Kulturni centar „Miloš Crnjanski“ organizovao je naučnu konferenciju „Planiranje prostora za sreću u gradu“. Jedan od učesnika bio je univerzitetski profesor, arhitekta Darko Reba, sa temom „Sreća u gradu“. Tim povodom govorio je za korzoportal. Foto: lična arhiva D.Reba/korzoportal
Darko Reba
Parafrazirajući Aristotelovu misao da gradovi ne treba da budu samo sigurni, nego i srećni, profesor, arhitekta, nekadašnji direktor Departmana za arhitekturu i urbanizam novosadskog Fakulteta tehničkih nauka Darko Reba otvorio je temu o srećnim gradovima i kako sreću dostići, koja je inače u njegovom višegodišnjem istraživačkom i predavačkom korpusu.
Predstavio je koncept „petnaestominutnog grada“ koji je kao strateški zacrtala gradonačelnica Pariza An Ildalgo (Anna Hidalgo) kako se bi se Pariz decentralizovao u smislu funkcija koje nudi stanovnicima, odnosno da eliminiše ogromni saobraćaj koji je obuzeo glavni grad Francuske. Kako ne bi sedali u aute i vozili se da bi zadovoljili svoje potrebe, Pariz će dobiti male gradove u kojima će na pešačkoj razdaljini od mesta stanovanja biti izgrađene ustanove obrazovanja, zdravstva, kulture… i sve one potrebne za život građana svih doba starosti. „Mi taj koncept negujemo na našem Departmanu za arhitekturu i urbanizam koji je 1996. godine osnovao Ranko Radović insistirajući da studenti projektuju male urbane celine u gradu.“, kaže Darko Reba dodajući da bi taj koncept trebalo da obuhvata 8 sati rada, 8 sati rekreacije, 8 sati sna, “o tome smo govorili u doba socijalizma”, podseća uz smešak.
Da li je to ostvarivo?
Kao što je to zahtevao utopista Robert Oven u 19. veku, čini se, ipak, da je ostala utopija i na početku 21. veka. Ali ne treba odustajati uz Rebine kritičke opaske na današnju situaciju u gradovima kada “ljudi moraju autom da dođu u centar da obave neki posao ili da se zabave, a centar postaje zatrpan automobilima. Kao da pravimo gradove za limene kutije, ne za srećne ljude. ‘Petnaestominutni gradovi’ znači da sve možemo obaviti peške i tada smo bogatiji za vreme koje bismo proveli vozeći se autom ka cilju”.
Novi Sad, na žalost, sudeći po širenju podzemnih garaža u centru i bujanju stambene gradnje koja osvaja zelene površine, ne spade u srećne gradove, iako je važio za jedan od najlepših, najmirnijih gradova u Jugoslaviji.
Darko Reba o Novom Sadu i šta mu nedostaje da bude srećan grad – “Ceo život sam u ovom gradu, pa sam subjektivan kad kažem da sam u njemu srećan. Mislim da je Novi Sad jedan od najlepših gradova za život još kad bi imao more (smeje se). Ali imamo Dunav kao ostatak Panonskog mora. Ipak, da bi postao grad u kome će ljudi biti srećni i zadovoljni, potreban je prostor, na primer, za muziku. Tek nedavno smo dobili Gradsku koncertnu dvoranu u Muzičkoj školi, ali nedostaje projektovani prostor za izvođenje muzike na otvorenom. Exit se održava na Petrovaradinskoj tvrđavi koja nije projektovana za to. Znači, u Novom Sadu koji postoji skoro tri veka, nema trajnog prostora određenog samo za muziku! Takođe, nije mi jasno kako se ni jedan trajni prostor ne projektuje za Zmajeve dečije igre.”
Srećni gradovi su oni koji u njegovim stanovnicima bude zadovoljstvo, pozitivne emocije i obezbeđuju spokojan san. Darko Reba insistira na tom zajedništvu, međusobnoj komunikaciji građana, na događajima koji pobuđuju emocije – “Novom Sadu nedostaju planerske i programske odluke na najvišem nivou kako bi se napravili prostori gde će ljudi uživati u vremenu dokolice. Sport je deo toga, pa bi trebalo još više prostora za sport. I sportski porazi nas oplemenjuju, nadamo se da ćemo drugi put pobediti, pa ćemo opet biti srećni. Tako se i mi u urbanizmu borimo u svojevrsnoj utakmici za grad koji će biti prijatno mesto za život. Nas karakteriše nepoštovanje zakona i propisa, ali najviše morala i etike. Ako vi narušavate nečiju sreću svojim delovanjem trebalo bi da budete kažnjeni. To se jako retko dešava. Nepoštovanje zakona devastira sreću građana u gradu. Kada smo na ulici i prođe neki auto ili drugo bučno motorno vozilo ne možemo da budemo srećni, noću je nesnosna buka koja ugrožava spokojstvo i to bi trebalo da se sankcioniše oštrim merama.”
Novom Sadu nedostaju trgovi kao mesta druženja, smatra Darko Reba – “Naši urbanisti kao da su zaboravili tipologiju najvažnijeg socijalnog prostora, a to je trg. Trgova nema ni na Limanima, Bistrici, Klisi, Telepu, Petrovaradinu. Neki prostori imaju naziv ‘trg’ ali ne funkcionišu kao trgovi. U antičkom Rimu svaki imperator pravio je trg kao svedočanstvo svoje vladavine. To su do danas najbolja umetnička i kulturna dela, arhitekturu su pozicionirali na te prostore i ljudi su bili srećni kad su na njima. U Novom Sadu takođe nedostaju pešačke ulice sa javnim programima. To je naše siromaštvo u pogledu građenja grada. Nadam se da će donosioci odluka jednom to promeniti.”
Grad čine ljudi – “U novije vreme istraživalo se zašto ljudi provode vreme u gradovima, šta ih privlači ne samo da prođu kroz gradski prostor, već šta je ono što ih zadržava u ambijentu koji ih ispunjava zadovoljstvom. Odgovor je da ljudi vole da su okruženi ljudima, da mogu da se sretnu, razgovaraju, razmene zapažanja. U tom smislu, meni je neshvatljivo da se kod nas postavljaju klupe linearno, svako gleda ispred sebe, ne postoji kontakt licem u lice. U vreme mog detinjsta važno je bilo da zeleni grad bude prilagođen ljudima. Na žalost, sada je malo takvih strategija koje bi urbane prostore dovele na nivo da ljudi budu srećni i zadovoljni.”