Povod za intervju sa istoričarkom umetnosti Donkom Stančić je nedavno objavljena knjiga – dokument „Crkve Sirinićke i Sredačke župe“ (Matica srpska, 2024). Autorka je nosilac projekta prihvaćenom u Likovnom odeljenju MS, u koautorstvu sa Zoranom Rakićem i Ivanom Ženarju Rajović Prvi put je objedinjeno istražena naša sakralna graditeljska baština na jugu zemlje – 26 malih crkava na padinama Šar planine, uz granicu sa Severnom Makedonijom. Razgovarala: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Istoričarka umetnosti Donka Stančić, bila je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, dugogodišnja predsednica Upravnog odbora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i predsednica Društva konzervatora Srbije. Autorka je desetak knjiga, nekoliko u koautorstvu, a dve su takoreći kultne/kapitalne –„Novi Sad od kuće do kuće“ (dva izdanja) i “Umetnička topografija Novog Sada”, gde je nosilac projekta Matice srpske, sa dobro izabranim saradnicima. Trenutno se bavi likom i delom arhitekte Momčila Tapavice po čijem projektu je 1912. izgrađena zgrada Matice srpske u Novom Sadu. Oštrim rečima javno komentariše zidanje podzemnih garaža u Novom Sadu, posebno one u kompleksu Banovine, novosadske „Bele kuće“, po njenim rečima „to je naša katedrala moderne, a kada su ovo uradili, očigledno je da su investitorima sva vrata otvorena“.
Nova kapitalna knjiga „Crkve Sirinićke i Sredačke župe“ rečju, fotografijom Aleksandra Lekića i Fonda „Blago”, kao i tehničkim crtežima Grozdane Mikitišin, prvi put dokumentovano predstavlja 26 crkava na jugu Kosmeta koje uglavnom potiču iz 16. veka. Iako nemaju vrednost kao Pećka patrijaršija, Gračanica, Visoki Dečani, govore o bitisanju srpskog naroda na ovom području i njihovim naporima da sačuvaju veru i identitet.
O terenskom istraživanju crkava Sirinićke i Sredačke župe 2017. i 2021. Donka Stančić još čuva utiske – „Manji broj crkava nalazi se u dolinskim, a veći broj u planinskim selima, na hiljadu metara visine. Čuvaju ih i o njima brinu sada već usamljeni Srbi kao poklisari, po te crkve sa promenjljivom sudbinom, nikada ih nije više od desetak, negde dva-tri, a u selu Brod nema nikog – Crkva Svetog Petra je sasvim usamljena bez i jedne kuće u blizini. Tu više Srbi ne žive. Od kolega iz Leposavića neretko sam čula ‘nove teorije’ o poreklu naše baštine na Kosmetu. Ili je ona sada naša, a ustvari prekrojena njihova, ili drugo viđenje da smo naše manastire gradili na temeljima islamskih hramova. Posle bombardovanje 1999. i Pogroma 2004. kada smo u okviru Centra ‘Mnemozina’, zatim kao pojedinačno zaduženi zavodi popisivali štetu i predlagali mere obnove, predložila sam Likovnom odeljenju Matice srpske projekat za obradu crkava dve župe. Shvaćeno je da ove male kamene crkve ne duže od pet do sedam metara preko noći mogu da nestanu. Ubrzo sam uvidela da projekat ne mogu sama da iznesem, uzimajući u obzir ograničen broj dana, odnosno novca za terenska istraživanja. Tako je došlo do saradnje sa kolegama – Zoranom Rakićem, ekspertom za crkvenu umetnost 16. i 17. veka i Ivanom Ženarju Rajović, koja je naučno istražila crkvenu umetnost Raško – Prizrenske eparhije. A meni je bilo potrebno da se sa Marije Terezije i Franje Josifa prebacim na Osmanlije i Sulejmana, ne znajući do kraja gde sam se zaputila.“
Crkva Uspenja Bogorodice, Sredska, zaselak Pejčići
“Dokumentarno smo zaštitili tih 26 pravoslavnih crkava na Kosmetu, da niko ne može da kaže ‘nisu postojale’! Imali smo dve terenske kampanje po četiri dana, 2017. i 2021 godine. Uz sredstva koje smo dobila od Matice srpske, pronašla sam donatore da bismo zaokružili projekat, sami smo vozili, pomagali su i dobro ljudi kao naš kolega akademik Dragan Vojvodić. Znate, kada se pitamo kako da tamo pomognemo, odgovor je da svako uradi koliko može u svom domenu.”
Donka Stančić o tome kakva je opšta slika u knjizi dokumentovanih 26 crkava Sirinićke i Sredačke župe – „Crkve su nastale u godinama posle obnove Pećke patrijaršije 1557. ali i pre toga uslovi za gradnju hramova su bili fermanima propisivani, pa tako i njihova visina. Dovijali su se tako što su ih ukopavali u zemlju za nekoliko spepenika dubine. Zbog toga je velika vlaga u njima. Sve crkve su bile pokrivene kamenim pločama, tokom proteklih vekova na nekima su zamenjene neprikladnim crepovima. Često su kamene površine malterisane i bojene. Od kraja 19. veka ustalio se običaj da se uz hram sa zapadne strane doziđuju tzv. ‘sale’ ne retko dva puta duže od njega. Ti prostori i danas služe za svetkovina i okupljanja. Na nekim primerima ‘sale’ su spojene malterom i krovnim pokrivačem, da je teško uočiti original. U našim crtežima to se sve jasno može sagledati.”
Crkva Sv. Đorđa u Sredskoj, izgled sredinom 20. veka
Crkvu Sv. Đorđa u Sredskoj izdvaja zbog nekoliko posebnih osobenosti – „Iako je klasifikovana kao crkva, mislim da je reč o skromnoj porodičnoj kapeli u koju da bi ušao moraš da se sagneš. Naslednik porodice Radošević godinama živi u Luganu, redovno dolazi u Sredsku, stara se o ovoj kapeli, ali je temeljno obnovio i Crkvu Uspenja Bogorodice. I ona je usamljena visoko u brdu. Kada smo hteli da odemo tamo kako bismo uradili naš terenski posao, meštani su nam preporučil da odložimo za sutra, jer su upravo primećeni tragovi šapa velikog medveda!
Dva momenta su još zanimljiva za kapelu Radoševića. U njoj postoji svećnjak napravljen od kovanog gvožđa uboden u dekorativni kameni kapitel – donet ovde posle rušenja Mantastira Svetih Arhanđela, a na severnom zidu sačuvani su fragmenti figura svetitelja izuzetnog kvaliteta. Vlasnik svedoči o porodičnoj priči – legendi da su i one na paletama prenete posle rušenja manastira. Eksperti pak tvrde da to tada tehnički nije bilo moguće. Ali se svi slažu da ove freske imaju sasvim neobičnu podlogu od pleve. Ja samo kažem da je ovo, na ovom mestu neočekivana pojava.“
Donka Stančić mogla bi danima da priča o lepoti ovih malih crkava, a jednu pominje i sa tugom – “Crkva Svetog Nikole na groblju u Bogoševcu, u Sredačkoj župi, autentično je sačuvana. Do nje se stiže idući kroz veliko selo sa kamenim kućama, izuzetno dobro sačuvanog ambijenta. Tu je 2017. živeo samo poklisar Vukašin Šiljković sa majkom i sestrom. Sve druge kuće su bile prazne, vlasnici otišli, ali ništa neće da prodaju. Situacija 2021. – majka je umrla, Vukašin i sestra su se iselili. Crkva je ostala bez brižnog poklisara. Vlada potpuna tišina samo se na desetak metara od crkve, odozdo čuje šum prizrenske Bistrice.“
Crkva Sv. Nikole, Mušnikovo, stanje sredinom 20. veka
Stručnjaci našeg Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji je iz Prištine preseljen u Leposavić rade na obnovi nekoliko od tih 26 crkvica, što ističe Donka Stančić “rade stručno – obijaju malterske slojeve po fasadama, dersuju kamen kako bi postigli autentičan izgled, vraćaju krovne kamene ploče, rade drenažu i druge metode u borbi lečenja vlage. Nestale freske ne mogu se vratiti, ali postojeće treba konzervirati”.
A onda smo se vratile u 21. vek. Kako danas doživljava bujanje gradnje u Novom Sadu? – “Znate, mene po nekoj navici zovu da komentarišem raznovrsne vandalizme po gradu. To sam radila godinama, dobra saradnja sa medijima, a i korisno za spomenike. Živeli smo jednu dobru miroljubivu saradnju. Od kada se desilo ovo sa garažom uz Banovinski kompleks sa izgradnjom ‘onog nečeg belog’ što ne znam kako da nazovem, prvi put niti imam teksta, niti snage više bilo šta da komentarišem. Pošto sam članica Saveta za kuturu Grada tu još i po nešto kažem, ali shvatam koliko je to deplasirano. Nas oni jednostavno ne žele da čuju. Bila sam u žiriju za tri konkursa – Most na stubovima, Riblju pijacu i Sudsku palatu. Sva tri slučaja su oni sada ponovili, a da se nisu okrenuli na dodeljene prve nagrade. A da jesu danas bismo imali u gradu delo jednog Borisa Podreke, svetskog arhitekte, a ne onu konfekciju od Sudske palate izniklu u Stražilovskoj ulici. Očigledno je da vlast ne trpi kontinuitet.”
Na kraju razgovora Donka Stančić pokazala mi je srebrni prsten na levoj ruci. S nežnošću ga je gledala i rekla – “Iz Prizrena je”. Potom smo otišle svaka na svoju stranu, zamišljene.