Vera Leon četiri decenije stvara u Gracu pozorišne komade za decu, osnivala je pozorišta za decu i odrasle, piše knjige za decu i ilustrije ih, organizuje seminare za pedagoge. Šta deca vole u pozorištu, kako sa njima pripremati predstave, kako ih naučiti stranim jezicima, kako ih slušati i osluškivati, o tome u intervjuu za korzoportal priča Vera Leon. Piše: Ljiljana Sinđelić Nikolić
Vera Leon
Život Vere Leon popločan je osvajanjem znanja i poljem stvaralaštva, kako u Beogradu, tako i u Gracu Rođena u Šapcu, studirala u Beogradu na Filološkom fakultetu nemački jezik i literaturu kao i italijanski jezik. Za vreme studija pohađala školu crtanja u čuvenoj Šumatovačkoj školi crtanja za to vreme radila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Po završetku studija odlazi u Austriju. Bila je novinarka, prevodila je književne tekstove sa srpskog na nemački jezik i obratno. Piše pozorišne komade uglavnom za decu, režira muzičke predstave, organizuje susrete iz oblasti kulture i umetnosti. Predaje nemački jezik, donosi novine u nastavu. Velika je pobornica scenskog pristupa učenju, napisala je brojne scenske tekstove za predškolski i školski uzrast, organizuje seminare za pedagoge koji žele da upoznaju scensku predavačku metodu.
Vera Leon: Na početku, kada sam došla u Grac na repertoaru pozorišta za decu bile su klasične bajke: “Crvenkapa”, “Tri praseta”. Sve je bilo klasično i tekst, i izvođenje. Ja sam bila prva koja je napravila muzičku bajku, zapravo bajku propraćenu muzikom. I bilo je teško da dobijem prostor jer su svi govorili…šta će nam to… deca vole klasične predstave… to moderno pozorište nije za decu i nije interesantno. Ali ja sam našla prostor gde sam to izvodila. Posle nekog vremena i pozorište koje me je odbilo i bilo skeptično pozvalo me je da sarađujemo. I naravno prihvatila sam i radila na toj velikoj sceni. Bilo je to pozorište ORPHEUM Haus der Jugend (Omladinsko pozorište). Posle te prve predstae “Musavi Valter” o detetu koje nije htelo da se kupa, nastavila sam da pišem. Te predstave su bile drugačije, nove i neki su govorili da neće da dovode decu jer ne znaju o čemu se radi. Međutim, vremenom se to promenilo. To je jedna od velikih promena, roditelji sada biraju predstave zavisno od sadržaja, a ne po naslovu. Deci su se jako dopale predstave u kojima ima muzike ili u kojima i sama učestvuju. Bio je to pionirski rad u Gracu, ali se iz toga izrodilo niz lepih i uzbudljivih predstava, iskustvo je bilo fantastično iako trnovito.
Zbog čega stvara uglavnom za decu?
Vera Leon: Deca su mi velika inspiracija. Mališani nisu materijalisti, brzo zaboravalju kada se uvrede, imaju maštu, čuju i ako mislimo da ne čuju, uvek su spremni na razgovor. Ćerka Ana je bila ta koja je inspirisala mnoge stvari, recimo školu za učenje jezika. Već kao mala govorila je nekoliko jezika jer je imala priliku da čuje te jezike i pomislila sam, ako moja ćerka može da govori više jezika mogu i ostala deca ali im treba pružiti priliku. Tada sam organizovala kurseve, igraonice, u kojima se radilo na onaj način koji deca prihvataju bez da im je dosadno, ne kao obaveza, već kao igra, smišljena i pedagoški pripremljena da nešto nauče ali da im bude i zadovoljstvo.
Ideja je na pretek, otvaraju se mnogobrojna vrata stvaralaštva. Za vreme studiranja rado je čitala knjigu “Olovka piše srcem.” Kada je njena ćerka krenula u vrtić bila su oko nje deca koja su joj pričala o svemu i svačemu.
Vera Leon: Deca su se uvek okupljala oko nas dve, pitala su me razne stvari, a i ja njih. Tako sam došla na ideju da ponesem magnetofon, da im postavljam pitanja i pustim ih da pričaju. Oko 900 dece sam imala snimljeno, od pet do sedam godina. Stajalo je to nekoliko godina nedirnuto i kad sam se preseljavala naiđem na kasete i vidim da je to riznica divnih odgovora. Napravila sam od toga knjigu “Bez ljubavi me ne bilo”, što je jedno dete reklo u našem razgovoru. Kao što sam već rekla, imala sam i pozorište u Gracu i to u dečijem vrtiću koji sam osnovala i vodila. U tom malom pozorištu izvodile su se kratke predstave za decu na različitim jezicima. Pozorište kao oblik saopštavanja deci raznih stvari je jako važno. Nekoliko godina kasnije, otišla sam u Beč i otvorila poozorište, ali ne samo za decu već i za odrasle, bili su to scenski prikazi poezije. Posebno je bila uspešna predstava, scenski prikaz poezije Eriha Frida plodnog nemačkog pisca, čija je pesma “Zbrka” veoma popularna.
Voleti se
u doba
u kojem se ljudi međusobno ubijaju
uvek savršenijim oružjem
i glađu
i znati
da se jedva šta može protiv toga učiniti
i pokušavati
ne otupeti
I ipak se voleti…
Govoreći o radu pozorišta u Beču, koje je finansirala, organizovala, pisala, napominje da je u početku strahovala, pre svega od toga da li će se saznati za njeno pozorište. Ipak, bilo je u prednosti!
Vera Leon: Razlikovalo se po tome što su u njemu radili glumci koji su trenutno bili bez posla. Oni su bili članovi jedne organizacije koja obuhvata umetnike različitih profila, znači nisu bili amateri već profesionalci. Ti ljudi su tako dobro radili da je pozorište vrlo brzo bilo prihvaćeno i od publike i od novinara. U Austriji su jako popularne pričaonice, to su mesta gde se deci pričaju priče. Deca su veoma stpljiva i umeju da slušaju ako ih nešto zanima. Ima dobrih pripovedača koji umeju da priđu deci, što je veoma važno. To pokazuje da su deca radoznala i da ih još uvek možemo animirati, zainteresovati, razbuktati maštu rečima i igrom.
O promenama i aktulnim dešavanjima u Austriji i svetu. Pominje istraživanje koje je na svetlost dana iznelo brojne probleme.
Vera Leon: U EU je rađena studija PISA koja je trebala da pokaže koliko su deca u Evropskoj Uniji obrazovana. Po toj studiji Austrija je bila na dosta niskom mestu a najbolji su bili Šveđani. Ustanovljeno je da priličan broj austrijske dece čak i iz gimnazija izlaze kao polupismeni. Bio je to alarm za celo školstvo, postavilo se pitanje, kako je moguće da su deca polupismena kada završe srednju školu. Šta znači polupismen, oni pročitaju rečenicu i ne mogu da ponove smisao. Znaju slova ali ne mogu da razumeju sadržaj a kada pišu prave puno grešaka. Ja kao stranac koja je studirala germanistiku shvatila sam u čemu je problem, bilo mi je bliže da to razumem. Prvo tamo ima puno dijalekata kojima se govori u svakodnevnom životu ali to nije književni jezik. On je prisutan a niko nije svetsan tog dijalekta. U našem jeziku je to fantastično, ono što čujemo mi pišemo, i manja je mogućnost da se napravi greška. Onda je doneta odluka da ta polupismena deca moraju da se doškoluju da bi mogla da studiraju i rade.
Kreativnost i ljubav na poslu koji se radi, ljubav prema deci uvek daju pozitivne rezultate. Tako je bilo i kada je Gradska biblioteka u Beču angažovala Veru Leon da deci prikaže kako nastaje knjiga.
Vera Leon: Učinila sam to sa knjigom jedne švedske spisateljice. Uzela sam knjigu jer ima puno ilustracija, deca tako mogu da razumeju priču a da ne znaju tekst. Na osnovu te knjige deca su napisala svoje priče koje su zatim čitala. Bila sam iznenađena da njihove priče nisu daleko od onog pravog sadržaja. Među decom su bila i deca sa ovih naših područja. Onda sam napravila jedan mali eksperiment, rekla sam toj dečici da ću ispričati jednu priču a da je oni prevedu na nemački svojim drugarima. Bilo je divno, svi su u glas prevodili, ritam je bio fantstičan a kad smo završili ova druga deca koja su govorila samo nemački, imam utisak da su ih sa divljenjem posmatrala. Kada sam pomenula decu sa naših područja, konkretno iz Srbije i kada ih uporedim sa mališanima iz Austrije čini mi se da su deca ovde, koju sam sretala u vrtićima i školama, mnogo slobodnija, sjajni su glumci, otvoreniji su i nonšalantniji. Mislim da je to zato što je pristup deci drugačiji, deca su ovde opuštenija, nigde nisam videla čak ni u Ialiji da su deca tako prisno prihvaćena i od baka i od deka, pa se maze, toga tamo nema. Tamo su deca veoma mnogo angažovana, preko celog dana imaju razne aktivnosti. Napisala sam jednu priču o devojčici koja je lepo crtala i kada bi je neko pohvalio, govorila je … nemoj to glasno da govoriš, mama će me upisati u školu crtanja.
Na kraju i uobičajeno novinarsko pitanje, kada se osvrne da li je bilo teško i da li je zadovoljna onim što je uradila?
Vera Leon: Odavno sam došla u Austriju, tada nisam primećivala neku posebnu težinu, niti diskriminaciju, niti je bilo problema, možda i zbog toga što je moja želja da nešto stvorim bila velika. Međutim, danas je svega puno, previše ponude i jako puno ljudi i svi donose nešto novo i u tom novom je teško naći mesto. Ljudi donose svoju kulturu sa raznih strana, i pronalaze put da pokažu šta znaju, velika je konkurencija, puno previranja, puno novih stvari. Ali mislim da kad čovek ima nekakvu ideju i želju da nešto uradi onda se put uvek pronađe.
Vera Leon priprema pet knjiga za decu na nemačkom jeziku za koje je uradila i ilustracije. Zbirka dečijih pesama se privodu kraju. Takođe, ima već dovoljan broj slika, na njima su uglavnom deca, pa će nas možda uskori iznenaditi i nekom izložbom.
PROČITAJTE I: