Arhitekta Aleksandar Bede uronio je u jedinstveno istraživanje baroknih zabata pre svega u Petrovaradinu, zatim u celoj Vojvodini. Prvo predavanje o svom istraživačkom radu održao je u PROSTORU (petrovaradinski Gradić, 24. jun 2026), a naslovio ga je “Petro-Varadinke – predavanje o kućama sa baroknim zabatima”. Kako je sve počelo i zbog čega govori za korzoportal. Foto: lična arhiva A.B.
Aleksandar Bede
Život ponekad baš lepo izmeša karte. Arhitekta Aleksandar Bede obratio je pažnju na arhitekturu Starog i Novog majura (Petrovaradin) kada su ga prijatelji pozvali da im projektuje tradicionalnu vojvođansku kuću u Starom majuru. “Srećna okolnost bila je što je u to vreme usvojen novi plan detaljne regulacije koji predviđa očuvanje ambijenta u jezgru Starog majura, što znači da kuće treba da budu u tradicionalnoj dispoziciji – da se prostire duž unutrašnje parcele, da uža fasada izlazi na ulicu”, kaže Aleksandar Bede.
Kako je u istraživanjima došao do novih saznanja? – Svi poznajemo kliše-formu baroknog zabata vojvođanske kuće, ona je na suvenirima, razglednicama, pa sam mislio da ću morati da se udubim u te krivolinijske barokne zabate i da smislim interpretaciju za naš projekat. Međutim, kada sam u Starom i Novom majuru počeo da fotografišem zabate i poređao fotografije dvanaest kuća u nizu, otkrio sam da su drugačije od onih koje viđamo u selima Banata, Bačke, u drugim delovima Srema. Svaki zabat u petrovaradinskim majurima u gornjoj polovini ima trouglasti timpanon umesto zaobljeni vrh što je tipično za druge vojvođanske kuće. Znači, tu specifičnost treba da uzmem u obzir za naručeni projekat.
Vila Barbaro, Italija, arh. Andrea Paladio
Aleksandar Bede pominje još jednu slučajnost koja ga je vodila ka formi petrovaradinskih zabata, ka kućama koje je nazvao petrovaradinke – Pre godinu dana bio sam na kursu u Letnjoj škola klasične arhitekture u Kembridžu. U okviru vežbi arhitektonskog akvarela odabrao sam formu bočnih lođa na Vili Barbaro koja se nalazi u Italiji, regija Veneto, kao projekat Andrea Paladia najvećeg italijanskog renesansnog arhitekte. Spontanim otkrićem ove forme trasirana je staza ka Petrovaradinu. Paladio ju je prvi put primenio u stambenoj arhitekturi i to je renesansna forma starija od baroka, iako ga mi zovemo “barokni zabat”. On se najviše ukorenio u seoskim kućama u Petrovaradinu.
Patrijarha Rajačića 14, 1798.
Petrovaradinski Stari majur biser je kuća od kojih neke, poput Špilerove potiču iz 17. veka. Prema rečima Aleksandra Bedea “njegova posebnost je mikro svet skoro ruralne prošlosti Vojvodine koja je takoreći u centru Novog Sada i pre novog talasa izgradnje bio je najočuvanija ruralna sredina u Vojvodini. Zanimljivi su nepravilna geometrija ulica, mali trgovi, skriveni prolazi, dvorišta. Ovde je sve starije od bilo čega na novosadskoj strani grada, pre svega zbog bombardovanja Novog Sada 1849. Tada je stradao i Petrovaradin, posebno Novi majur, a to se zaboravlja!”
Kuća bana Jelačića Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Jedno od pitanja Aleksandra Bedea u istraživanju zabata kuća koje je nazvao petrovaradinke, bilo je na šta su se majstori graditelji ugledali, ko ih je prvi doneo – Prvi korak je ono što im je najbliže, a to je Kuća bana Jelačića u Gradiću i njena potkrovna struktura. Ona je više od zabata, kao neka kućica u potkrovlju zgrade, ima zabat sa trouglastim vrhom i spiralnim valutama. Identična forma izvedena je na kući u Starom majuru, u ulici Patrijarha Rajačića broj 14. iz 1798. Jelačićeva kuća je iz 1745, pa hronologija potvrđuje moju teoriju o širenju baroknog zabata sa trouglastim vrhom u petrovaradinskim majurima.
Račkog 44
Aleksandar Bede nastavlja istraživanje kuća petrovaradinki u saradnji sa studentima Univerziteta u Novom Sadu – Departman za arhitekturu i urbanizam, koji su osnovali nezavisno udruženje SKICA – Priznajem da su “petrovaradinke”, postale moja opsesija. U okolini Novog Sadu, u Bačkoj, nema ih prema mojim saznanjima, ali trend baroknih zabata širio se u Sremu. U Sremskim Karlovcima postoje primeri pomešani sa drugim tipovima, pre svega, zaobljenim zabatima, u Bukovcu je više primera jer je bio obuhvaćen Petrovaradinskim komunitetom i majstori su cirkulisali. Nekoliko oaza sam otkrio u Beškoj, Novim Karlovcima, Novom Slankamenu. Nastavljam istraživanje, nazvao sam ga SREM SAFARI. Putujem sa studentima. Sednemo u auto, ja vozim, jedan broji kuće, drugi fotka. Prođemo kroz svaku ulicu u selu. Cilj je da naučno dokažem specifičnost kuća koje sam radon nazvao “petrovaradinke”.
Naučni rad o petrovaradinkama Aleksandar Bede poslao je na recenziju jednom od relevantnih časopisa iz oblasti nasleđa kod nas. U njemu je mapirao objekte sa baroknim zabatima u Petrovaradinu kako bi se utvrdila njihova starost. Do sada to nije urađeno.