Novosađani Ana Vrbaški i Marko Dinjaški dele porodični život, svetlost pozornice, autorske radionice u kojima nesebično uče polaznike svih uzrasta koliko su važna osećanja, muzika i telo. Projekat „Da i Re, telo kao instrument“, muzičko scenski performans njihove grupe Alice in WonderBand ovog leta beleži brojna gostovanja u regionu i nekoliko evropskih zemalja. Koncept/program “Telo kao instrument” pokrenuli su 2015. kao svojevrsni fizički teatar, jedinstven na ovim prostorima. Ključne reči koje definišu njihov život i profesiju su ljubav, muzika, priroda, pokret. Kada sam uoči intervjua pitala Anu kada će ići na godišnji odmor, odgovorila je – “Od čega da se odmaramo?”. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična dokumentacija Vrbaški/Dinjaški.
Ana Vrbaški: I Marko i ja smo se bavili muzikom od malih nogu i to bavljenje je postalo profesija. Preselili smo se 1998. godine na Stražilovo (na Fruškoj Gori, prim. B.K). Imali smo skroman muzički studio i instrumentarij uz njega, kao i živ društveni život, nasleđe iz prethodnih godina života u Novom Sadu. Živeli smo intenzivno i bez odmora: danju smo bili roditelji četvoromesečnog Vida, a noću domaćini muzičkih sešna. Dolazili su nam i muzičari i amateri i sa svima smo jednako predano stvarali muziku. Tok svirki je bio vrlo spontan, često smo menjali instrumente, žanrove i sastave, a veći deo te muzike i dalje postoji zabeležen na digitalnim nosačima. Zatim je došlo proleće, bombardovanje, srušeni mostovi, nestanci struje… Nastavili smo da stvaramo u pauzama suočavanja sa stvarnošću, sa prirodom i društvom. Ceo proces je kulminirao krajem 2001. godine, kada smo prvi put nastupili u Mađarskoj na BigIr (BigEar) festivalu u Pešti, u sastavu (ne)klasične rokenrol grupe, jer je Marko svirao različite perkusije i klasičan rok bubanj, a imali smo basistu, gitaristu, klavijaturistkinje, tri pevačice, dvoje plesača. Na nastupu na Aprilskim susretima 2003. godine proširili smo sastav, pa nas je bilo četrnaest, sve zajedno sa slikarom koji je stvarao ogromni mural – uživo. Ovakav multimedijalni spektakl i velik broj saradnika nastavili smo da gajimo sve do 2005. godine, kada smo se odlučili da ne rasipamo više svoju energiju na velike sastave, pošto smo uvek nas dvoje služili kao poveznica, i da sami snimimo i izdamo muzički materijal. Ipak smo imali „gosta“ na albumu „U potrazi za belim zecom“, Dalibora Momčilovića, koji je odsvirao bas, a bio i zaslužan za koautorstvo, jer smo zajedno „stvorili“ deo pesama. Nastavili smo da izvodimo taj materijal na nastupima – Exit, Infant, Interzon festival sve do 2011. godine, kada smo započeli projekat „Poetski teatar“. Stvarali smo autorsku muziku za performanse koje smo sami izvodili, uglavnom u saradnji sa Ivanom Pravdićem, na poeziju novosadskih avangardnih pesnika. Već tu, muzika je ostala glavna potka, ali smo joj dodali pozorište. Na istom projektu se srećemo sa glumicom, a našom režiserkom, Višnjom Obradović, što se ispostavilo kao sudbonosan susret, jer je njen rad sa nama „izvukao“ ono što mi sami nismo znali: da svoje talente i veštine upakujemo u proizvod prijemčiv publici.
Vaš porodični autentičan život je u prirodi. Sada je to „in“, ali vi ste osvajali prirodu i kada to nije bilo u modi. Kako se dogodilo da odete na obronke Fruške Gore za uvek i kada se to dogodilo? Zbog čega ste napustili grad?
Ana Vrbaški: Zaljubili smo se u prirodi, kada smo se u leto 1997. preselili u vikendicu u okolini Stražilova u kojoj i sada živimo. Bili smo momak i devojka i pre toga, no tada smo shvatili privlačnost života u prirodi, koliko nam je malo potrebno, a koliko mnogo dobijamo. Oboje smo bili deca koja su ceo letnji raspust provodili na Jadranskom moru u Hrvatskoj, i takav mir i lepotu našli smo na jedinom ostrvu u Panonskom moru. Zrikavci, četinari, svici, magija letnjeg dana i noći i naša mladost i strast su nas opredelile da ostanemo na ovom mestu. Osim toga, bili smo vrlo mladi i skloni pojednostavljivanju: kritikovali smo grad i smatrali da je priroda rešenje za sve probleme savremenog života. Prve godine života u prirodi smo naučili mnogo: sneg prve zime je bio visok oko 40 santimetara, izolaciju na kući nismo imali, a grejali smo se na peći koje su bile smejurija. Zatim, posle bombardovanja, krov kuće je na jednom mestu potpuno prokisnuo, pa smo imali poplavu u dnevnoj sobi, a u isto vreme je potok koji teče ispod imanja toliko nabujao da je poneo naš auto, „peglicu“ desetak metara niz put, a blato je prodrlo u motor. Izgledalo je kao da nam se priroda smeje u lice. Bile su to lekcije o upornosti, vrednom radu, o tome da si sklon da projektuješ na sve i svakoga svoje unutrašnje probleme i da te povlačenje iz građanske svakodnevice vraća na suočavanje sa sobom. Iluzorno je videti život u prirodi kao idilu: toliko je rada potrebno, posebno kada nemaš velika sredstva koja ćeš uložiti da bi napravio sistem koji funkcioniše cakum-pakum, već se uvek oslanjaš na sopstveni rad, kao što Marko u velikoj meri radi. Mi i dalje, posle 21 godine, nemamo stalan izvor vode, već on vodu koja teče našim vodovodom, tehničku vodu, pumpa iz potoka. Puno puta nam se dešavalo, čak i zimi, da ostanemo bez vode. Zaboravila sam – to je još jedna poslastica koju smo pojeli prve zime, sa bebom i društvom muzičara koje je defilovalo kroz kuću. Kada se osvrnem na sve te godine života u prirodi, mislim da je to izuzetno iskustvo, koje me je oblikovalo i suočilo i sa dobrim i sa lošim stranama moje ličnosti.
I onda na svet dođu deca. Treba ih voditi u obdanište, školu… Kako ste organizovali porodični život u prirodi?
Ana Vrbaški: Bili smo izuzetno posvećeni roditelji: naša deca su retko ostajala kod baka u Novom Sadu i tek sa šest godina Vid je krenuo u predškolsku – Alisa odmah godinu dana nakon toga, jer je uvek žurila da bude kao brat. Družili smo se povremeno sa roditeljima koji su imali decu istog godišta (često starijim). Zatim su krenuli u osnovnu školu, a od trećeg Vidovog razreda i u nižu muzičku, a Alisa na balet. Paralelno sa tim na karate u Petrovaradinu, pa u Sremskim Karlovcima. Prvih pet godina, dok oboje nisu stasali da sami mogu da putuju (naravno, uvek ih je neko vozio u Karlovce na autobus), bili smo stalan servis vozača, kuvara, družbenika, privatnih učitelja i povremenih stolica za spavanje u autobusu ili trenera za sprint za autobusom. Vrlo intenzivno vreme. Osim toga, bili smo potpuna suprotnost roditeljima dece koja su išla sa našom u razrede, jer smo stalno bili „na gomili“; naša deca su bila potpuno drugačija i zbog toga su dobila dobar deo dečije ljubomore i zlobe. Muzika koju su slušali, način na koji su se oblačili, razmišljali, govorili, šta su jeli, to što su čitali i bili slobodni i otvoreni u komunikaciji im nije donelo previše koristi u okruženju u kojem su bili, a to svakako ima veze sa našim specifičnim načinom života. U srednjoj školi se to donekle promenilo, ali su oni bili tako da kažem „žrtve“jer su se razlikovali od vršnjaka.
Telo kao instrument je vaš projekat po kojem ste prepoznatljivi. Kada je on nastao? Koje je polazište vašeg projekta?
Ana Vrbaški: Dugo smo na tragu „siromašnog“ pozorišta i ovaj projekat je ujedinio naše, i umetničke i intimne, poetike i priče: potrebu za jednostavnošću u sredstvima, a bogatstvu u izrazu, za ekologijom života i umetnosti, za stvaranjem exnihilo. Tu je, naravno, i praktična strana: jer smo tek sada, kada smo toliko mobilni, uspeli da se pojavimo na različitim scenama i u Srbiji, i inostranstvu.
Marko Dinjaški: Telo kao instrument je projekat koji smo pokrenuli u februaru 2015. godine. Prvo su to bile radionice za decu, a posle i za odrasle. Držali smo radionice u Novom Sadu i Beogradu, a kasnije smo išli u Suboticu, Bačku Palanku, Pećince. U inostranstvu smo radili u Italiji, Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori.
Od publike zahtevate aktivizam. Vaša energija je zarazna?! Kakva je reakcija publike na vaš temperamentni nastup na sceni?
Marko Dinjaški: Od publike želimo da dobijemo ono što i ona želi da nam da, a to je aplauz. Aplauz je alat u rukama publike i mi ga koristimo kao sredstvo kojim publiku uključujemo u našu predstavu, kroz igru koju započinjemo sa publikom. Publika jedva čeka taj momenat da se i ona uključi u muziciranje, koristeći svoje telo, prateći zadati ritam i kao orkestar svira razne ritmičke podele, a ne samo da aplaudira posle svake numere, bez nekog zajedničkog pulsa.
Učestvovali ste na Exit festivalu, Festivalu uličnih svirača, u TV rijalitiju „Ja imam talenat“ dospeli ste do finala. Koju ideju imate kada se javno pojavljujete, šta želite da prenesete publici?
Ana Vrbaški: Sve na ovom svetu je moguće i svi snovi su dostižni! Mogućnosti su beskrajne, ali se uvek odlučimo za jednu, i onda prihvatamo uslove koje pred nas postavlja i gradimo i hranimo je, da bi se razvila. Verujem u organski razvoj snova, kao neke čudesne biljke, koja se zaliva radom i upornošću, maštom i stvaralaštvom. A publika to može da „opipa“ na našim nastupima. Druga poruka je da je lepota, istina i umetnost svuda oko nas; ukoliko smo preterano verbalni i skloni kritici i raciju, zaboravljamo svoje telo, radost života. Stalno kritikujemo, da bi se dokazali koliko smo pametni. I zaboravljamo glupost ovakvog jednostranog stava. Zato radije obasjavamo publiku svetlošću radosti i imamo dovoljno poverenja u nju da će ono što ne valja prepoznati i sama.
Marko Dinjaški: Radost života, dobru zabavu, pozitivnu i kreativnu energiju, lepotu i sklad u jednostavnosti izraza i pokreta, da treba voleti posao kojim se baviš, jer je to tajna uspeha.
Šta je bio sadržaj vaše radionice na uglednom Kolarcu u Beogradu? Koji je vaš pedagoški pristup kada kreirate radionice?
Ana Vrbaški: S obzirom da smo najviše radili sa amaterima, bili deca ili odrasli, naše radionice sadrže veliki procenat igara i zanimacija koje na suptilan i jednostavan način povezuju telo i svest. Uz to obično koristimo jednostavne, često narodne, pesme, uz koje učimo aranžmane za telesne perkusije, ponekad i dvoglasno ili troglasno pevanje, što zavisi od veštine polaznika. Dobrodošli su svi: ne ograničavamo se na one koji „imaju sluha“. Lično smatram da je to još jedna predrasuda, jer svi osećaju muziku i ritam, samo što je taj osećaj u većoj ili manjoj meri razvijen.
Organizovali smo radionice sa odraslima, decom, decom sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, sa socijalno ugroženim grupama. Svaka ciljna grupa zahteva drugačiji pristup, ali suština je ista: gradimo svesnost o telu i povezanost sa njim kroz seriju pokreta i glasova i trudimo se da pokrenemo što više uspavanih čovekovih kapaciteta.
Marko Dinjaški: Naš pedagoški pristup glasi: Greši, jer kroz greške možeš najbrže naučiti, smej se svojim greškama, jer ih na taj način ne doživljavaš fatalno, znaj da svi greše i to je normalan razvojni put svakog ko uči. To pričamo polaznicima radionica, a naš program se zasniva na postepenom usvajanju elemenata našeg programa, tako i koncipiramo radionice, raščlanimo svaku vežbu na više nivoa i kako koji nivo radioničari osvajaju tako mogu da idu dalje. Kao i kada gradimo kuću, red po red cigala i na kraju – gotova kuća.
Ana, stigla je i prva glumačka nagrada. Dobili ste je na 8. Festivalu alternativnog teatra u Sečnju, u Vojvodini. Kakav program je bio u pitanju?
Ana Vrbaški: Igrali smo „Da i Re, telo kao instrument“. To je nagrada publike. Bila sam dirnuta. Ovo je prvi put da sam nagrađena za svoj glumački rad, a ne mogu da kažem da sam glumica. Ja sam izvođač, ili performer što se češće koristi. Iako sam pohađala više radionica na kojima sam imala prilike da se bavim glumom, najznačajniji mi je rad sa rediteljkom, a glumicm) Višnjom Obradović i ĐanlukomBarbadorijem, italijanskim rediteljem, pozorišnim pedagogom i glumcem. Ovo je moja najdraža nagrada, a predstava je nagrađena i na „Trema festu“ u Rumi od istaknutih pozorišnih izvođača, teoretičara i pedagoga, Zijaha Sokolovića, Miroslava Radonjića i Gorana Cvetkovića, za istraživanje zvuka kao pozorišnog izraza, a nagradu slične sadržine smo poneli i u Sečnju na pomenutom festivalu.
I, šta još da očekujemo još? Ima li kraja životu tela oblikovanog u muziku?
Ana Vrbaški: Kraj mu se, još, ne nazire! Inspiracija je nepresušna i toliko projekata koji su još pred nama. Na jesen „Ukrštanje“, zajednički projekat Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka, novosadske SOŠO Milan Petrović i Otvorenog kruga iz Novog Sada čiji smo članovi. Biće to inkluzivni nastup koji koristi asistivnu tehnologiju. Izvodićemo tradicionalnu vojvođansku muziku na drugačiji način, sa orkestrom neuobičajenog sastava. Novi muzički materijal ćemo takođe premijerno izvesti na jesen. Sledeći projekat je pozorišna predstava, u kojoj ćemo telesne perkusije i pevanje koristiti kao jezik. Nadamo se daljim istraživanjima i projektima.
Marko Dinjaški: Mi smo na početku stvaralaštva, čekaju nas dugačak put i razni projekti, radimo sa puno entuzijazma okruženi sjajnim saradnicima koji nam pomažu da to što radimo bude na vrhunskom, kako bi se reklo, svetskom nivou.
PROČITAJTE I: bijenale-umetnosti-u-pancevu-performans-u-fokusu, nisvil-018-i-dzez-i-pozoriste, katalin-ladik-bez-radosti-ne-vredi-stvarati, marta-kis-butterer-zena-umetnost