Iz moje arhive. Žensko oko „Špijunka“ napisano je u vreme demokratskih promena u Srbiji i prvih višestranačkih izbora i konvencija. Bilo je to odavno. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Januarsko božićno-novogodišnje-izborna slavlja u vidu bogate kućne trpeze i stranačkih konvencija završena su debaklom kućnog budžeta, odnosno popunjenim partijskim kasama.
Špijunirala sam nekoliko konvencija da bih uporedila ko je bolje naučio demokratsku lekciju u organizovanju izborne priredbe i liderskog obraćanja masama. Nagledala sam se nabreklih žila na vratu govornika, obećavajućih osmeha namenjenih biračima, uvežbano srdačno držanja za ruke na bini, balona, zalelujanih zastava i zastavica, svetlosti reflektora, konfeta ispaljivanih iz modernih oruđa.
Kada govorim o garderobi, kod muškaraca sve je bilo manje više ujednačeno, nije bilo ni prijatnih, ni neprijatnih iznenađenja, iako je jedan predsednički kandidat forsirao džemperić, pa je izgledao kao prestareli srednjoškolac- ponavljač.
Više sam se koncentrisala na stajling partijskih članica koje su uglavnom bile bezglasni fikusi na bini, iako potencijalne poslanice, pa ih je trebalo prikazati. Jedna se opredelila za odelo koje valjda ni u doba Mao Cedunga nije bilo tako lošeg kroja, druga kardigan koji se neformasto teglio do kolena, treća se kitila karnerima i krstovima od zlata na lancima oko nežnog vrata (krzno oko rukava preferira kad ide u Kosovsku Mitrovicu). One odevene kao „sve normalne žene“ po pravilu bile su u trećem redu.
Razmišljam, eto posla za agenciju koja bi stilizovala i kreirala način odevanja, šminkanja i friziranja osoba koje su predizbornoj kampanji? I sve što ide u paketu, a zove se izgled. Zašto žena koje pretenduje da bude na, ili u vlasti, ne bi obula elegantnu salonku i obukla decentni kostim, ako to može ministarka odbrane u jednoj velikoj evropskoj državi?
Još jedno pitanje. Zbog čega se na završnim stranačkim konvencijama uz lidera ne pojavi i njegova supruga? Baš bih volela da je vidim kako stoji uz muža na pozornici demokratije, diskretno ga držeći za ruku kad završi vatreni govor, pa ga onda ovlaš poljubi u obraz nasmešivši se u kamere i masi ispred pozornice. Lider tj. muž je pritom lako prigrli. Mogla bi i deca da im se pridruže. I eto bajke za glasače ili birače, ne znam koji termin je sada u upotrebi. Kao deo širokih narodnih masa uoči izlaska na biralište želim da vidim osobu od krvi i mesa, ne samo partijskog lidera-robota.
Ona, za javnost imaginarna supruga, možda sada prostire veš na terasi preko puta zgrade mastodonta kakav je „Srbijagas“ u Novom Sadu. Neko će je blagovremeno podučiti da se u gradu na terasama ka ulici ne prostire veš. Prenuće se iz muževljeve senke partijskog lidera, i možda će mu jednog dana šapnuti u krevetu – „Ljubavi, nemoj više na mitinzima da se obraćaš sa „braćo i sestre“, to se kaže u crkvi. Ma, samo kaži da su dobrodošli i da glasaju za tebe. Ispuni mi želju, ljubavi. Reci da hoćeš“, mazno bi cvrkutala, utapajući svoje butine među njegove.
Možda sve počinje u krevetu, pomislih. Završava se u njemu, svakako.