Korzoportal proglašava oktobar za Mesec slovačke priče. Tome je doprinela Zdenka Valent Belić koja je odabrala autore koje je prevodila i napisala esej o važnosti spoznavanja identiteta “Kap žive vode ili ekspanzija pripovetke u savremenoj slovačkoj književnosti”. Zatim sledi Vikend priča Zuzane Kuglerove. Foto koncept: korzoportal
Nakon 1989. godine u slovačkom društvu dogodila se velika promena. Pao je totalitarizam. Sa Plišanom revolucijom slovačka književnost dospeva u poziciju do tada nezapamćene slobode. Pisci, koji su donedavno bili strogo kontrolisani, usmeravani, cenzurisani ili čak zabranjivani, odjednom su mogli da pišu o čemu god su hteli, na način kako je to doživljavalo njihovo unutrašnje biće…
Kao što i mi ovaj uvod počinjemo osvrtom na ovu istorijsku društveno-političku činjenicu, tako su i ovi stvaraoci u prvom periodu demokratizacije svog društva imali potrebu da se obračunavaju sa prošlošću. Zato se i više od decenije nakon pada komunizma u Slovačkoj puno pisalo o tome – o klopkama i porocima u diktiranim uslovima života. S obzirom da je naracija svojstvena prozi, došlo je do kvalitativnog i kvantitaivnog uspona upravo ovog književnog roda.
Još jedna pojava je značajno uticala na razvoj pripovetke u savremenoj slovačkoj književnosti.Primetivši da manjka ovaj žanr, veliki entuzijasta i izdavač Koloman Kertezs Bagala, i ne slutivši na kakav će odaziv naići i koliko će značajno usmeriti njen razvoj, osmislio je književni konkurs. Prvo godište književnog konkursa J&B – Pripovetka ’96 objavila je njegova izdavačka kuća L.C. A. u saradnji sa IDV Slovakia i reklamnom agencijom Mayer & Mayer 1996. godine. Na konkursu je bilo prijavljeno čak 997 priloga, od kojih je 806 ispunjavalo opšte uslove. Ne samo izdavač, kritičari, nego i kulturna javnost uopšte shvatili su da se upravo u ovoj književnoj formi nalazi veliki kreativni potencijal i dokazali skepticima da je slovačka književnost živa i vitalna. Ovaj konkurs postoji već više od dvadeset godina i svake godine donosi iznenađujuće veliki broj umetnički vrednih pripovedaka.
Kao neko ko četvrt veka intezivno prati, čita, prevodi, u neku ruku i afirmiše savremenu slovačku književnost dozvoliću sebi slobodu da kažem da je kratka proza, pre svega pripovetka, postala jedan od prepoznatljivih znakova savremene slovačke književnosti.
U okviru rubrikeVikend priča na Korzo Portalu za urbanu kulturu i baštinu odškrinućemo vrata ovog sveta i samo jednim okom zaviriti u njega. Predstavićemo četiri savremena slovačka prozna stvaraoca. To jeste kap u moru, ali je ova kapljica dragocena, već time što je vašem oku postala vidljiva. Po ukusu ove kapi, možda ćete zaključiti nešto o nagoveštenom moru. Moru, koje je meni važno, ako smem da budem lična i emotivna, jer smatram da za sve što činimo u životu uvek je zaslužna upravo takva jedna kap. Dobili smo je u nasleđe od naših predaka i nosimo kap žive vode duboko u sebi. Mi to možda i ne slutimo, ali je moguće da upravo toj kapi žive vode možemo biti zahvalni za ukus, boju i zvuke našeg unutrašnjeg bića. (Zdenka Valent Belić)
Vikend priča: Jedna noć sa Karolom Duhonjom (preostalih hiljadu nije bilo)
Zuzana Kuglerova (1955, Bratislava). Slovačka pesnikinja, prozna spisateljica i novinarka. Osnovala je i vodila časopis za decu Dúha. Suosnivač Udruženja internetskih autora Pars Artem, izdavač internet e-magazina o književnosti. Objavila je pet zbirki poezije i dvadesetak proznih knjiga. Piše istorijske romane, priče, bajke za decu. Vikend priča i novi ciklus u oktobru posvećen slovačkoj kratkoj priči.
1.
Mama je pognula glavu, jako smešno, samo ona tako ume kada je iznervirana. Naočare joj pri tom skliznu na vrh nosa. Pogleda me povrh okvira i bezvoljno saspe:
,,Ti si promašeni slučaj!Ni iglu ne umeš da držiš.“
Bila je u pravu. Igla u ruci bi me uvek unervozila, mada sam konac u iglu zadenula bez problema.Tanki prsti bi se zgrčili od snažnog stiska.Osećala sam kako mi sitne kapi znoja vlaže jagodice kažiprsta, palca i srednjeg prsta. Igla je klizila, a ja sam s njom uzalud pokušavala da probodem tvrdu tkaninu. Ni za živu glavu da ušijem glupo dugme otkinuto s kaputa! Mama mi je tu sitnu iglicu iz okruglog jastučeta za igle namerno izvadila, morala je da zna da sa takvom iglom kaput moći da se probode. Očigledno je imala potrebu da pronađe ventil.
Na kraju mi je šivenje uzela iz ruke i sama ušila dugme. Na kažiprst je metnula plehani šeširić i njime bandoglavo kuckala u iglu sve dok nije prokliznula kroz tkaninu. Sigurno je zamišljala da sam ja ta igla. Tres po njoj, po zašiljenoj glavici! Ići ćeš gde ja hoću! Uradićeš kako ti ja kažem. Provući ćeš se tamo , gde ti ja pokažem…
Stegnuta vilica je svedočila o unutrašnjoj borbi s ljutnjom i besom. Ništa mi ne reče, ali ja sam razumela i njen nem zajedljiv govor. Nazivala me je u sebi nemogućom drznicom, kojoj ništa nije sveto. Imala je pravo.Prethodnog dana sam joj maznula nov novcijati pliš, crn kao predponoćni čas, a gladak kao površina nezatalasanog jezera. Htela je da sašije kostim, šanel, ali sam je preduhitrila. Dok je bila na poslu,prostrla sam tkaninu na tepih i iskrojila sebi pantalone. Tesne na bedrima a široke kod članaka. Tačno sam znala kada i gde ću ići u njima. Jana, moja školska drugarica, s kojom sam već treću godinu sedela u istoj klupi, mi je priredila iznenađenje:
,,Konačno sam ti pronašla lek za tu šašavost, iz koje nikako da izrasteš.“
Nisam znala šta tačno pod time misli. Jedini nestašluk koji sam sebi dozvolila bio je flert sa Lacom. Onako neutralno: pomiriši, ali ne uberi. Tom momku je to skroz zaludelo glavu, ophodio se prema meni kao prema retkoj biljčici.Istini za volju, ja sam se njega plašila. Bio je prevelik, prenogat i previše neiskusan. Još neiskusniji od mene, ako se uopšte može nazvati iskustvom ono moje nepoznavanje muškog sveta. Laco je imao dvadeset, a ja? Nešto manje. Išli smo zajedno u gimnaziju. Pred drugaricama sam se pretvarala da ima nešto između nas dvoje. Jedino je Jana znala da zapravo nema ničega. Jedno veliko ništa šuplje kao mehur. Kako bi moglo da bude, ako sam se ja njega plašila? Nije me bilo strah da sednem iza njegovih leđa na motor, da ga uhvatim oko struka ili da pustim vetar da nagrne u moju kosu. Nisam se plašila da spustim svoje lice na njegove lopatice i pomirišem kožnu jaknu, koju je imao na sebi. Nisam se plašila da siđem s motora i da mu stavim ruku u dlan. Ali plašila sam se njegovih usana, dodira koji su hteli da se nametnu. Svaki put kada nas je motor odvezao u šumu, obuzimala me je panika,bila sam kao dete koje se plaši da otvori vrata sveta odraslih. Pogotovo ako su ključ od tog sveta treba da budu poljupci dvadesetogodišnjeg momka. Radije sam trčala od drveta do drveta, skrivala se dozivajući ga: “Nađi me!”
Ko zna zašto je njemu ta igra bila zabavna. Nije žurio. Odlagao je prvi poljubac i prvo milovanje.To mi je odgovaralo tačno do onog trenutka dok me njegov motor nije dovezao pred kapiju naše zgrade. Čim bih ušla u lift, već sam se pokajala. Analizairala sam samu sebe zašto se toliko plašim. Onda sam shvatila: nisam se plašila Laca, nego njegove nezgrapnosti.
Poverila sam se time Jani.
,,Treba ti neko iskusniji!“, konstatovala je.
Međutim, nije bilo nimalo jednostavno pronaći ga.
2.
Često smo sa Janom odlazili u mali lokal pored hotela Tatra. Tek onako. Na sok. Sedeli bismo do prozora, razgovarali bismo o Laci i o tome, zašto mi s njim ne ide. Zatvorene u svoj mali, devojački svet, najpre nismo ni primetile da tamo dolazi i ON. Pevač.
Snimio je već nekoliko pesama. Mi smo slušale drugačiju muziku, nismo njega. “Lira”i slična takmičenja sunama bila miljama udaljena. Sviđali su nam se Džoni Keš i Dženis Džoplin. Tako kovrdžavog slovačkog pevača najpre nismo ni primetile.
Sve dok jednom Jana nije išla do šanka da poruči još jednu čašu soka. Okrenuo je prema njoj krupne oči i pažljivo je odmerio. Bila je od onih devojaka koje se ne uznemire kada ih momci merkaju. Vratila se do našeg stola i kroz smeh mi reče:
,,Onaj pored šanka je nekako čudan.“
Tada sam ga prvi put pažljivije osmotrila.
Kada sam ga srela drugi i treći put, počela sam da se stidim: zbog ofucane majice i izlizanih pantalona. Tada sam rekla sebi da ću četvrti put ići doterana i izvukla sam majčin pliš iz ormana.
Pantalone mi nisu baš uspele. Nisam ih krojila po šemi, nego onako napamet. Možda je zato jedna ivica ispala kraća od druge. Ipak sam se u njima osećala bolje nego u starim farmerkama. Kada sam u njima ušla u kafić, njegov pogled se zaustavio na meni. Osmehnuo se. Ko zna zašto, možda su mu bile moje pantalone smešne. Meni je to tada izgledalo kao da mu se dopala njihova glatkoća i igra pliša. Isturila sam grudi, zabacila sam kosu i sela blizu njega. Jana me je vukla odatle:
,,Ne kočoperi se toliko, to je upadljivo, hajmo u boks do prozora na naše staro mesto.“
Samo sam odmahnula glavom.
Ustao je sa stolice i prišao nam je.
,,Mogu lida vam poručimnešto, devojke?“
Zakikotale smo se tipično pubertetlijski i klimnule smo. Jana drsko, ja malodušno.
Devojci za šankom reče da nam smuti džintonik. Nakon druge čaše mi je glava bila lagana poput balona, želela sam da se tamo pojavi Laco.Da me odatle odvede u našu šumu, do našeg drveta, da me nasloni na stablo i ljubi.
Umesto Laca tamo je bio pevač. Jana takođe. Samo što je ona brzo isparila. Smislila je neki izgovor izbrisala.
Ostala sam sama s pevačem. Više nije bio tako zabavan kao pre. Pio je jednu votku za drugom. Pričao je sve manje, da bi na kraju sasvim prestao da govori. Zurio je ispred sebe. U jednom trenutku me je pogledao dugačkim zamišljenim pogledom, u kome je bilo nečeg skrivenog. Možda pitanje, možda odgovor, možda samo jedna reč, možda dve, možda deset a ko zna možda hiljadu… Ali nije ih izgovorio a ja sam dobro znala da ih i jeste izgovorio, one ne bi bile upućeni meni. Mislio je na nekog drugog. Malo kasnije je izustio:
,,Mogla bi da budeš kao ona… da nisi brineta.“
Nehotice sam dotakla svoju dugu kestanjastu kosu. Nikada mi nije smetala njena boja.Tek sad… Primetio je gest, reče:
,,Znam da nisi ona. Niko ne može biti…“
,,A ti nisi Laco“, pomislila sam zauzvrat.
,,Uzmi još!“ približio mi je sledeću čašu džintonika.
Sunula sam ga u sebe.
Rukom mi je dodirnuo lice ipomalo pokolebano upita:
,,Hoćeš li…Hoćeš lida pođeš sa mnom?“
Kao da me je u tom trenutku nešto rascepilo nadvoje. Jedna polovina je htela da vikne da a druga ne. Umesto toga sam samo slegla ramenima.
3.
Shvatio je to kao odobravanje.
Spustio je novac na pult i pošao prema vratima hotela preko puta. Ja za njim. Nesigurno. Zastajkujući. I htela sam i nisam. Tačno kao u onoj priči: napola obučena u žudnju, napola skinuta. Dete u meni se preplašeno branilo, ali žena, koja se upravo u meni probudila, možda podstaknuta džintonikom, možda pod uticajem posebnog trenutka, požudom je gorela za dodirima i poljupcima.
Lift nas je odvezao na drugi sprat. Pevač je otključao sobu, pustio me da uđem. Nervozno sam prišla prozoru. Mada mi je glava bila opijena alkoholom, upalila se u mani alarmna lampica. Možda je to bilo zbog toga što sam ispred sebe imala svoj grad, onaj isti kojim sam lutala ruku pod ruku sa Lacom, iste te ulične svetiljke, ispod kojih mu nisam dozvolila da me poljubi, isti ti ivičnjaci trotoara, po kojima sam skakutala na jednoj nozi raširenih ruku, isti izlozi u kojima sam viđala svoje i Lacovo lice.
Pevač je stao iza mojih leđai spustio mi je ruku na rame. Cimnula sam se. Strah se ponovo probudio.Ali onda sam se okrenula, na silu, namerno, duboko, u poslednji prevoj duše i naslonila sam glavu na njegove grudi. Spustio mi je usne na kosu… ali se odjednom odmakao.
,,Ne“, reče kratko.
,,Šta ne?“ iznenadila sam se.
,,Ne bi to bilo dobro… Ti ne želiš!“
,,Kako znaš?“, izletelo je iz mene nenadano.
,,Mišići si ti sasvim stegnuti. Vidi…“ prošao mi je prstom po ramenu. ,,Kako da se spremaš u bitku. Žena koja žudi za muškarcem je drugačija, mekana.“
Ustuknula sam od njega i prekrstila sam ruke na prsima. Nisam želela da vidi kako mi drhte prsti.
,,Bolje kreni kući“, reče tiho.
Uzela sam kaput, onaj debeli, nakoji mi je majka prethodno tankom iglom prišila otpalo dugme iizjurila iz sobe. Estradna zvezda mi je doviknula:
,,Nema veze što se ništa nije desilo…“, tešio me je. “Svejedno si fina devojka.Sigurno imaš momka. Pokajala bi se…“
Isti taj momak je stajao u vratima hotela zbunjeno me je gledao. Dovela ga je Jana jer tobože nije pametno da me ostave samu sa pevačem. Jer sam zelena a vreme sazrevanja mi još nije stiglo. Zato je dovela Laca u kafić. Samo što mene u kafiću više nije bilo. Ni pevača. Jana je pitala barmenku gde smo nestali – a ona im je rekla dasmo otišli zajedno u hotel preko puta.
Mesec dana nakon toga Laco je otišao kao vojnik u stranu misiju. Otišao je negde u bombardovanu Tramtariju, odakle se vratio tek godinama kasnije.
Otišao je i pevač. Uskim mostićem što vodi iz života u smrt.
Nije bio nikakvih ostalih hiljadu noći sa njim.
Samo ta jedna, kratka.
Sa slovačkog prevela Zdenka Valent Belić
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica