenim kulturnim sferama i školama. Zato je ogovornost za renoviranje Generalštaba odgovornost prema arhitektonskom nasleđu Republike Srbije, ali i odgovornost prema arhitektonskoj baštini socijalizma, i srednjoevropskog arhitektonskog nasleđa. Poznavanje škole srednjoevropskog modernizma znači i prihvatanje postavki: tektonika – kontekst-trajnost. I nije nerelevantno pitati se kako bi renoviranju pristupio i sam Dobrović.
Prvi pravac bi bio doslovna rekonstrukcija jednog od retkih vrhunskih modernističkih monumenata na području. Ali ako se pojavljuje potreba za menjanjem namene zgrade sa novim programskim ispunjavanjem zgrade, potrebno je striktno odvojiti ono što je rekonstruirano i ono što je novo.
Dobrović je o arhitekturi razmišljao ovako: „ Arhtektura nije ništa drugo nego logični izraz prostorne dispozicije i apliciranih strukturnih elemenata. Struktura se svojom harmonijom forme, ritmom linija i površinom zidova uklapa u svrhu i njena pojavnost će dekorativno da poboljša okolinu.“ Dobrović je dakle, svoje arhitekture projektovao i funkcionalno, pa tako i Generalštab pruža mogućnosti za kvalitetnu renovaciju i ponovnu savremenu upotrebu.
To, da je Dobrović smatran za antitradicionalistu, ne znači da nije sam gradio svoju vlastitu tradiciju, koja je bila avangardna tradicija modernizma, i koja se oslanjala na stručnu tradiciju (Vitruvius : „firmitas , venustas, utilitas“). Zato bi u rekonstrukciji ove zgrade bilo paradoksalno kada bi istorijski tradicionalizam parazitirao na modernističkoj arhitektonskoj baštini.
Problem rekonstrukcije je potrebno rešiti konceptualno, kontekstualno i funkcionalno. Potrebno je biti svestan vlastitih kulturnih dimenzija koje su nam poklonjene preko istorisjkog nasleđa, bilo da je to nasleđe srednjeg veka, bilo modernističkog perioda. Potrebno je shvatiti kako te dimenzije žive zajedno, i baš to je tradicija Srednje Evrope i takođe, još uvek, savremena evropska snaga. U kontekstu pretraživanja i mapiranja moderne srednjoevropske baštine postavlja se i pitanje šta bi se sa zgradom desilo, da ona nije bila bombardovana i uništena. Jer, posmatrajući našu okolinu, ne može da se ne primeti, da su mnoge kvalitetne arhitekturne moderne baštine završile uništene dograđivanjem, nekompetentnim renovacijama u prilagođavanju tržišnoj kapitalističkoj stihiji, ili rušenjem.
U magazinu Piranesi iz 2002. pokojni urednik, slovenački arhitekta Vojteh Ravnikar je napisao: „Samo sa velikom mukom možemo da objasnimo bombardovanje Dobrovićevog generalštaba kojim je uništeno veliko delo evropske arhitekture.“ Vojteh Ravnikar je o Dobrovićevoj arhitekturi pisao kao o rezultatu kompleksnog prepleta različitih fenomena koji predstavljaju evropsku misao i u čije preživljavanje možemo da verujemo. Profesor Vojteh Ravnikar govori o nekoj arheologiji evropske misli na čijim fragmentima će uvek biti moguće rekonstruisati prolazne produkte iste misaonosti („možeš da ubiješ kuću, ali ne možeš da ubiješ i ono iz čega je nastala“).
Pitanje je kako se suočavati sa agresijom rušenja zgrada, šta znaci doslovna rekonstrukcija, a šta renovacija sa nadogradnjom. Može da se preispituje, da li u vezi sa predloženom transformacijom Generalštaba u istorijski muzej, i time u simboličnu zgradu, postoji motivacija da se iz simbolnih ruševina gradi vlastiti identitet. Mišljenja sam da se izgradnja kulturnog pa i nacionalnog identiteta krije baš u preciznoj rekonstrukciji moderne arhitektonske baštine, iznad pokušaja simbolizacije i ideologizacije.
Nažalost, nije bespredmetno izraziti pesimizam kada je u pitanju ovaj poduhvat, u kontekstu trenutnih dešavanja na polju izgradnje i rušenja u Beogradu, koji je sa projektima „Beograd na vodi“, i muzičkom fontanom na kružnom toku Slavija, građevinski podlegao arhitekturnoj „dubaizaciji“ i „diznilendizaciji“, izvan kursa srednjoevropske arhitekturne i kulturne tradicije. U tim procesima nedostaje konsultovanje neimara sa stručnom javnosti i građanima, kojima grad i pripada.
Od doba Dobrovićevog modernizma jesu se odvijali procesi transformacija kulture i arhitekturnog kontekstualiziranja, jer arhitektura je živ umjetničko-tehnološko-društveni proces. Španski arhitekta i Prickerov lavreat (1996.) Rafael Moneo, u vezi sa tim kaže (Oris, 2011) da je prestao da razmišlja o kontekstu kao načinu koji te podstiče da napuniš lokaciju (scenu) onim što je nedostajalo, nego da zgrade treba da otvaraju interpretaciju lokacije i shvatanje konteksta koji je onda proširen i diše slobodnije. Ali baš tu se vidi izuzetnost Dobrovića koji je, još pre više od pola veka, sa svojom „pokrenutom arhitekturom“ razmišljao otvoreno i progresivno.
Dobrovićev najbitniji rad, umesto da bude poligon za nadogradnju upitnih urbanistčkih politika, zaslužuje doslovnu pedantnu rekonstrukciju. Rekonstrukciju koja će moći, da nastavi da komunicira u raširenom kontekstu evropske misli, sa postojećim i mogućim novim zgradama.
Reference:
Editor`s foreword, Piranesi magazine 13/14, Vojteh Ravnikar (2002)
Nikola Dobrović and his building of the ministry of defense in Belgrade; Piranesi13/14, Miloš R. Perović (2002)
Bojan Kovačević, arhitektura zgrade generalštaba, Beograd; DaNS br. 37, dr. Radovan Đurić (mart 2002)
Nikola Dobrović; http://architectuul.com/architect/nikola-dobrovic (2017)
Being an Architect Probably Forces Us to Reflect More, Oris magazine 69, Rafael Moneo (feb 2011)
Oprema teksta korzoportal
dans.org.rs/product/dans-82-impressum
PROČITAJTE I: dans-sareni-neboder-ponovo-plese-laginjinom, intervju-relja-ivanic-arhitektura-u-objektivu, dans-casopis-drustva-arhitekata-novog-sada, mlada-balkanska-arhitektura, ranko-radovic-u-zaboravljenom-gradu, studija-pesacke-zone-u-starim-gradskim-jezgrima, javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, genius-loci-almaski-kraj-u-novom-sadu