Bojan Savić Ostojić (1983) Beograđanin, pisac je i prevodilac sa francuskog. Tema njegove nove knjige Nema oaze – Luftroman (Besna kobila, 2019) je grada, odnosno autorovo lutanje širim centrom Beograda i njegovi kratki mimohod-susreti sa prolaznicima. Ovo je priča o rastrzanim ljudima, u rastrzanom vremenu i suštinskoj ljubavi prema gradu. Piše: Bojana Karavidić
Knjigu Nema oaze – Luftroman čini deset poglavlja: Kašika za cipele, Budi anđeo, Cepajući džepni bilijar, Sunny Cloud, 3MTM Self Check System, Drvena mišolvka marke Lucifer, Hešpen, S novčanikom u rastafarijanskim bojama, Za tebe: isto, Ig ei. Autor Bojan Savić Ostojić sublimirao je svoju ideju u priči/odeljku Ig ei – „… Sve vreme, tumarajući, tražio sam upravo to: da u nekome od prolaznika prepoznam svoj hod; ali pod uslovom da prepoznati bude potpuno nesvestan mog prisustva, da me ne prati i ne hvata moj korak; pod uslovom da korača jedino u neprestanom skladu sa samim sobom…”
Pored kontrapunkta grada (koji ne mora nužno da bude Beograd, jer svaki grad ima toponime koje autor pominje poput knjižara, biblioteka, galerija, butika, parkova, restorana brze hrane) u kome obitava, Bojan Savić Ostojić čitaocu diskretno otkriva i svoj muzički ukus pominjući Dejvida Bouvija, Pearl Jeam, Koena, INXS, što govori o njegovom sofisticiranom uređivanju sopstvenog sveta čije granice, ipak, širi, jer je ustvari čovek grada, željan komunikacije koja nužno nije verbalna. Njegov svet izvan spavaće sobe su anonimni prolaznici, prodavci, majke sa decom u parku – „…“Sašu mama strogo „šta sam ti rekla za trčanje?, „Ti se odmori slobodno“, cvrkutala je sledeća, popustiljivija, „možeš i da se poigraš ako želiš.“ Treća detetu na biciklu prosikta: „Nerviraš me, bre, stalno ti pričam jedno te isto“…“
Bojan Savić Ostojić u knjizi Nema oaze – Luftroman čitaocu servira realnost obučenu u muziku i književnost. Likovi koje pominje, neke imenom, neke prezimenom (Ž. Korać, Selman, Jelena Nidžović, Džoni Racković, Dragan Lubarda), njegovi su sagovornici na koje nailazi hodajući gradskim jezgrom, a sve vreme tragajući za knjigom Petera Handkea “Juče na putu” bilo u bibliotekama ili u knjižarama. “… Osećao sam se kao anđeo. Konačno sam, učini mi se, došao do recepta kako ljude (i sebe) svesti na podnošljivu meru bez suvišnog trvenja, a istovremeno se izboriti za izlovanost za koju više nisam morao (u sebi) da ih preklinjem…” I nije slučajno što je Bojan Savić Ostojić za naslovnicu svoje knjige Nema oaze – Luftroman odabrao rad vizuelne umetnice Nine Todorović koja kao i on, tumarajući gradom otkriva njegove ožiljke i rane, pritom ga voleći. Umesto zaključka: ko voli grad sa zadovoljstvom će uroniti u ovu knjigu, i sa nekiselim osmehom izroniti iz nje.