Nekoliko puta godišnje posetim roditelje koji su od 1980/1982. na Novom groblju. Volim da odem da ih „vidim“ povodom naših porodično važnih datuma a to su naši rođendani – njihovi i nas dvoje dece sada u godinama koje su prevazišle njihove kada su umrli. Crtica:Bojana Karavidić.
Radni dan, rano prepodne. Na ulazu u groblje kupujem cveće, četiri bele gladiole. Žurim ka grobnici gde su jedan na jedan postavljeni mrtvački kovčezi naših roditelja. Tako i treba. Zajedno su od kada su se ugledali na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu na prvoj godini studija. Prethodno pozdravljam prodavce kod kojih danas nisam kupila cveće, jer su bili u procesu raspakivanja. Koračam ka odredištu, bacim pogled levo, desno – tu je negde moja Lili, tu je Gocin tata narodni heroj, tu je moj kum, Kokin tata, tamo dalje moja nećakinja, devojčica Tamara koju je pregazio auto na pešačkom prelazu kod Limanske pijace … Stigla sam! Dolazeći, nazirem izđikalo popino prase, iza spomenika niče „kiselo drvo“, šišarke kolo vode po nadgrobnim pločama. Zbog njih mi se groblje pričinjava kao da je Mediteran, miris plavetnila natopljenog jodom struji u korenu nosa. Nigde nikoga na vidiku. Ubrzavam korake, jedva čekam da sednem na ivicu ploče od jablaničkog mermera i da roditeljima saopštim najnovije vesti iz života nas hodajućih. Sve sam im ispričala. Sledi čupanje korova, metlicom čistim borove iglice oko „naše“ grobnice, ali i komšijskih (sa leve i desne strane). Zatim vlažnom krpom brišem glatku površinu nadgrobne ploče. Bole me krsta od saginjanja. Uzimam braon plastičnu grobljansku vaznu kako bih je napunila vodom na obližnjoj česmi. Bele gladiole ostaju na trenutak postavljene vodoravno na komšijskoj nadgrobnoj ploči – tek sam obrisala „našu“, pa, mislim, da ne pokvarim blistavi sjaj jablaničkog mermera pod kojim leže moji roditelji. Koračajući ka česmi čujem huk morskih talasa koji udaraju o hvarske stene u Hvaru gde su nas vodili mama i tata da nas zaleče od bronhitisa. Postavljam četiri bele gladiole u grobljansku braon plastičnu vazu, pipkam ih, raspoređujem ih kao da je u pitanju milion cvetova, milujem ih pogledom… Gotovo. Odlazeći pogledavam ka grobnom mestu gde su moji roditelji. Bele gladiole baš lepo pasuju na skromnoj, sivoj nadgrobnoj ploči od jablaničkog mermera. Mama je rekla, ispraćajući ljubav života – „Neću crni mermer.“ U povratku svraćam kod mojih grobljanskih cvećara koje sam sticajem okolnosti „preskočila“ – „Molim buketić, nosim ga kući“. Smeđokosa žena u buket dodaje beli cvet – „To je iz naše bašte.“ Pozdravljamo se kao da smo familija, tek što nisam izgovorila – „Videćemo se uskoro“. Mahnem joj. Odoh da referišem bratu o velikom spremanju na roditeljskom grobu… „Pozdravili su te mama i tata“, govorim. „Hvala. Vreme je za aperitiv. Tata je počinjao u podne. Taman, sestro“, odgovara.