Iz moje arhive. O ljubavi, očekivanjima, princu/princezi, predsedniku/predsednici države. Žensko oko – Predsednik na zrnu graška. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Snelly.
Postoji bajka koju bi ambiciozni psihoanalitičar, možda, mogao pretvoriti u test za analizu strukture ličnosti sa aspiracijama da bude na čelu države. Tako bi ilizije o nečijim šefovskim sposobnostima mogle biti razvejane pre nego što Opasnost zasedne na tron… Elem, davno nekada, u kraljevstvu ko zna kome, digao se dvor na noge tražeći princezu za prelepog, usamljenog princa kako bi se nastavila kraljevska loza. Mnoge kvazi princeze, među kojima je bilo i te kakvih virgo intacta lepotica, pohrlile su ka zlatnim dverima predstavljajući se kao idealne za bračnu postelju tužnog princa. U odaji posebno opremljenoj za prijem kandidatkinja, nalazio se raskošni krevet opremljen svileno-paučinastom posteljinom boje slonove kosti, sa tri sloja debelih dušeka obavijenih prozračnim mesečevim zracima. Svaka došavša genoveva morala je sama da provede noć u rajskom krevetu i da naspavana ujutru čuje da li je položila ispit „zaspati u prinčevskom krevetu“. Dolazile su devojke iz najudaljenijih krajeva i naspavane, zategnutog, odmornog lica, odlazile. Ni jedna nije dobila poziv da ostane za uvek, jer nije bila Prava princeza.
U čemu je kvaka?
Prinčeva tuga razlivala se carstvom, razboleo se, možda će i umreti bez ljubavi, širio se glas. Onda, jednog dana dođe u dvor devojka i kaže – „Ja sam princeza“. Neispavani, bunovni dvorjani jedva su je pustili u odaje, da se ušuška u svilene jorgane. „Spavaj i odlazi, i ti si lažljiva karakondžula koja ne pere ruke posle piškenja, a lakira nokte“, mislili su, priviđajući viziju ubledelog, umirućeg princa. Da ne dužim, svejedno neprecizno prepričavam bajku – devojka je pokušavala da zaspi i nije uspevala. Prevrtala je paperjaste jastuke, jorgane opšivene koncem od svilene bube bacala na pod od ružinog drveta da joj ne pritiskaju telo, pregledala nevidljive šavove na plahti. Nešto joj je remetilo san. Ujutru se plačući, umršenih uvojaka boje lešnika, u kao ižvakanoj spavaćici, bosa, pojavila pred dvorjanima i iznemoglim glasom izgovorila – „Hoću mojoj kući. Ne mogu da spavam u ovom neudobnom krevetu.“ Na te reči, osmehnu se osoblje, ozon prostruja dvorskim lavirintima. Pojavila se Prava princeza. Nije mogla da zaspi, jer je ispod gromade svilenih dušeka bilo postavljeno zrno graška. Nesanica je mogla da napati samo Pravu princezu. Imala je „filing„.
Princ i Prava princeza su se posle njene neprospavane noći prvo dugo gledali, on je na brzinu ozdravio, onda su se tri dana ljubili, zatim su ljubav krunisali brakom u kome su izrodili mnogo dečaka i devojčica. Postali su kralj i kraljica. Najomiljenije jelo ove porodice bio je grašak. Zamrznut nikako!
Sada se vraćam na prapočetak Ženskog oka u kome čuči ideja kako da raskrinkamo onog koji nas ubeđuje da je baš on Pravi predsednik. Lako prepoznajem lažnjake (ako mogu modne marke, mogu i predsedničke). Posmatram. Jedan pristojnog mačo i stoji pred TV kamerama kao da želi da zbriše, drugi stalno pravi grimase i klima glavom, treći je friško naučio da kao američki predsednici bude nonšalantan i da stoji raskrečenih nogu (to oličava čvrstinu karaktera, valjda), peti, sedmi nije ni važno koji, pričaju kao da imaju čip u glavi, gledaju vas „kao krava mrtvo tele“ kada ih pitate nešto što nije uklesano u čipu, jedan naizgled pametni predsednički šmeker uneo se u estradu i kao da je izgubio zdrav razum…
U međuvremenu, posmatram i žene političarke, žudeći za Jednom pravom predsednicom. Nema takve na javnoj sceni. Slaba je vajda kada partijski lideri koriste ženski kadar kao fikus, dok su na istoj samo oni tj. muški. Mnogi liče na metroseksualce kroz čije vene ne teče uzavrla krv onog princa iz bajke. Neosetljivi su na zrno graška pod guzicom.